Sa vodičem na čaju – Goran Skrobonja

Goran Skrobonja

Na našoj SF i horor sceni neizostavno ste morali da se susretnete sa našim današnjim gostom – bilo kao autorom ili prevodiocem brojnih romana ili priča, bilo kao urednikom i izdavačem sada već poznate kuće Paladin. Možemo sa zahvalnošću da zaključimo da je naša sf/horor scena mnogo duguje tome što Goran Skrobonja nije rešio da ’emigrira na Novi Zeland ili u Kanadu’. Zahvaljujemo mu se što je izdvojio vreme i pristao da bude naš gost na čajanki.

 

 

  1. Vaš rad u srpskoj književnoj fantastici je toliko prožet i isprepletan u svim njenim aspektima da smo prinuđeni da biramo odakle da počnemo. Možda od Gorana Skrobonje kao autora? Odakle crpite inspiraciju i postoji li neki poseban način, pravac ili pravila koja sledite dok pišete?

To je pitanje na koje, mislim, nijednom autoru nije lako da odgovori. Šta je ono što nas motiviše da stvaramo, radimo to što bolje umemo, usavršavamo usput veštinu pisanja kako čitalac ne bi ostao izneveren, uskraćen ili razočaran? Otkad znam za sebe, bio sam nezasiti konzument popularne kulture kroz aktuelne medije – knjige, strip, filmove, progresivnu rok muziku čije su se teme često graničile ili čak bile direktno inspirisane svetskom fantastičnom književnošću. Otkad sam odgledao na TV-u prvu epizodu Izgubljenih u svemiru, preko drugih serija kao UFO, Zvezdane staze, Svemir: 1999 i filmova koji su menjali ne samo SF žanr već i filmski izraz uopšte –Bliski susreti treće vrste, Zvezdani ratovi, Ekskalibur, Blejd raner, filmovi o Indijana Džonsu – pa do eksplozije horora u osamdesetim sa Kingom kao perjanicom kako u književnosti tako i u relevantnoj filmskoj produkciji, upijao sam horor, epsku i naučnu fantastiku u sebe i uzgred ludački čitao. Ali, čini mi se da je ključno bilo otkriće da sam dovoljno ovladao engleskim jezikom da mogu da čitam knjige na njemu, bez potrebe za prevodom: to mi je otvorilo čitav novi univerzum i sve što me je interesovalo najednom mi je bilo dostupno, bez potrebe da čekam sledeću Andromedu ili novu prevedenu knjigu iz edicije Kentaur. E, kada se desi taj svojevrsni čitateljski “singularitet”, najednom shvatite da društvo sa kojim ste dotad delili žanrovske afinitete više ne može da vas prati, jer jednostavno više ne čita iste knjige kao i vi. Prirodna želja da podelim sa sebi bliskim osobama fascinaciju pojedinim pričama u suštini me je nagnala da se oprobam u prevođenju – a postojanje časopisa Sirius i Alef, kao i edicije Znak Sagite Bobana Kneževića, doveli su u meni do iskre kreativnosti i želje da i sam počnem da pišem žanrovsku prozu.

Posle trideset godina manje-više ozbiljnog bavljenja pisanjem, shvatio sam da ne postoji pravilo što se inspiracije tiče. Nekad prosto odgledate film ili pročitate tekst koji vas nagna da počnete da razmišljate o tome – “A šta ako…?” Nekad čujete vest ili saznate za neki novi prelomni događaj u tehnološkom napretku koji otvara hipotetičke mogućnosti za najrazličitije puteve društvenog razvoja, političkih dešavanja, propadanja ili evolucije međuljudskih odnosa. Sve vam se to uliva u um i komeša tamo, kao u svojevrsnom loncu pod pritiskom, i kakav će rezultat tog komešanja – kuvanja – ideja biti, potpuno je individualna stvar, zavisi od načina razmišljanja autora, njegovog odn. njenog stila, rečnika, umešnosti u tom zavođenju čitaoca da spremno i radosno poveruje u pomno pripremljene laži fikcije koju nazivamo žanrovskom prozom.

Postupak pisanja takođe je gotovo uvek drugačiji, i zavisi od prirode samog teksta. Za ubedljivu obradu nekih ideja potrebno vam je mnogo proučavanja raspoloživih izvora – kao npr. kad je posredi teorija multiverzuma u Čoveku koji je ubio Teslu – dok sa drugima to nije slučaj. Takođe, dogodi vam se ponekad da napišete priču “u dahu”, što se kaže, iz jednog “sedenja”, i takvim momentima ste najčešće beskrajno ushićeni. Drugim pričama je potrebno vreme da sazru u vašoj glavi, i ako ih napadnete prerano, samo ćete traćiti vreme jer nećete biti zadovoljni rezultatom i najčešće ćete biti primorani sve to da bacite; onda, kada priča počne da vam se formira u mislima kroz scene, dijaloge, prizore kao na filmu, to je siguran znak da je vreme da je zaista i napišete.

Ako bih morao nekako da sažmem ovaj zaista preopširan odgovor, onda bi on možda glasio ovako: Inspiracija je potpuno nasumična i neočekivana, a realizacija proizvod svega onog što jesam kao autor – životnog iskustva prevashodno, a potom i onog što sam za sve ovo vreme uspeo da upoznam, naučim, vidim ili pročitam.

Knjige Gorana Skrobonje

  1. Da li pripremate nešto novo za naše i Vaše čitaoce?

Nedavno mi je u Laguni objavljen nežanrovski roman Kada kažeš da sam tvoj, u kojem sam opisao osamdesete godine prošlog veka u Beogradu, doba moje mladosti i sazrevanja – u ličnoj i generacijskoj priči koju sam već dugo nameravao da napišem. To, međutim, ne znači da više nemam nameru da pišem naučnu fantastiku ili horor. Relativno redovno pišem kratke (i malo duže) priče, pošto je u Srbiji i regionu scena što se tiče kraćih formi prilično aktivna, pa te pripovetke obično završavaju u najrazličitijim tematskim antologijama, i čini mi se da će – nedostaju možda još pripovetka ili dve – doći trenutak da sve to prikupim u sledećoj, petoj po redu autorskoj zbirci. Nameravam da je objavim 2018. godine i naslov će joj najverovatnije biti Klopka, po jednoj od pripovedaka koje će se u njoj naći, a da li će tu zbirku objaviti Laguna ili Paladin, tek ćemo videti. Takođe, pripremam se za pisanje sledećeg romana koji bi trebalo da bude neka vrsta psihološkog trilera na temu opsesija savremenog života. I naravno – taj domaći zadatak koji sam zadao sam sebi, prilično nepromišljeno: treći roman iz ciklusa o Teslaverzumu.

Knjige Ijana Mekdonalda u Paladinovom ruhu

  1. Prevodili ste neke od najčitanijih svetskih autora horora i SF-a, kao što su King, Simons, Mekdonald… Da li se neki od njih pokazao kao posebno izazovan i da li ste možda tokom rada na prevođenju dobili inspiraciju za neko svoje delo? Imate li možda neku prevodilačku anegdotu da podelite sa nama?

Svaki od pobrojanih pisaca je, što se prevođenja tiče, izazovan na svoj način. Simons je imao dosta nezgodnih momenata, ili izraza, u Hiperionu, a o slatkim mukama na koje me je Mekdonald povremeno stavljao ne moram ni da govorim. Kod Kinga je, naročito kada sam tek počeo da prevodim njegove rane priče, u praistorijsko doba pre Gugla, bili zahtevno izboriti se sa brojnim referencama na ono što je prosečnom Amerikancu itekako poznato, ali nama ne baš. A što se anegdote tiče – pa, sećam se jedne, ali ona se više odnosi na finalni izgled Kingovog romana To koji sam objavio početkom devedesetih. Bilo je to pionirsko doba računarskih programa za obradu teksta i rad na slogu i prelomu; prevodio sam To u programu MS Word 5.0 (za DOS), a Boban Knežević je prelamao knjigu u Venturi. Svako ko je ovaj roman čitao seća se da u njemu ima mnogo delova teksta koji su ispisani kurzivom. Prilikom uvođenja fajla u Venturu, dogodilo se da na nekim mestima, sasvim nasumično i bez ikakvog pravila, iščezne format kurziva i reč – ili možda čak i pasus – ostane u finalnoj verziji formatiran kao običan (“normalan”) tekst. Pošto je knjiga morala u štampu, nije bilo nikakve šanse da prođem ponovo kroz tih hiljadu i po kartica teksta i poredim “kućni” fajl sa finalnim prelomom, i knjiga je odštampana tako kako jeste, bez tih povremeno misteriozno nedostajućih kurziva. A Boban Knežević je, u svom stilu, rekao otprilike: “Najcrnje je to što će jednog dana neko da doktorira na Kingovoj upotrebi kurziva u romanu To na osnovu ovog izdanja…”
I evo, prošlo je više od dvadeset pet godina otad, a ja još nisam dočekao taj doktorat. Ko će ga znati, nikad nije kasno.

Antologije koje je priredio Goran Skrobonja u izdanju Paladina

  1. Ako se ne varamo, jedan od Vaših prvih uredničkih projekata bio je na našem najstarijem fanzinu „Emitor“ i tada ste smatrani kao neko ko je uneo neke novine u njegovom uređivanju. Možete li nam reći nešto o tom periodu? Da li se današnji „Emitor“ razlikuje u konceptu od „Emitora“ kada ste ga Vi uređivali?

“A sada, sada je sve drugačije” – kao u pesmi grupe Film. Da, u vreme kada sam otkrio čari stonog izdavaštva i laserskih printera, početkom devedesetih, Emitor je bio fotokopirani bilten malog obima, sa vestima i eventualno pričama kucanim pisaćom mašinom, uz fotografije i ilustracije sečene makazama i lepljene uz tekst. Ne treba zaboraviti da je u to vreme prilično teško bilo dolaziti do informacija koje su vas zanimale o aktuelnim dešavanjima u žanru, a ja sam shvatio da je Emitor kao platforma idealan za ono što me je oduvek žarko motivisalo – predočavanje drugima svega onog što sam smatrao najzanimljivijim i najkvalitetnijim, prevashodno u okviru horora. Tako su nastali specijalni brojevi – Horor-Emitori ili tzv. “Hemitori” sa najrazličitijim prilozima preuzetim iz časopisa poput Fangorije i tekstovima ljudi poput Dejana Ognjanovića (čuveni njegov ogled “Nekrofilija nekad i sad”), a posebno mesto zauzimala je proza – kako prevedena, tako i autorska. Recimo, moj prvi roman Nakot najpre je imao izdanje u jednom od takvih brojeva, i Emitori su najednom bili obima između 64 i 120 strana, a vremenom su dobili i korice u boji te poluprofesionalno obrezivanje u predusretljivim štamparijama, kako bi što više ličili na ozbiljan časopis. Pored mene, mnogi drugi su uređivali sopstvene brojeve – Ljuba Damnjanović, Tihomir Jovanović-Tika, dr Aca B. Nedeljković – i bilo je dovoljno prijaviti se sekretaru društva Lazar Komarčić i rezervisati broj. Sve ostalo bilo je na vama. Tako je Emitor u “moje” vreme dogurao do 400. broja, a u njemu su objavljivane priče, odlomci romana i stripovi praktično svih čije je ime nešto značilo na svetskoj žanrovskoj sceni. I naravno – mnogih domaćih autora. Potom je Emitor osvojio nagradu za fanzin na Eurokonu održanom u Sofiji, i to je posebno zanimljiva priča, ali nju je najbolje da na ovom mestu ispriča (ako već nije) Pavle Zelić.

Danas je Emitor i dalje prisutan, koliko znam, sa nekoliko brojeva godišnje, u štampanoj i elektronskoj formi, ali njegova osnovna svrha i najveći zamajac iz devedesetih – donošenje vrućih i zanimljivih informacija – prirodno je iščezla sa pojavom globalne mreže.

Ostala Paladinova izdanja bitna u žanrovskim okvirima

  1. Vodite izdavačku kuću „Paladin“. Sa kojim i kakvim se sve izazovima susreće jedna privatna izdavačka kuća u Srbiji danas?

O tome je izlišno govoriti. Paladin je do daljeg obustavio sve izdavačke aktivnosti iz krajnje jednostavnog razloga – nije se isplatilo, a meni je ponestalo novca za bacanje u bunar. Imam  ideju o eventualnom objavljivanju sopstvenih zbirki i tematskih antologija, ali s obzirom na to da Paladin još nije izmirio sva dugovanja iz prethodnog perioda, veliko je pitanje kada će se to dogoditi.

Edicija „Košmar“

  1. Kao izdavač i urednik u „Paladinu“, pokrenuli ste prvu domaću privatnu ediciju specijalizovanu za „Košmar“, možete li nam reči nešto više o ediciji i tome kako je nastala? Možete li nam nešto više reći o „Paladinovim“ novim edicijama i izdanjima?

“Košmar” je zapravo nastao mnogo pre Paladina, kada sam objavio prvo kolo značajnih horor romana – Kingovo To, Barkerov Kabal i Herbertovog Preživelog – a potom je tokom devedesetih u “Košmaru” bilo još izdanja. Nekoliko puta sam već bio u prilici to da kažem, pa sada ponavljam: pokušavao sam krajem osamdesetih da ubedim Bobana Kneževića da objavi To u svojoj ediciji “Znak Sagite”, na šta me je on lakonski upitao zašto to sam ne uradim. Pre tog trenutka, na pamet mi nije padalo da bih mogao sam da se upustim u takav poduhvat. Ostalo je istorija.

Što se tiče novih edicija i izdanja, odgovorio sam na to u okviru prethodnog pitanja.

Edicija „Košmar“ nastavak i reizdanja u Paladinu

  1. Kratak osvrt na stanje u fantastici u Srbiji/regionu danas iz pozicije autora ali i iz pozicije urednika?

U najkraćem: kao što sam već pomenu, scena postoji, prilično je živa (zbog čega mi je izuzetno drago), ima kvalitetnih pisaca i čitalaca koji ih prate. Trenutno dominiraju epsko-fantastične teme sa našim lokalnim “tvistom” odnosno oslanjanjem na srpsku istoriju i slovensku mitologiju, što je sjajno. Verujem da će se ovakva situacija u najmanju ruku održati, a zaista se nadam da će se dalje razvijati i da će čitalaca biti sve više.

  1. Obično pitamo naše goste sa kim bi najradije od autora (živih ili mrtvih) popili čaj/kafu ili neko piće uz neobavezan razgovor? Koga biste Vi izdvojili?

Marka Tvena. Branislava Nušića. Kurta Vonegata. Sa Ijanom Mekdonaldom sam to već odradio, uz više kafa, pića i obroka, a mislim da nam je najslađi bio burek koji smo pojeli u pekari “Kraljica” u mojoj ulici jednog oktobarskog dana pre odlaska na izlet na Avalu.

  1. I za kraj, imate li neki savet za nas, kako da unapredimo svoj rad?

Slušajte sopstvene instinkte, ne gušite interesovanja u sebi na kakve god prepreke da nailazite, i ono što volite radite strasno. Ne znam bolji recept za uspeh.

Dodaj komentar

Prvi dodajte komentar

Obaveštenje o
avatar
wpDiscuz