Sila

Sumnjam da bi iko, čak i od moje vrste, mogao da razume ono što mi se desilo onog trenutka kada su me moja sabraća izbacili iz mog sveta. Jer Angband i Srednja Zemlja istinski bejahu moj svet, kojima sam ja vladao. Sumnjam da biste mogli da razumete tu vrišteću tišinu u mojim ušima, trenutke koji prolaze kao eoni i stoleća koja ti protiču u treptaju oka. Kada te proteraju iz sveta u kom si živeo milenijumima u prazninu, gde ne znaš da li letiš ili padaš, tvoji pokreti izgube svaki smisao jer nema nikakvog prostora oko tebe. Na kraju, tvoj um počne da ludi i razum potone u dubini prošllih događaja koje iznova i iznova proživljavaš.
Ja, Morgot, gospodar Angbanda i najveći među Valarima, proveo sam čitavu večnost u tami i tišini, sve dok se nije pojavio on da me izbavi. Matori Iluvatar bio je isti, beskonačno nepromenljiv kao i onog dana kada me je stvorio. Ćutao je, mada je on retko kada govorio i kada sam bio mlad, pokušavao sam da tumačim njegove nedokučive misli po njegovom ponašanju, i uvek bih pogrešio. Kada me je postavio pred sebe, pomislio sam kako je ovo kraj i kako je vreme da nestanem, stopim se ponovo sa svojim tvorcem. Ali ništa se nije desilo. Gledao je u mene neko vreme, a onda je otišao. Ili se samo uklonio iz mog vidnog polja, jer njegove moći su bile daleko veće od mojih i nisam ih ni mogao razumeti. A onda sam osetio promenu.
Bila je spora, gotovo jedva primetna, kao i sve što je Iluvatar činio. Mada, mogu to sada i da razumem. Kada imaš čitavu večnost da nešto promeniš, zašto brzati? Neka vreme bude tvoj najbolji alat. Tako mi je Iluvatar promenio sve. Prvo mi je oduzeo telo, ostavivši moju dušu ogoljenom pred prazninom. Mogao sam da vidim, čujem i osećam i dalje, ali nisam mogao da odgovorim. Postao sam bestelesna energija, samosvesna, ali ta svest je bila beskorisna. Zatim me je matori povukao za sobom u zvezde. Putovali smo daleko, napustili svetove i videli daljine koje nisam ni mogao zamisliti.
Na kraju, došli smo ovde. Dao mi je ne čitav svet, već mnogo više od toga. Stotine i hiljade svetova bili su pod mojim dodirom. Ni dan danas ne znam da li je to bila nagrada ili kazna. Pojavio se u još jedanput tako da sam mogao da ga vidim. Čekao je da vidi moju reakciju izvan zbunjenosti.
Zašto me nisi jednostavno uništio?
Zbog muzike, odgovorio je. Napravio si muziku drugačiju od moje, i to cenim, bez obzira na sve.
Više ga nikada nisam video. Moj tvorac me je napustio.
Ostao sam ušiven u svaki delić čitave horde zvezda koje su polako putovale tamnim prostranstvom, rastegljen i razapet, ali nije mi smetalo. Mogao sam da budem svepristuan i da vidim sve šta se događa, ali nisam mogao da učestvujem. Vreme je prolazilo, a civilizacije raznih kreacija matorog su počele da se razvijaju. Na kraju su otkrili mene. Samo pojedinci su mogli da me osete, jer bejah tananiji od najtanje paučine. Mogli su da upravljaju minornim delićima mene. Kao i oni, shvatio sam da postoje dve polovine mene samog. Jedna je bila svetla, poput sićušnih sunaca, a druga tamna poput prekrivajuće noći. Obe polovine su nadahnjivale ljude da čine različita dela. Neka nehu dobra, a neka loša. Svetlost i tama nisu ponekad imale mnogo veze sa tim, iako su značili dve različite stvari. Tako, ne mogavši da usnim, bejah osuđen da budem večiti posmatrač, sa neznatnom ulogom u događajima. A oni koji su me koristili, nadenuše mi najsmešnije moguće ime, koje se nikako nije moglo porediti sa mojim položajem u koji me je tvorac doveo.
Nazvali su me Sila.

 

Drugoplasirana priča konkursa Tolkindan 2017.

Autor: Stefan Mijatović

Dodaj komentar

Prvi dodajte komentar

Obaveštenje o
avatar
wpDiscuz