Napoleon Br. 04 Priča o Alegri

Dugo je prošlo od kada smo poslednji put odmarali na obalama Rone iliti Ženevskog jezera. Iako Kanton možda nije najzanimljivije mesto, gledajući istorijski, ipak ima neke zanimljivosti, poput te da je bio jedan od najvećih evropskih centara protestantske crkve (zahvaljujući progonima engleske kraljice Meri, mnogi protestanti nalaze utočište u Ženevi 15. i 16. veka posebno kalvinisti, o čemu danas svedoči Katedrala Sv. Pijer, poznato turističko okupljalište). Što nas dovodi do kalvinizma, reformisane vere ili  teološkog sistema, odnosno hrišćanske doktrine koja naglašava ulogu Boga iznad svih stvari. Razvili su ga teolozi kao Martin Bučer, Hajnrih Bilinger, uticala je na engleske reformatore kao što je Tomas Kranmer, a ime je dobila po francuskom reformatoru Žanu Kalvinu s obzirom da je on na nju imao presudan uticaj tokom 17. veka. Danas se taj izraz koristi i za doktrine reformiranih crkava čiji je Kalvin bio rani vođa poznat u protestantskom svetu koliko i Martin Luter. Sistem je najpoznatiji po tome što propagira predestinaciju i potpunu iskvarenost. Sve to je pomalo zaslužno za izgled Ženeve danas, gde se nalaze sedišta mnogih organizacija poput UN-a i CERN-a, a koja je istovremeno i dom našeg detektiva sa njegovim imaginarnim prijateljima ili behu stvarni, ni sam više nisam siguran. Pokušaćemo to da razlučitmo u epizodi gde je Karlo Ambrozini opet sve i svja. A sada mirne duše možemo u mali ženevski hotel, gde počinje…

Priča o Alegri – Napoleon provodi mirno veče baveći se svojim hobijem, mir mu narušava dvojac koji tvrdi da su opljačkani. No kako ja naš junak bivši detektiv, brzo iznalazi da to nije istina. Duo uznemiren napušta hotel, ali devojčica se veoma brzo vraća usplahirena prisustvom policije. Pošto je naš heroj dobra duša, ne odaje devojčicu svojim drugarima iz policije. Kada ga oni napuste saslušaće i nahraniti devojčicu, i dati joj prenoćište do jutra, kada će joj pomoći u onome što traži, uz obavezne propratne komentare svojih imaginarnih prijatelja.

Sutradan, Alegra se predomišlja, ali Napoleon insistira da joj bude pri ruci, dok se ne uveri da je bezbedna. Kuća u kojoj bi trebalo da se reše Alegrini problemi je otključana, devojčicu ostavlja u hodniku i ulazi u sobu gde trešti muzika, a mrtvac sedi za stolom. Iznenada neko puca u našeg heroja. Zločinci udešavaju izgled mesta zločina i vode devojčicu sa sobom. Našeg heroja spašava puka slučajnost ili barem lekari tako prognoziraju. Potom vidimo devojčicu u zatočeništvu i pri pokušaju bega, ali i nešto krajnje ludo i nesvakidašnje u delu priče koji ćemo i dalje zvati imaginarnim, a koji nam sve stvarnije deluje. Oporavljen, naš heroj napušta bolnicu, dok zločinci kuju plan da se reše Alegre.

Inspektori Dima i Bule, zajedno sa Napoleonom dolaze do priličnog broja pretpostavki i dokaza, ali trenutno ne mogu mnogo da učine, pa neki idu  kući, drugi na večeru. Nakon večere, Napoleon će posetiti  prijatelja i  pored adrese koja može biti ključna za spašavanje devojčice, imamo i imaginarni trenutak koji nam sve više brani da to nazivamo imaginarnim. Devojčica je zatočena pod sedativima i sanja, možda, a možda je samo u nekoj drugoj ravni i ima svoju veliku avanturu. Taj izmaštani svet snova je tako interesantan i inteligentan da mi je prosto bilo žao kada me je priča vratila u stvarni svet da saznam sve o otmičarima, a biće i vama ako pročitate ovu epizodu.

U ovom opisu epizode nisam rekao ni delić onog šta vas zapravo očekuje na  stranicama iste. Znate, Ambrozini je zaista neverovatan scenarista, pretpostavljam da mu je malo olakšano time što je Napoleon njegova kreacija, te tačno zna šta radi i sa svetom i sa samim herojem. Scenario za ovu epizodu verovatno stoga i jeste praktično savršen i ravan onom iz prve epizode. Kao crtač, Ambroizini spada u one koje većina mrzi, jer  njegovi crteži su u velikom broju slučajeva sa malim brojem pozadinskih detalja i onda naiđe slika sa mnoštvom detalja, kao da vam govori umem ja i to, ali čemu se truditi kad moja kompozicija zadovoljava sve kriterijume, i znate šta: skoro da je upravu, skoro. Da, znam, skoro pa fanovski tekst, ne osuđujte me i ja imam svoje omiljene autore i heroje. Na kraju krajeva, možda vam lakne od saznanja da sam ipak samo čovek i da ne mogu sve hladno sa strane posmatrati, ali slabosti su tu da bi se ’lečile’, pa već sledeća epizoda može biti ta koja mi se neće svideti.

Dodaj komentar

Prvi dodajte komentar

Obaveštenje o
avatar
wpDiscuz