Razmazano

Iz tame gledam u svetlost i nadam se da ću jednom dobiti nekoliko slobodnih časova. Ali onaj drugi, što je u svetlu, čini se uopšte ni ne spava. Kada je odsutan, tu je prisutna njegova… moja supruga, ili su tu ljubavnice, a često i sluge krišom koriste naš kamen, te stalno sputavaju moje kretnje. Hulno bi bilo reći da je naum Najvećeg imao mane… ali imao ih je. A mane njegove su isto što i njegove vrline.

Crni zidovi uz koje sam slepljen su namazani slikama svih onih koji su se u ovom kamenu ogledali. Moram poslati poruku. Moram, ali nemam kada, dokle god je u kući živih, pokretnih bića. Zabranjeno je.

Onaj drugi svakoga dana postaje više ja, a ja prestajem to da budem. Vidim umor kako mu ophrvava lice i oči kada mi se krevelji, a ja ga verno podražavam. Što je življi, verovatnije je da će se umoriti, zaspati, da ću moći da iskoristim slobodne časove i upozorim suprugu, ili bilo koga od ukućana. I možda će potegnuti rodbinske i plemićke veze koje negujemo, nekako dosegnuti Najvećeg, te će me Najveći spasti iz ove preuske, pljosnate tamnice.

Razmazane slike se pomeraju preko zida za koji sam slepljen, i nekako opet iza mene naleže slika moje supruge. Svetlost udara u nju i zarobljen sam u novom obliku. Šminkamo se.

Održavam iluziju kućnih predmeta u mraku oko sebe, i nadam se večeri kada će neko konačno ugasiti svetla. Premoren sam, ali to prestaje da mi smeta. Više ni bol ne osećam. Nadam se da će supruga, bezbrižna tamo u svetlu, zaboraviti četkice za šminkanje pored ogledala, i to dovoljno blizu da ću moći da ih dohvatim. Moguće je da je noćas ta prilika. Oni negde putuju, možda i kod samog Cara. To bi značilo da se neće vratiti noćima. Robinja-čistačica i straže moraju jednom utrnuti baklje, sveće i gorionike. Ako ne ove noći, onda sledeće… ili one posle toga.

Pre polaska onaj drugi staje kraj ogledala, grli moju suprugu i svetlost pada kroz mene na obe njihove… na obe naše slike, duplira me. Kreveljimo se jedan drugom. Kucka u ogledalo, otpozdravljam mu drugom rukom.

„Budi dobar dok se ne vratimo,“ govorimo jedan drugom.

Ovakvo se ponašanje ne čini neuobičajenim, još od rata koji je ovim Carevim Proglasom i rezultirao. Kada bi bilo neuobičajeno, imalo bi smisla ženu i da izbičujem – ali ovako nema. Niko ne može da uvidi moju muku: jer savršenost Proglasa je njegova najveća greška, to je ono što mi je ovako presudilo. Oni odlaze, a ja, sada nevidljiv, činima održavam iluziju da i na mojoj strani, ovde u spljoštenoj tmini, postoje odaje – kao i tamo što ih ima.

Uveče stražari plešu sa služavkama, po odajama u koje je ovim drugim zabranjen pristup. Igram svim njihovim nogama. U početku sam, kada se ovo dešavalo, mislio da ću umreti od iscrpljenosti, ali sada to više ne osećam. U početku sam nameravao i da služavke pogubim zbog skrnavljenja središnje odaje kao da je to neka trpezarija, čim izađem napolje, ali sada mi ni do čega – sem do slobode – nije stalo. Nekada sam razmatrao kazniti sve ljude koji su me mučili i iscrpljivali i prisiljavali da ih oponašam, bio sam spreman i na Najvećeg Cara udariti što mi ovakvu sudbu odmeri – sada više ništa od toga nije važno.

Već ove prve noći, svetla se konačno potpuno gase. To se nije dešavalo ni kada je ovaj odlazio u lov a supruga u gornje odaje, jer je uvek neko dolazio da lumpuje: odaje zabranjene za većinu ukućana, pa im je valjda slađe. Nije se dešavalo ni kada bi supruga i konkubine odlazile na počinak, a moj krvnik sedeo na mojoj stolici i gledao kako se na identičnoj slici razmazujem i stanjujem u unutrašnjosti kamena. Ali sada ne preostaje ni plamičak. Moj zatvor postaje svetliji od prostranih odaja. Utanjen i pljosnat, više utvara no čovek, ne spavam.

A ako ja ne padam od umora u san bez snova, da li to znači da je onaj konačno počeo spavati?

*

Bio je sam kraj rata. Dugog, mučnog, bespoštednog rata sa njima, šta god oni bili. Upotrebljene su sve mistične veštine koje postojahu, sa obe zavađene kosmičke strane. Većinu tih čini je Car zauvek zabranio odmah nakon pobede. Pošteđeni su nagurani u razne mirne vode i u ogledala: u neka samo jedan, u neka po dva, tri… Jedan je uspeo da prevari vojnike, ubacili su mene umesto njega, činima me zapečatili i svezali da ga oponašam, njega i sve ostale žive koji pristupe kamenu.

Tokom prve godine sam mislio da ću izumreti.

Tokom druge sam počeo da kujem planove.

Tokom treće sam čekao priliku.

*

Uopšte nemam valjano osmišljeno rešenje. I znam unapred gde ću da pogrešim, ali ovo je jedina mogućnost koju imam.

Još održavam u mislima četkice i boje koje je supruga ostavila ukraj ogledala. Dovoljno su blizu da mogu da pružim ruku i dohvatim njihov zamišljeni odraz, i da ga učinim za sebe opipljivim. Pišem levicom, a do sada sam pisao desnicom. Pitam se da li mi je i srce prešlo na drugu stranu – i jetra i sva ostala unutrašnjost – tačnije, da li će mi preći kada više ne budem razmazan poput slike, nego ponovo postanem pun i celovit. Da li ću zauvek ostati takav: prevrnut?

Pokušavam da što jednostavnije objasnim svoju kušnju, u desetak hiljada znakova. Boja osviće na suprotnoj strani mog zatvora: tamo gde postoji prostor. Završavam taman pred svitanje, kada nanovo moram da oponašam mačku i pticu s druge strane prozora u beskrajno mi dalekom dnu dvorane, a potom i prve ranoranioce u domaćinstvu.

Robinja koja sama održava zabranjene odaje ulazi, blene u ono ogledalo i ništa ne razume. Ja blenem u nju, jednako tupavo. Nisam ni očekivao, nije pismena. Zove dve njegove… ili moje ljubavnice, pita ih razumeju li pismena. Kažu… kažemo da ne razumemo, jedna tvrdi da to uopšte nisu pismena. Nadao sam se da neko hoće shvatiti. Znam gde sam pogrešio, ali ne mogu to da ispravim.

Robinja se vraća sa svojim detetom. Dovlači ga za uvo.

„Zašto si krao gospodaričinu šminku?! Nikada više da nisi žvrljao po ogledalu!!!“

„Mama, nisam…“

„Ne laži.“

Primorava dete da sve obriše. Pismena se razmazuju, ponovo – mojom rukom i rukom mog nesvesnog tamničara. Moja nada sa njima. Svemir se razmazuje po mojoj tamnici, što ne bi i pismena?

Pokušavaću svake noći nanovo, jer mi ništa drugo ne preostaje.

*

Pokušavam kad god odaje ostanu u mraku. Radim to već pet godina. Zatim deset. Dvanaest, trinaest, pa četrnaest, brojim svaku, a u njoj svaki mesec, dan, sat, tren. Zašao sam u petnaestu godinu. Onaj drugi je postao sasvim čovekom: spava često, stari, sve teže obavlja svoje dužnosti.

Nekoliko puta mi je trošio i ženu i konkubine u ovoj odaji. Da gledam, i da ih sve podražavam, ništa ne osećajući sem beznađa i gneva – jer izbora nemam. Ali čini se da je sada i za time izgubio volju. On je ostario, a ja sam još uvek zatočen. Nagađam da će umreti srećan jednom, ali bih voleo da se zamenimo.

Ali, svakog jutra neko naiđe i prebriše ogledalo. Neko dete bude isprebijano po turu, ponekoj robinji se odere koža kandžijom, nekoliko puta su i sluge optužene bile, pa pogubljene. Stražari nižeg reda isto – dvojica su postradala.

Jutros je najstarija robinja-čistačica uzela nagađati, pa misli da ONAJ ispisuje kakve čini ne bi li se oslobodio, a užasi rata su i njoj još uvek gorki u grlu sećanja – a ne sluti da je onaj sada ja, a ja da sam on. Zvali čarobnjaka, jednog plemenitog roda: jer oni iz nižih slojeva ne bi smeli u ove odaje – izuzev’ tu samo one koji ih čiste. On sada nešto maja oko ogledala, a gazda kuće mi se osmehuje – i ja njemu, bespomoćan.

Svi odlaze, osim njega. Cerimo se jedan drugom. Progovaramo uglas.

„Zar si toliko glup?“, govorimo, ali ja bih rado odgovorio da nisam.

„Zar zaista ne razumeš?“

Razumem, itekako, ali nemoguće je tu grešku ispraviti.

„Pišeš odraze pismenih u ogledalu,“ objašnjavamo jedan drugom, iako obojica razumemo. Ali ne možemo to jedan drugom saopštiti – jer, iako oba govorimo, samo jedan saopštava.

Ali ne postoji mogućnost ikakva da naučim svih devet milijardi pismenih da napišem unatraške. Toliko je jezika Car dao, takvim ga je oslikao i tako ga odrezao. Teško je i desetinu hiljada znakova ispravno upotrebiti – ogledalo je prostrano spolja, ali je ravno i duši je u njemu tesno – pa takvo sažeto kazivanje potom ogledati. Nadao sam se da će neko ranije to uvideti, te, da ne bi vekovima izučavao skrivenu poruku, doneti kakvo drugo, manje ogledalo pa u njemu čitati. Računao sam, izgleda, na previše.

„Ne znam šta bih ti rekao,“ nastavljamo obojica, jednim glasom, „osim da se malo strpiš. Za koju hiljadu godina, pismo se možda uprosti nekoliko stotina ili hiljada puta… ili da probaš da naučiš drugačije pisati kroz koji eon!? Možda neki moji daleki potomci budu mogli da razumeju. Ne zanima me, biću srećno mrtav do tada.“

Ti ćeš biti mrtav, a ja ću biti strpljiv – dok se crteži ne uproste na jednostavnija pismena, ili dok ne nastane neki novi jednostavniji jezik, ili dok neko ne nauči da čita ogledala u kojima su zarobljene duše – razmišljam dok razgovaramo, dok ga oponašam… Nacerimo se jedan drugome i on odlazi, a ja ponovo ostajem, privremeno nevidljiv ali sveprisutno razmazan po uglačanom kristalizovanom kamenu.

Preteklo je samo jedno pitanje: da li ću ja tada – kada se konačno oslobodim – uopšte, i najmanjim delom, biti ja?

Autor Relja Antonić

Izvor: Štavionica

Dodaj komentar

Prvi dodajte komentar

Obaveštenje o
avatar
wpDiscuz