POSLE TRIDESET GODINA

Ljudi vremenom uče na svojim greškama, ali meni nikako da se zapati to znanje. Istoričari književnosti su lukavi i ne pada im na pamet da analiziraju žive pisce. Čekaju da se dobro ohlade, pa da napišu šta u njihovim delima valja, a šta ne valja. Živi pisci mogu da reaguju, da se pobune, da demantuju, da objasne šta su “želeli da žele” i šta su “teli da oće”. Usput se životno zamere sa kritičarima, pa sam uspeo da pogubim neke koje baš i nisam hteo da izgubim.

Na ovogodišnjem putovanju u SAD i kroz njih šetao sam svoj roman UNAZAD da se upozna sa mestima gde se događa i zbirku priča Vladimira Lazovića SOKOLAR da je na miru pročitam. To je prilično uspelo, na neka željena mesta nisam stigao, a par priča sam preskočio. Ničije namere se ne ostvare do kraja.

Odmah da napomenem da ću se zameriti i piscu i priređivaču i izdavaču. Kad se brlja neka je na kamaru. Naslov edicije mi deluje sarkastično, višegodišnje zakašnjenje izdanja zbog „prezauzetosti“ priređivača je nedopustivo, a izdavač je već za nešto kriv. Budući da je pisac tu više žrtva, trudiću se da budem milostiv.

Čitati zbirku SOKOLAR sa vremenskom zadrškom od najmanje deset godina je izazov jer je odnos čitalaca prema fantastičnoj literaturi danas radikalno izmenjen. Za mene je dobar broj priča reminiscencija, za većinu drugih čitalaca krajnje neobičan susret. U vreme kad čitaoci dobar deo fantastičnih priča čitaju podrazumevajući okolnosti u kojima se događaju, a primetna je težnja da priču vide kao neku svoju individualnu verziju, Lazovićeva preciznost ponekad deluje suvišno. Dalje, Lazovićev jezik je daleko bogatiji od relativno slabe pismenosti savremenih fantastičara. Ukupno, to su i dalje bolje priče od onih na koje se sada navikavamo.

Iznenadila me je upotreba prideva. Poslednjih godina sam posvećen daleko štedljivijoj količini ovog opsesivnog rečeničkog začina. Lazović ga uopšte ne štedi. Uopšte mi nije smetalo, mada sam ga osećao svim čulima. Moguće je da bi bilo sasvim zgodno da i sam povećam upotrebu prideva.

Za priređivača Zorana Stefanovića moglo bi se reći da je obavio veliki posao, da je kraće trajao. Očekivao sam da će prilog biti epski nabijen emocijama, ali se pokazalo da je krajnje ozbiljan i precizan. Velika je obaveza integralno prikazati čitavu jednu karijeru od četrdeset godina ispunjenu neiscrpnom radoznalošću pisca da se okuša u praktično svim podžanrovima fantastike. Dobili smo dokaz da izbor u čitanju čini pisac, a ne njegovo žanrovsko usmerenje.

Ovih dana se po ko zna koji put pojavilo fandomsko pitanje kako se čitaoci opredeljuju za čitanje. Bio sam iznenađen brojnošću pomenutih podžanrova koji kod fanova cirkulišu. Za neke podžanrove nikad nisam ni čuo. Samo jedno mišljenje je upućivalo na pisca, zbog ukupnog odnosa prema literaturi, a ne zbog podžanrovskog opredeljenja. Pomenut je jedan drugi pisac, ali se isto može reći i za Vladimira Lazovića. Ne postoji podžanr na kome se on nije oprobao. Da se poslužim mojom tipičnom analogijom: nema dela kulinarstva koji je izbegavao. Krkanluk, brale!

Moguće je da je sistematizacija Lazovićevog opusa bila najveće iskušenje za Stefanovića. Nekako se opredelio za četiri grupe:

– alternativna istorija;

– kiberpank i futurofantastika;

– mač i magija i

– moderni mitovi i bajke.

Odmah ću reći da bi veće zakeralo od mene našlo primedbe i na podnaslove i na sadržinu, ali je beznačajno ako lično ne priznajem podžanrovska određenja. Lazovićev opus nam pre svega govori da je Lazović vrstan čitalac i da je dozvoljavao da ga pročitano jedno vreme vodi u izbor kako da smesti svoje priče. Čitajući Lazovića upoznajemo i njegovo stručno opredeljenje i oblasti izvan struke koje su ga privlačile, od istorije i mitologije do futuristike, društveno-političkih alternativa i bajki. U svemu što je napisao vidljiva je njegova ličnost. Stefanović ističe i njegove kolaboracije sa drugim piscima, ali i u njima se primećuje da to više nije ceo Lazović.

Za sladokusce će biti važno da smo dobili i iscrpnu bibliografiju, kao i popis tekstova u kojima se naš pisac direktno ili indirektno pominje. Zstef, oprošteno ti je.

Na kraju, nešto o očekivanjima. Ako nam je predstavljen istorijski presek dosadašnjeg pisanja Lazovića, vreme je razmisliti kako će se suočiti sa promenama u domaćoj fantastici i fantastici uopšte. Godine neprisutnosti u domaćoj fantastici svakako da su uticale, jer kad te ne objavljuju slabi i motiv da se dalje piše, ali Lazović je jak momak, život ga je ispunio novim motivima. Zato očekujem da će ova zbirka priča biti jak podsticaj za nova dela, jer mladac ima vremena i ja ga izazivam.

Dodaj komentar

1 Komentar na "POSLE TRIDESET GODINA"

Obaveštenje o
avatar
Sortiraj prema:   najnoviji | najstariji | najviše glasova
Kajzer
Gost

Pitanje za Radmila Anđelkovića – zar je moguće da u prikazu „Sokolara“ moraš da spominješ svoji novi roman, i da na taj način sam sebi praviš reklamu na mestu predviđenom za „Sokolara“???

wpDiscuz