Doktor Strejndž

Kao četrnaesti film Marvelovog univerzuma super-heroja i specijalnih efekata, Doktor Strejndž (Doctor Strange) nam stiže kao još jedna „priča o poreklu“ i na velika vrata nam donosi jedan novi, veoma bitan element tog sveta: magiju.

Priča prati brilijantnog ali neizmerno arogatnog neurohirurga Stivena Strejndža (Benedikt Kamberbeč) kog, iako je verovatno najbolji u svojoj struci, njegove kolege baš i ne obožavaju. Nakon što doživi saobraćajnu nesreću u kojoj mu stradaju nervi u rukama, Strejndž više nije u stanju da drži ni kašiku, a kamoli da izvodi složene operacije na mozgu. Nakon što je potrošio svo svoje bogatstvo na bezuspešne operacije, zgnječenog tela i slomljenog duha Strejndž odlazi u Nepal kod mističnog vidara poznatog kao Drevni. Kad dođe tamo, Strejndž shvata da je Drevni zapravo Drevna (Tilda Svinton), a ona mu otvara oči i otkriva potpuno novi svet: svet magije i bezbrojnih univerzuma. Tu Strejndž počinje da uči o činima i multiverzumu, a saznaje da jedan bivši sledbenik Drevne, koji se zove Kesilijus (Mads Mikelsen), svojim delima može da dovede Zemlju u veliku opasnost.
Iako je “Doktor Strejndž” u suštini još jedna priča o poreklu, film skoro ni u jednom trenutku nije imao osećaj tipične, isklišeizirane super-herojske “origin priče”. Marvel ne pravi filmove o tipičnim super-herojima već o običnim ali jedinstvenim individuama koje sticajem okolnosti dobijaju neverovatne moći, što je jedan od recepata zbog kog su filmovi MCU-a tako voljeni i uspešni – a isti taj recept je primenjen i na ovom filmu.
Priča filma je brza, fluidna i (pogotovo u poslednje dve trećine) napeta – praktično, uopšte nema momenata gde možete da se smorite i pažnja da vam odluta. Zapravo, neki delovi filma (poput Strejndžovog treninga) su čak bili možda i previše zbrzani, a nekim likovima (poput Kesilijusa) je očajnički bilo potrebno dodatno vreme kako bi bili bolje razvijeni. Poslednje dve trećine filma su bile pune akcije, ali “Doktor Strejndž” je po pitanju borbe napravio jednu devijaciju u odnosu na većinu ostalih filmova MCU-a. Naime, kod drugih Marvelovih filmova najčešće imamo slučaj da priča i akcija vode ka jednoj, poslednjoj epskoj bici na kraju filma sa glavnim negativcem, dok u ovom filmu imamo slučaj da je osovina akcionih scena bila na kraju druge trećine, a poslednji obračun je Strejndž rešio na jedan kreativan način, nadmudrivši svog protivnika. To je svakako za pohvalu jer se izašlo iz šablona, a i producenti filma su prepoznali i iskoristili Strejndžovu glavnu snagu, a ona nije Strejndžova moć sa magijom, već njegovo lukavstvo i njegov intelekt.

cv5f_mdxgaa52jp

Kamberbeč se bez ikakvih problema savršeno stopio u ulogu arogantnog neurohirurga, te je već sada nemoguće zamisliti nekog drugog glumca u toj ulozi. Međutim, nekako deluje da su se producenti previše trudili da Strejndž postane novi Toni Stark. Doduše, ta dva lika i njihove priče dele određene sličnosti, pa je taj efekat verovatno delom i odatle potekao – dva brilijantna, ali arogantna genija se nađu u bezizlaznoj situaciji koju prevaziđu svojim radom i intelektom, pa onda dožive momenat samospoznaje. Jedini problem je što je Strejndžova priča bila pomalo zbrzana.

Još jedna stvar koju “Doktor Strejndž” deli sa većinom ostalih filmova Marvelovog filmskog univerzuma je i krajnje nerazrađen i bezobrazno plitak glavni negativac. Kesilijus i njegovi zeloti su, eto, samo zeloti. Njegovoj priči, kao ni njegovim motivima nije bio posvećen skoro ni jedan sekund. Ovo je naročit greh kada za glumca tog negativca uzmete takvu glumačku veličinu kakva je Mads Mikelsen. Takođe, pred kraj filma, na poprištu finalne borbe iznad grada imamo džinovski kovitlac i portal ka drugoj dimenziji – jako originalno, kao da to nikad nismo videli ni u jednom super-herojskom filmu.

Jedna od stvari po kojoj će ljudi pamtiti ovaj film su svakako fantastični specijalni efekti. Scene borbe, (bukvalno) savijanje realnosti, korišćenje magije i putovanja kroz druge, neobične dimenzije su prelepi i opčinjavajući, te je preporuka da ovaj film obavezno odgledate u 3D-u. Producenti ovog filma (za razliku od producenata animiranog filma “Doctor Strange: The Sorcerer Supreme” iz 2007. gde je magija korištena samo da bi čarobnjaci materijalizovali oružja kojim bi se mlatili) se nisu ustručavali da se igraju sa mogućnostima koja magija daje, te je reultat toga ispao fantastičan.

I na kraju, kakva je presuda?

Neizmerno zabavan i vizuelno raskošan, “Doktor Strejndž” je film koji ne smete da propustite. “Doktor Strejndž” MCU-u dodaje jednog novog, jedinstvenog lika i jedan novi element koji nam u budućnosti donosi bezbroj mogućnosti. Da, film poseduje određene mane, ali one nisu ništa na šta se već nismo navikli kod Marvela. Pravac u najbliži bioskop!

Dodaj komentar

Prvi dodajte komentar

Obaveštenje o
avatar
wpDiscuz