Samo odmetnut čovek je čovek

“Arheoandroidologija je sama po sebi nepotrebna, a još ta tvoja eksperimentalna…”

Valbjorna nije žacnuo Vitnijev komentar, ali da je to rekao neko dugi perje bi uveliko letelo po sobi.

“Ćuti ti, tvoj posao je kao bolji? Ti si običan vozač, eto šta si.”

“Vozač najnovijeg spejs-šatla Akademije Nauka Ujedinjenih Svetova? Nema baš puno vozača koji se mogu pohvaliti da su vozili takvu zver.”

“Vozač je vozač. To ti je kao što su ljudi pre više hiljada godina studirali 4-5 godina da bi radili u prodavnici lekova. Bili su prodavači, šta god mislili o sebi. Šoferu!”

“Lažeš da su se lekovi prodavali u prodavnicama? Da mi je samo 5 minuta …”

“Zbog takvih ludaka kao ti su i ukinuli prodaju lekova. Sistem za održavanje života (SOŽ) zna šta i kada treba da ti da”, kreveljio se Valbjorn sarkastično pri samoj pomisli na SOŽ.

“Kladim se da je bilo zabavnije živeti tada kad nije sve bilo automatizovano.”

“Svako vreme ima prednosti i mane. Jedino naše vrvi od mana.”

“Reci mi još da je i pivo moglo da se pije koliko ‘oćeš…”

“Da, moglo je. Čak si i ženu mogao birati sam, nije ti birao sistem.”

“Ma daj, ne mogu više da te slušam. Potrošio sam svoje kredite za pivo za ovu nedelju…”

“Kad ih ti nisi potrošio čim si ih dobio?”

“Pa šta ću kad ih imam samo dva… Novi zakon je totalno idiotski. Pre si mogao dva puta nedeljno po jedno pivo, a sad smanjiše na jednom.”

“Znaš, bio je jedan period u istoriji kada je konzumacija alkohola u nekim zemljama bila sasvim zabranjena.”

“Šta su onda radili?”

“Snalazili se, krijumčarili, uzimali ispod ruke. Naravno, tada je tako nešto još bilo moguće, jer nisu postojali sistemi za nadzor, a ljudi nisu bili čipovani. Danas je to neizvodljivo.”

“Nije baš skroz nemoguće.”

“Kako to?”

“Kladim se da odmetnici na svojim šatlovima imaju piva koliko im srce ište.”

“Da, oni verovatno imaju bačve piva i gomile žena.”

“Ih, sad! Jel’ misliš pravih žena ili ovih tvojih robo-kalaštura?”

“Mislim pravih.”

“Slušaj, šta misliš da se mi odmetnemo?”

“Misliš da nisam razmišljao o tome? Samo, to ostaje među nama, nikad ne znaš gde su postavljeni prisluškivači.”

“Dobro, ja jesam budala al’ ne baš tolika. Samo sa tobom pričam otvoreno, a inače sam propisan da propisniji ne mogu biti. Uostalom, ne bih mogao da budem ‘šofer’ onog čuda da nije tako.”

“Naravno, nego slušaj. Godinama se bavim ovim istraživanjem i sada ga privodim kraju.  Kada otkrijemo šta se dešava sa eksperimentom na Ultimi, smislićemo način da se neopaženo izvučemo u nepoznatom pravcu, obećavam ti.”

“Držim te za reč.”

Drugari su se zaverenički pozdravili. Vitni je krenuo ka svom stanu ostavljajući Valbjorna u sobi koja je izgledala kao svemir u prvim sekundama posle praska sa razbacanim delovima androida, limenkama kafe i drugim smećem.

“Kako je moguće da stan bude tako neuredan kada je sve automatizovano?”, pitamo Valbjorna.

“Sve je moguće kada je čovek kadar da programira mašine da mu služe i ne dozvoli da mašine programiraju njega”, odgovara on.

Ostalo je još manje od dve nedelje do poletanja. Vitni je jedva čekao da krenu. Jedino što će mi nedostajati sa čvrstog tla je jedno usrano pivo nedeljno, razmišljao je. Ali ću bar da se oslobodim svoje dodeljene žene na neko vreme, a tako mi svega, i ona mene. Naši geni su se pokazali kao najkompatibilniji za reprodukciju. Zamisli! Kad bi se plodili sistem bi imao koristi od našeg okota. Kao da sam rasplodni bik. I Sonja se oseća isto, to je jedino u čemu se slažemo.

Nije mi jasno zašto se ljudi ne bune? Nemoguće da se samo Valbjorn, moja žena i ja ovako osećamo. Nemoguće da više nikome ne smeta da mu algoritamski niz nula i jedinica određuje zbog koga će da mu se oraspoloži vršnjak. Jadnici! Smeta im, ali se plaše za bonove, za poslove i prividno napredovanje, plaše se nemilosrdnih kazni. Kada bi smo svi ustali, vlastodršci ne bi mogli da zatvore milione ljudi. Nad kim bi onda vladali? Od koga bi uzimali poreze? Uostalom, kad bi stvarno ustali, svrgli bi vlast, pa ne bi bilo ni potrebe da se razmišlja o posledicama.

Dok je Vitni bio zaokupljen unutrašnjim trabunjologom, Valbjorn je proučavao slučajeve eksperimentalne arheoandroidologije, pokušavajući da predvidi situaciju koja ih očekuje na Ultimi. Kao što u pričama obično biva, Valbjorn nije mogao ni da sanja šta će zateći na dotičnoj planeti, jer da nije tako, priče ne bi ni bilo.

***

U krajnje androidizovanom svetu u kome se ne cene autentičnost, sopstveno mišljenje i životni ciljevi, dani prolaze prilično sporo mislećim bićima kakvo je bio Vitni.

“Čoveče, nisam verovao da će doći dan polaska”, rekao je Valbjornu dok se ogroman šatl odlepljivao sa tla.

“Meni je brzo prošlo, jer sam imao puno posla oko završnih elaborata koje su mi tražile (šapatom) glavonje. Znaš, posada mi deluje previše pristojno, tako da ne bih odmah da se izlećem pred njima dok ne vidim na kojoj su talasnoj dužini.”

“Ne znam za tebe, ali ja već vidim jednu koja je sigurno na mojoj frekvenciji.”

“Za sada gledaj da ne pokupiš neki asteroid usput, a za virenje pod suknje ima vremena.”

Vremena je zaista bilo na pretek, jer je Ultima bila na samom kraju poznate Vaseljene.

***

Asteroidi su zaobiđeni, a suknje su tu i tamo zalepršale na veliko zadovoljstvo kapetana Vitnija Hjustona.

Tog dana Vitni dremao u svojoj kapetanskoj fotelji, kada je  iznenada mlada kopilotka povikala i prenula ga iz sna:

“Hjustone, ovo morate da vidite!”

“Šta kog vraga?”

“Izgleda mi poznato, kao da sam to već negde videla.”

“Pozovi odmah Valbjorna, a ja ću započeti proceduru za sletanje.”

Ultima je sasvim pristojna planeta, ali potpuno nenaseljena od strane ljudi. Razlog je njena zabačenost, koja je, sa druge strane, činila baš ovaj kamen u bubregu svemira pogodnim za svakojaka ispitivanja. Takav je bio i eksperiment kojim je rukovodio Valbjorn.

“Očekivao sam da ih možda nećemo zateći ovde, da su sklepali neko sokoćalo i otperjali dalje”, rekao je Valbjorn kada je ugledao prizor pred sobom.

“Ili bar da su izgradili neku vrstu grada. Ali ovako nešto…”

“Znači tvoja arheoandroidološka predviđanja su promašena?”, kroz kez će Vitni.

“Tako nekako. Poslednje što sam očekivao je da će se androidi sa izbrisanom memorijom prepušteni sami sebi ponašati kao ljudi u svojim prvim fazama istorije. Očekivao sam da precizna veštačka inteligencija može da preskoči faze razvoja ljudskog društva, a ne da nakon toliko vremena dođe u stadijum da živi u malim selima, poštuje imaginarna stvorenja i gradi im jebeni Stounhendž.”

“Stoun- šta?”

“To ti je jedna poznata gomila stenja koju su ljudi naslagali na Zemlji, u prvim fazama civilizacije.”

“I hoćeš da mi kažeš da su robo-kante došle do istog odgovora na pitanje smisla života kao naši preci?”

“Postoji razlika u dostupnom materijalu, ali je suština ista. Veštački mozak je došao do istog rešenja kao ljudski, što znači da se ne razlikujemo toliko koliko bi ti i tebi slični voleli.”

“Hoćeš da kažeš da će i na Ultimi vremenom nastati isti sistem kao kod nas?”

“Sve ukazuje na to. Jedina razlika je što na našoj planeti mašine vladaju ljudima, a na Ultimi nema ljudi. Izgleda da će Ultimljani morati da se podele na gospodare i sluge.”

“Zar i ljudi nisu bili tako podeljeni pre vremena mašina?”

“Jesu. Ali isto tako mislim da je krajnje vreme za novi stupanj čovečije evolucije na čelu sa tobom i sa mnom, u kome ćemo se osloboditi mašina.”

“Čekaj, misliš da ovim brodom pobegnemo?”

“Ovo nam je jedinstvena prilika.”

“A posada?”

“Imaju opciju da se odmetnu sa nama ili da ostanu sa androidima sklonim veštičarenju po kamenim hramovima.”

Posada se podelila, jer naravno, uvek ima onih koji jedva dočekaju da istaknu svoje vrline nadređenima tako što će govoriti o tuđem kršenju pravila. Deo posade skloniji umnom razgibavanju je pao na priču o neograničenim količinama piva i još po nečeg. Potajno su i sami priželjkivali da se sistem sruši, ali su uvek mislili da nemaju istomišljenike, pa se niko nije javno izjašnjavao. Imali su sreće, jer je neko drugi skupio hrabrost da krene prvi. A život bez veštačkih ograničenja se pokazao kao pun pogodak.

                                                                                            Autor, Tamara Babić

                                                                                  Ilustrator, Filip Nikolić

Izvor, Štavionica

Dodaj komentar

Prvi dodajte komentar

Obaveštenje o
avatar
wpDiscuz