UNAZAD – roman Radmila Anđelkovića

Svet ima bezbroj vrata i uvek su neka zatvorena

Osamdesetih godina prošlog veka letećim tanjirima je dopušteno da sleću u Lajkovac. Suvoparnije rečeno, buknula je idejna samosvest u domaćoj naučnoj fantastici. Uklonjene su psihološke barijere svojstvene zemlji u razvoju i maloj sredini, odbačeno podražavanje belosvetskog, pre svega američkog modela pripovedanja u korist domaćih likova, tema i dilema.

Vanzemaljci se, koliko znamo, nisu preterano koristili dozvolom da obilaze Lajkovac, a domaći autori, ako izuzmemo alternativnu istoriju i interesantne SF obrade lokalne mitologije, nisu ispričali previše originalnih, izvorno domaćih naučnofantastičnih priča. Pa opet, nastajala su i takva dela. Nastaju i sada, u naoko jalovo doba za SF i za domaću literaturu uopšte.

Ovog proleća izdavačka kuća „Tardis“ objavila je roman Radmila Anđelkovića „Unazad“.

To je prava naučnofantastična i stoprocentno domaća knjiga, iako je značajan deo radnje smešten u SAD, a fantazija se za životni prostor nadmeće sa filozofijom, poštujući granice veoma žive i napete pustolovine.

Roman se sastoji iz dva dela i to tako da imamo uvod nasred knjige, ali ne uvod u sam roman „Unazad““osećeg okvira, koji je ispisan i pročitan, već u njegovu podlogu, odraz ili naličje, takozvani Folder: Baba Vanga Case.

Inovativna forma, konstrukcija od koje bi se mnogima zavrtelo u glavi, a sadržina je još smelija.

Prvi deo otvara ponuda balkanskom piscu Damjanu Filevu, jedna od onih što se ne mogu odbiti. Velika, dugo očekivana i finansijski potkrepljena ponuda da svoja dela štampa u Americi, kod predusretljivog izdavača, uvodi Fileva u davno napušteni san o svetskoj slavi, angažuje celu njegovu porodicu, a piscu nameće akcionu ulogu kakvoj se pod stare dane nije nadao.

Interesovanje za njegovo stvaralaštvo nije toliko umetničke prirode, koliko je isprovocirano omiljenom temom Fileva: egzodus sa planete za slučaj uvek bliske i preteće kataklizme.

Pisac je, doduše, od započetog romana o smaku sveta i bežaniji u drugačije oblike egzistiranja odustao. Zaključio je da ljudi lako mogu upropastiti sve što žele, potpuno ili u meri koja im je potrebna, te da se priče o nastupajućoj apokalipsi mnogo bolje prodaju kao podvala.

Predsednik SAD, kome su u svoje doba kao bogatašu nudili paprenu „kartu“ za napuštanje Zemlje, poželeo je da sazna više o čoveku koji je tamo daleko, u balkanskoj državici, opisao egzodus i „pakovanje planete“ za neki bolji svet, pa je angažvao prijatelja i bliskog saradnika da ispita slučaj. U isto vreme, radoznalost se javila i kod ponuđača „karata“.

Ispalo je ovako: ko pre Filevu – tajna je njegova.

Međutim, lovci su izgubili iz vida maglovito, nikad dovoljno ispitano poreklo Fileva. Smetnuli su s uma i ono očigledno: da njihov pisac dolazi iz dela sveta gde se neprekidno smišljaju i još upornije brišu pripovesti, a ni povest ne biva pošteđena.

Ne želim da nerviram mrzitelje spojlera, pa neću dalje o zhuktavanju i ishodu američke skitnje. Dovoljno je reći da su Filevi ostali na broju i da su uvideli kako je kod kuće najlepše.

Drugi deo romana sastavljen je iz različitih tekstova posvećenih zbivanjima trista dvadeset i sedam godina kasnije u postojbini familije Filev, poznatoj kao Raseljene Zemlje.

Ovo, u prošlosti uvek sporno i nemirno područje, živelo je mimo glavnih zbivanja. Raseljene Zemlje su dočekale i ispratile sve katastrofe, uključujući onu najobuhvatniju – Veliki Pad. Ostale su mirne, mada ne i puste. Pored nepredvidljivih lokalaca, one skrivaju razne sile i svakojake uticaje. Skrivaju i  bazni server za napajanje vitruelnog sveta, ušušknog i pažljivo spakovanog da preživi materijalnu propast. Svaku osim eventualnog raspakivanja.

 Roman „Unazad“ pisan je sa pažnjom, lepim jezikom, pa se njegove stranice prelaze brzo, bez napora i posrtanja. Ipak, ne može se proći bez razmišljanja, tako da ga ne preporučujem onima koji traže lako, zabavno štivo.

Likovi su uspešno portretisani, naročito glavni junak, autoironični pisac Damjan (Borivoje), dok se za posebno mesto u prvom delu romana izborio jedan ne naročito šarmantan ženski lik. Obe devojke iz drugoog dela knjige ostavljaju jak utisak, svaka na svoj način, a ni kosooki momak, Čo Banče, nije za zanemariti.

Naslov „Unazad“ je višeznačan i mudro odabran. Ne odnosi se samo na razvoj priče koja, uobičajeno, kreće od početka i neočekivano stiže do – novog početka. Ne odnosi se isključivo na određene junake, stanovnike Raseljenih Zemalja (naziv za prezreni zavičaj u fantastičnom svetu Radmila Anđelkovića), kojima je, kraj bezbrojnih brisanja i preoravanja, prošlost neizvesnija od budućnosti. Možda ukazuje na pogled koji će, nakon polovičnih padova, sumnjivih smakova i apokalipsi koje su razočarale, čovečanstvo uputiti tajanstvenom zrnu iz kog je sve postalo. Čovečanstvo će, možda, pogledati unazad. Okrenuće se k sebi i napokon primetiti čoveka.

Dok zrno živi i daje plodove, kataklizme mogu biti samo lokalnog karaktera – ovo je za mene osnovna misao romana „Unazad“, koji Radmila Anđelkovića svrstava među malobrojne  antropološke optimiste. Nadam se da ni u delima koja dolaze neće promeniti tabor.

Dodaj komentar

Prvi dodajte komentar

Obaveštenje o
avatar
wpDiscuz