Kraljevstvo Zemlje

„Xilai.“

Bile su to poslednje reči koje je promucala. Obrisao sam joj rukavom lice slepljeno od krvi, baruta i suza još jedan, poslednji put, i naterao sebe da ustanem. Odsjaj vatre plesao je po beživotnim telima, plamen je vitlao ka noćnom nebu, a pucanje drveta što gori, bio je jedini zvuk koji je ispunjavao dolinu Žute reke. Sve je bilo tiho i mrtvo i mrtvi su bili svuda. Tek poneki skakavac bi se zakoprcao u pepelu i dimu, kao pomen na silu koja je protutnjala tuda.

Xilai…

Šta god da je ubijalo ove ljude, svakako je predstavljalo neukrotivu i neuhvatljivu silu, iako sam bio više nego ubeđen da sila nema mnogo veze sa stvarnim značenjem reči koju su seljani uporno ponavljali. Uzalud sam se upinjao da ih razumem, sve njihove reči su mi zvučale isto. Ali ova jedna se ponavljala. Nisam čak bio siguran ni da sam nju zapamtio kako treba, ali sam zato bio sasvim siguran u strah i paniku sa kojom su je umirući izgovarali.

Duboko u sebi, osetio sam drhtavicu i poznat osećaj mučnine koji mi se uvek javljao pred buru, dok je more još bilo mirno i glatko poput ogledala. Samo, pomislio sam terajući iz nozdrva smrad izgorelih insekata, mora nije bilo nedeljama jahanja unaokolo. Svuda zemlja okružena drugom, nepreglednom zemljom. Ja nisam načinjen za toliku zemlju. Falilo mi je more i onaj osećaj kada se trgovačka galija zaljulja pod stopalima, pa ti krv uzavre i udahneš duboko, a slani vazduh ti grune u pluća… Aaa, proklet bio onaj Venecijanac i njegove slatke priče o Središnjoj zemlji! Srednjem kraljevstvu. Dve godine sam putovao uzduž i popreko i nisam bio nimalo biliži svom cilju da neko vreme provedem u službi na carskom dvoru i proučavam njihove izume. Nisam čak ni video dvor ni prestonicu, premda se jesam susreo sa svom veličinom njihove znanosti. Sve što sam video od kada sam stigao bio je pokolj i druga vrsta mora – nepregledno more zemlje. U sred te zemlje, meni je sve češće nedostajalo jedno sasvim drugačije Sredozemlje.

Vrelina vatre koja se širila, najzad me je dozvala nazad. Zagledao sam se u užarene stubove i odmahnuo glavom. Plameni zid mogao je da zaustavi najezdu skakavaca, ali ne i najezdu… nečega.

Pogledao sam ponovo ukočeno, umrljano lice na tlu i namrštio se. Barut… Šta god da je napalo ove ljude, moralo je biti dovoljno strašno da ih natera da upotrebe barut u blizini ovolike vatre.

 „Načinjeni su od zemlje“, promucala je Mei i prekinula me u pola misli o tome kako ne bi valjalo da me carski generali ponovo zateknu na poprištu pokolja.

Zaustio sam da pitam ko, kada sam primetio kako joj prsti zatežu luk. Posegao sam za mačem, kada je prva strela sa vrhom od žada proletela tik uz moj obraz, okrznuvši me po kosi.

Senovita prilika raspršila se u oblak prašine, samo da bi se iz tog oblaka izrodila nova, jednako nakazna. Svuda oko nas ustajala je zemlja.

Moj čelik nije bio od koristi koliko strele od žada. Sa čela mi je kapao znoj i košulja mi se lepila za leđa dok sam pokušavao da ispratim sićušnu ženu koja se tako žustro kretala među senama.

Napad se završio iznenada kako je i počeo. U pravi čas, pomislio sam oslanjajući se svom težinom o mač. Malo je falilo da mi glave dođe taj teški dvoručni evropski mač očigledno nepredviđen za borbu sa pokretljivim i teško savladivim neprijateljem. Časni čelik evropskih majstora…

„Ko su oni, Mej?“ uspeo sam da dođem do daha u dovoljnoj meri.

Bademaste oči su pretraživale mrak.

„Nisu ratnici čiju bi veštinu trebalo ponovo da stavljamo na probu, gospodaru.“

„Ma, ajde“, otelo mi se. Prečula je.

„Vojska kraljevstva Zemlje… Ponovo je ustala.“

„’Ponovo’ znači da je već jednom poražena. Kako?“

Uzdahnula je i pogledala u plamen koji se lagano stišavao ali je i dalje sekao noć.

„Ne jednom, gospodaru, već mnogo puta. Iznova i iznova vojska kraljevstva Zemlje ustaje i iznova im Majka donosi smrt.“

Zastala je i napela luk.

„Njima i nebrojenima od nas. To je cena koju joj plaćamo. Moramo po pomoć…“

Zemlja se uskovitlala oko nas zagušujući plamen i zaglušujući  dalje reči objašnjenja. Sa užasom sam zurio u prikaze koje su nadirale kroz vatru. Nisam više razaznavao Mejine povike ali sam slutio kuda se uputila.

Zemljani stvorovi nadirali su sve bešnje kako sam se približavao obali. Žuto blato se klizalo pod mojim stopalima i skoro me koštalo glave u nekoliko navrata. Već sam pomislio kako ću umreti u lepljivom mulju kada je strela od žada proletela pravo kroz spodobu nada mnom. Oblak prašine me je zasuo praćen strahom da će mi nov ratnik iznići na grudima. Druga strela zabila se u muljeviti plićak nedaleko od moje glave. Jedna, zatim još jedna. Počeo sam da urlam na Mei kako ih troši uzalud, a onda ućutao shvativši da je napad opet iznenada stao.

„Ustaj!“ dreknula je povlačeći me.

Mulj oko mene je počeo da se rastače. Reka je nadirala razarajući obale i kovitlala mutnu vodu sve jače. Dno pod mojim nogama je tonulo uz prasak i klokotanje. Zaurlao sam da me pusti. Bio sam pretežak da bih se na vreme izvukao i nisam želeo i nju da povučem za sobom.

Udar vode bio je jak i iznenadan. Izdigao me je i bacio u daljinu razdvajajući me od Mej. Tamo gde je do pre tren kovitlao plamen i dim, kovitlala je bujica mulja i zemlje.

I voda se razdvojila. A ja sam se našao u sredini. Na klizavom, ali suvom, mokar i slepljen od vode, znoja i blata, sa naprslom oštricom u rukama, klečao sam i blenuo niz rascepljeno dno podivljalog korita.

U mraku koji je nastao, krljušt im se sijala poput srebrnog oklopa. Grabili su između stubova razjarene vode koja je sa svakim izvijanjem njihovih tela rasla sve više. Projurili su kraj mene vukući kočiju. Muškarac u jednako sjajnom i raskošnom oklopu cimnuo je uzde i dva zmijolika stvorenja su se izvila odižući ga taman dovoljno od tla.

Za njim, vodeni bregovi su se obrušili na mene i potom je nastao mrak.

„Da li je gotovo?“ pomislio sam.

„Kad Žutom rekom bude potekla bistra voda“, glas je toliko ličio na Mejin. „Tek tada će biti istinski gotovo.“

Mulj mi je punio usta i nozdrve. Imao je ukus ribe.

Autor: Mira Satarić

Pobednička priča konkursa Tolkindan 2017

Dodaj komentar

Prvi dodajte komentar

Obaveštenje o
avatar
wpDiscuz