Morgan Lost, br. 09 Megamultipleks

Pošto je naš heroj pasionirani ljubitelj filmova i bioskopa, a epizoda se zove kako se zove, valja nam vratiti se dosta unazad i reći nešto malo o svemu tome zajedno. Da bismo to uradili kako treba, moramo da krenemo od početka, dakle od Ogista i Luja Limijera. Godine 1895. su izumeli kinematograf iliti filmsku kameru i projektor. Njihov prvi film Izlazak radnika iz voza bio je ujedno i prva filmska predstava na svetu. Oni su prikazivali i prve filmske žurnale, a takođe su zaslužni i za preko dve hiljade filmova što kao snimatelji, što kao producenti i mogu se smatrati pretečom modernog bioskopa. No ipak treba reći i to da su Maks i Emil Skladanovski zaslužni za termin i značenje bioskop jer su tako nazvali svoj uređaj za projekcije, ali da su imali taj peh da braća Limijer razviju superiorniji i nazovu ga kinematograf.

Film se razvio veoma brzo za razliku od svih drugih načina za pričanje priča – slobodno uporedite koliko je romanu trebalo da razvija taj vid narativnog sistema, a koliko filmu i sami ćete videti brzinu razvoja. No počeci nisu baš mirisali na to da će film ikad biti nešto više od jeftine zabave. Prikazivani su na vašarima i u cirkusima i trebalo je preći dug put do naziva sedma umetnost. Bioskopi su u početku bili putujući, imali su pijanistu da muzikom dočara vrhunce i padove u radnji. Projekcije su bile većinom po kafanama gde su se davali žurnali mesecima stari, dakle bez dvorana, jedna od prvih i najpoznatijih bioskopskih dvorana je Sinemaskop. Bioskop kod nas je prvi put doputovao negde oko 1900. godine, ali to ne možemo sa sigurnošću utvrditi. Ono šta možemo jeste da je prva bioskopska dvorana u Beogradu otvorena 1906. godine i da je samo četiri godine nakon toga snimljen prvi srpski film pod imenom Karađorđe. Bioskopi su prikazivali filmove sa 35-milimetarskih traka sve do digitalne ere i raznih 3D (koji su doduše bili prisutni i pre sa kartonskim naočarima za jednu upotrebu) i 6D efekata, gde nam tehnologija omogućava da više budemo učesnici filma nego gledaoci.

Lola Airagi autorka je horornog Dilana Doga, provokativne Legz Viver i postapokaliptičnog Brendona.

Megamultipleks – Gledamo superherojsku priču i začuđeni smo, ali onda shvatimo da je priča o glumcu. Ali i to je varka, jer Morgan se prvi put pojavljuje ispred velikog ekrana. Gleda priču o ludilu anoreksične žene. Potom sledi priča o spisateljici koja je ubila svoj uspeh. Vidimo priču o malom čoveku na granici zakona, muljator je izraz koji tražimo, kako pokušava pomoći devojci. A onda sledi priča o prostitutki i njenom Božiću. Publika koja gleda ove priče sad je već nervozna, i sledi poslednja… O lovcu na ubice, koji je u akciji i ima još jednu neizvesnu borbu na život i smrt. Pošto su odgledali priče, Morganu i ostalima nije nimalo zabavno, jer su bili glavni akteri istih. Svi se pitaju jedno, šta se do vraga dešava. Kreću da istraže gde su, ali upoznaće samo jedni druge i svoje najveće strahove. A Morgan je jedini koji dobija objašnjenje i šansu da iskoristi blesak svog životnog filma i promeni ga…

Želja nam se ostvarila, serijal se vratio na pravi put posle jedne dosta slabije epizode. Ova priča je baš onakva kakve ja volim, konfuzno psihodelična i nejasna do poslednje strane sa nekolicinom upravo fenomenalnih scena. Crtež pokazuje da iskustvo ipak mnogo znači u ovom zanatu, naime, ovo je verovatno najbolji crtež do sada uz onaj Rubinijev i onaj Val Romeo, ali Ariagijeva definitivno nigde ne čini suvišne poteze niti praznine. Što će reći epizoda kao melem na ranu posle one prošle.

Pre nego odjavim tekst, moram da se osvrnem na konstataciju koju kolega pominje u objavljenoj recenziji u ovom, i prethodnom broju. Sa kojom se ne bih složio, iako se sa kolegom u mnogočemu slažem. Morganova ukronija se dešava 60-tih i tehnologija je naprednija, dakle ne vidim razlog zašto ne bi policajci imali dostupno znanje o špijunki koja je likvidirala veliku pretnju po svet, jer kolegina tvrdnja da je Hitler tek mali nepoznati diktator te ’37. nije baš utemeljena u stvarnosti. Krenimo redom: Hitler dolazi na vlast ’33. zatim ’34. organizuje Noć dugih noževa, ’35. ukida državljanstvo Jevrejima, ’36. organizuje Olimpijadu u Berlinu gde je rođena prva američka velika sportska zvezda, Džesi Ovens, i uz to potpisuje ugovor sa Austrijom da je to država nemačkog naroda (samo formalno su trupe umarširale u Beč ’38). A i u tom trenutku, Hitler poseduje bezrezervnu podršku velikih američkih industrijalaca kao što je Henri Ford. Što nam govori da je svakako i u tom momentu on neko o kome biste mogli čuti i nakon 30 godina. Uostalom, ko do đavola šalje svoje najbolje špijune da ubijaju lokalne i nebitne diktatore?

Onaj ko kritikuje tuđi rad ne bi smeo da se osloni samo na licni utisak i mišljenje, već mora uzeti u obzir i relevantne činjenice, koje, u savremenom tehnološkom dobu (u današnje vreme) nije teško proveriti. Ipak, kolegi se da oprostiti jer scenaristi, istini za volju, vrlo često ofrlje urade posao.

Dodaj komentar

Prvi dodajte komentar

Obaveštenje o
avatar
wpDiscuz