Baksuz Bo i ubistvo u Spoljnjem gradu

 

Kancelarija je smrdela. Opet. Bio sam suviše umoran da opsujem. Okačio sam šešir na čiviluk a mantil bacio na gomilu papira na kauču i strovalio se u stolicu.  

  • Svetlo.- promrmljao sam.  

Žućkasta svetlost se razli sa plafona.  

  • Aaaa, gasi svetlo,- zakukao sam,-… i otvaraj prozor.  

Svetlo se ugasi i žaluzine iza mene zaškripaše. Miris prženih lignji se ušunja i potisnu vonj koji je ispunjavao moj radni prostor.  

Nedelja mi nije počela baš zavidno. A kako mi se čini, na osnovu toga što kao osveživač vazduha koristim miomirise iz Vangovog restorana, ništa se bolje neće ni nastaviti.  

Zvuk lomatanja kaveza iz polumraka me trgnu iz razmišljanja. 

  • Žao mi je, Kiseli, još dan, dva i pustiću te, obećavam. Čim prestaneš da se razmazuješ svud okolo. 

Kavez se zatrese još jače u znak protesta. Otvorio sam fioku i izvukao pljosku. Kiseli, gubernarijiski kratki crv, bio je nadoknada za jedan od mojih prvih rešenih slučajeva. Izuzetno korisna živuljka. Ime je imao da zahvali jednoj Teranki, koja je izjavila da je podseća na nekakvo povrće sa njene planete. Ukiseljeno. Namučio sam se, jednom prilikom, ali sam uspeo da nađem sliku. Nisam siguran za ukus, ali za veličinu jesam. Kiseli ne bi mogao da stane u teglu. U svakom slučaju, Teranka je otišla, ali je ime ostalo.  

Pomisao na crnokosu Teranku mi natera osmeh na lice i natera me da zaboravim na vonj sluzave tečnosti. Srećom, kod gubernarijskog crva, sezona parenja traje samo nekoliko dana, jednom godišnje. Zasluge Kiselog su daleko prevazilazile neugodnost tokom tih dana, pa sam trpeo smrad.  

Kucanje me prenu iz razmišljanja. Prepoznao sam nakrivljenu senku na ulaznim vratima i zlobno se osmehnuo.  

  • Zatvori prozor,- promrmljah, pa dodadoh glasnije. – Napred. 

Krupna silueta se zakoči u pola koraka. 

  • Dobro veče, načelniče. 
  • Čoveče, Baksuze, mislio sam da ulazim na još jedno mesto zločina! Šta ti ovako zaudara? 
  • Kiseli je u ’onim danima’.- odvratih nimalo ljubazno. 

Na fotelji za klijente još se sušila velika fleka od čišćenja. Pogledao je zatrpani kauč i frknuo. 

  • Reši se više te tvoje spodobe. Možda ti to malo popravi rejting, pa ti omogući kancelariju u boljem delu grada. I stolicu za klijente. 
  • Meni se sviđa ovako.- nisam voleo kada mi neko prebacuje zbog Kiselog.- Uostalom, ne sećam se da ste mi klijent, načelniče. 

Nisam voleo ni načelnika, nešto posebno. Bio je dobar k’o hleb, ali je imao sve osobine tipičnog policijskog načelnika, zadrtost posebno dominantnu. Pride, kod Senovitih je ta osobina, nekako posebno izražena. 

Međutim, ovoga puta, nešto mi je bilo čudno. Načelnik se nevoljno vrpoljio. A to se prilično retko dešavalo. I nije imalo veze sa smradom. 

  • Fotelja. 

Jastuk na fotelji odskoči, trgnuvši načelnika, i prevrnu se na drugu, čistu stranu. Strovalio se bez reči. Očigledno, na meni je da mu čupam reči. Mislim, nije da nisam stručan u tome, ali preko puta mene je, ipak, sedeo načelnik policije. 

  • Piće? 

Odmahnuo je glavom. 

  • Imamo ubistvo u Spoljnjem gradu.- ispljunuo je najzad. 

Zviznuo sam. 

  • Da pogodim, niko ništa ne zna, niko ništa nije video i niko nije raspoložen da priča sa policijom. 

Klimnuo je. Nisam ni sumnjao da je iscrpeo sva moguća sredstva pre nego je došao kod mene, ali nisam odoleo da ga ne bocnem: 

  • I pošto je i Srećica odbila, spali ste na mene. Utešno. 
  • Srećica nije odbila, ali je rekla da neće bez tebe. 

Ovo je bio onaj trenutak kada sam sebi skočiš u usta pa se zagrcneš. Voleo sam Srećicu. Nije da nisam. Jeste da je bila konkurencija, ali je bila poštena konkurencija. Žestoka, nema šta, ali poštena. Retko sam ženi skidao kapu u ovom poslu, ali Srećica me je dovoljno zadužila, ne samo da joj skinem kapu već da joj se i naklonim da čelom dodaknem patos. Pod uslovom da to nikom ne kažem, insistirala je, pa je za javnost moralo da ostane na povremenom ’skidanju kape’.  

Sada, sama činjenica da je Srećica rekla da neće bez mene, opomenula me je više nego da je ’ladno odbila.  

  • Pričajte. 

***  

  • Aaah, sasvim mi je jasno zašto je načelnik pomislio da ulazi na još jedno mesto zločina. 

Morao sam rukom da zaklonim nos u pokušaju da ublažim smrad. Pokušao sam i kragnu da podignem. Okrenuo sam se ka Srećici. Naravno, došla je spremna, sa širokom maramom oko vrata i lica. Podigao sam obrvu. 

  • Da se nisi usudio!- začuo se prigušeni kikot. 
  • Šta? Samo sam hteo da kažem da se slaže uz svu tu crnu kožu. Mada, mislim da… 

Prekinuo nas je nadzornik Spoljnjeg grada u krajnje neobičnoj pratnji. Primetio sam da je Srećica navukla maramu još više na lice i izmakla se korak unazad. Među senke. Zakoračio sam ka nadzorniku, ponadavši se da nisu videli Srećicu.  

  • Fit-Rar će govoriti sa tobom o… incidentu.- požuri nadzornik. Bilo mu je nelagodno i gledao je što pre da se izgubi. Netipično za njega.  

Fit-Rar, naravno, nije želeo da govori o incidentu. Rekao je samo da je smrt bila verski korektna i zahtevao da prestanemo da skrnavimo pokojnika. 

Čuj, skrnavimo. Leš je bio toliko iskasapljen da nije bilo sporadičnih plavih ugrušaka, mogli bismo samo da naslućujemo rasu, a pol da ni ne pominjem. Ipak, ono ’verski korektna’ mi nije promaklo, pa sam na silu klimnuo, izrazio saučešće i izašao. Fit-Rar se na vratima naklonio ka pokojniku i izašao za mnom. Kada je zatvorio vrata, nesnosni smrad je nestao a sama limena koliba se ni po čemu nije razlikovala od drugih u nizu. Pogledao sam još jednom u pravcu radničkog naselja niže u udolini, ali uzalud. Nigde žive duše. Kao da je neko oglasio odmor.  

  • Da li Vam je potrebno još nešto?- Fit-Rar je bio ukočeno učtiv. 
  • Ne,- odustao sam,- ne želim da Vam oduzimam više vremena. Pretpostavljam da imate dosta obaveza oko sahrane. 

Fit-Rar se prvi put zbunio. Brzo se sabrao, mada ne dovoljno brzo. Prešao sam preko toga, praveći se da nisam primetio i ušao u letača. Nesrećna mašina zaklopara i jedva se odiže od peščanog tla, omogućavajući mi da još jednom osmotrim rudarsku naseobinu. Ipak, nisam želeo da suviše otežem, pa sam se uputio ka gradu. Osećao sam Fit-Rarov pogled na potiljku sve dok nisam zamakao iza prvog bedema. Kada sam bio siguran da me staklene oči više ne mogu videti, zaustavio sam se i parkirao šklopociju u hlad. Prokletstvo, moraću da sačekam noć i Srećicu. Bio sam besan što me je izigrala. Naravno, bio sam joj potreban samo da je uvedem u radničko naselje.  

Kako mi je sa podnevnom vrućinom raslo i neraspoloženje, u nekom trenutku sam zgrabio letača i uputio se nazad u kancelariju. Uostalom, znala je gde može da me nađe. Neka se snađe za prevoz. 

Odsustvo smrada u vazduhu nateralo me je da zastanem sa napola otvorenim vratima. Navukao sam obod šešira i promrmljao.  

  • Bljesak! 

***  

Baksuz je odradio dobar posao. Doduše, verovatno je već uveliko u svojoj kancelariji i hukće što sam ga izradila. Tek će da hukće kada mu saopštim da je moj rezultat jedno veliko ništa. Ali barem ne mora da sedi u smradu.  

Navukla sam maramu jače. 

Svetlost se još provlačila kroz pukotine u plehu, tako da mi sedenje u mraku ne gine još neko vreme. Prešla sam pogledom još jednom po ’mestu zločina’. Izuzev samog leša, prostorija je bila neverovatno čista. Mislim, čista sa aspekta tragova. Ništa nije govorilo o tome da se tako nasilna smrt dogodila upravo tu. Sa druge strane, nije imalo razloga da ne verujem da se upravo ovde smrt i dogodila. 

Zastala sam na trenutak. E, dođavola. Počela sam da razmišljam po sistemu ’smrt ’a ne ’ubistvo’. To nije slutilo na dobro. Nema ubistva, nema naknade. Opsovala sam i ustala. Obišla sam, po ko zna koji put oko leša, rezimirajući šta sam saznala. 

Leš je definitivno bila žena. Kako znam? Ženska intuicija? Jok. Komadi nakita. Lošeg i grubo obrađenog, što znači da je pripadao sirotinji. To je, doduše, moglo da objasni uzrok nepoverenja prema policiji Unutrašnjeg grada. Žene su bile zabranjene na kopovima. Naravno, žene su uvek nalazile put ka radničkom naselju, uprkos upozorenjima. Bilo kao roblje, bilo za naknadu. Nakit je verovatno značio da je u pitanju naknada. Nategnuto, ali rekla bih da je naknada. 

Odmahnula sam glavom i klekla. To što je leš žena ipak nije bio uzrok tajanstvenosti. Uostalom, toliko je unakažen, da verujem da su policiji rekli da je u pitanju neko od radnika.  

Plavičasti ugrušci prelivali su se na zalutalim i sve slabijim zracima od modrih to tamnih tonova, onih poput mastila. Namrštila sam se. Takvi su od kada smo Baksuz i ja stigli. Umočila sam prste i protrljala ih. Želatinasto. Krv je počela da se zgrušava ali je stala. Zašto? Pomirisala sam je. Slatko 

Nehotice sam se nasmejala, setivši se prvog susreta sa Boom na mestu zločina. Bio je sablažnjen ovime. Toliko sablažnjen da sam liznula prste samo da mu vidim izraz lica. Naravno, načelnik mu je posle objasnio ko sam, ali taj izraz lica… Ma, svaki put se nasmejem kad se setim!  

Ipak, brzo sam se uozbiljila. Nešto mi je govorilo da, ovoga puta, ne bi valjalo da se igram, pa sam obrisala ruku.  

Ustala sam. Sunce je zašlo. Ništa više korisno ne može da se izvuče odavde. Ostalo je samo još da se ja izvučem.  

***  

Prvo šta sam uradila čim sam dovoljno odmakla od naselja bilo je da se rešim marame. Kakav smrad! Možda sam imuna na raznorazne boleštine, ali definitivno nisam na njihov smrad. Najpre sam svratila u kupatila Mame Hejz i to iz dva razloga. Prvo, nisam bila gadljiva na javna kupatila i saune, a kao drugo, nikada se sa slučaja nisam vraćala pravo kući. Rano sam naučila da to ume da bude potencijalno opasno. Osim toga, postojao je i treći razlog zašto sam želela da posetim upravo Mamu Hejz. 

Sačekala sam da završim sa kupkom i saunom i tek onda zatražila da razgovaram sa Mamom. Očekivala sam da će biti kakvih pitanja ili barem šoka, ali devojka koja je posluživala se uredno naklonila i izašla. Obukla sam se i sela u kraj, tako da imam pregled na ulaz u svalčionicu. Namerno sam ostavila odškrinuta vrata ne bi li se para iz saune širila i pravila mi zaklon.  

Nije prošlo mnogo, vrata su se odškrinula i najpre je provirio vrh pištolja, sa sve prigušivačem. Podigla sam obrve i tiho ustala. Kliznula sam u senke, pre nego što je ruka a za njom i ostatak omanjeg medveda kliznuo u svlačionicu. 

Udarila sam ga iz sve snage po šaci koja je stezala pištolj a potom laktom u nos. Zateturao se, ali je ostao na nogama. Opsovala sam i šutnula ga u međunožje. Nisam najpreciznije gađala, ali sam bila dovoljno blizu da ga nateram da se savije, taman da ga upoznam sa svojim kolenom. Morala sam da ga šutnem nekoliko puta, pre nego se najzad opružio nepomičan na pločicama. Nagnula sam se da ga okrenem i vidim ko je. 

  • Svaki put sve više mišića, sve manje mozga,- promrmljala sam. 

Bela svetlost nagrnu u prostoriju. Ciknula sam od bola i srušila se. Osećala sam kako mi krv pulsira i kako mi se mišići grče. Hladnoća pločica i vode pod mojim obrazom nije uspevala da ublaži agoniju. Poslednjim atomima snage podigla sam pištolj i nanišanila ka plafonu. 

***  

Lomljavu je propratio ženski vrisak. Otvorio sam vrata širom i uperio pištolj ka napred. 

  • Svetlo! 

Žućkasta svetlost ispuni kancelariju. Stvari sa kauča su bile razbacane, kavez Kiselog prevrnut i prazan. Sluzavi trag, neujednačen i isprekidan, vodio je ka mom stolu. 

  • Baci oružje i ustaj!- zaurlao sam.- I bolje bi ti bilo da se Kiselom nije ništa dogodilo. 
  • N…nemam… nemam oružje. 

Dve bele, mršave ruke su se podigle iznad ivice stola, držeći sluzavog Kiselog u vazduhu.  

  • Dođavola, ima da mi usvinjiš celu kancelariju.- progunđao sam.- Ustaj! 

Pomolila se najpre glava, uokvirena naftalin plavom kosom, zatim posivelo lice, mlado ali prestrašeno i sasvim musavo od krvi i sluzi, i na kraju i ostatak devojke. Bila je veoma mlada. I, po onome što sam mogao da vidim, vlasništvo Mame Hejz. 

  • Šta radiš ovde? 

Poslednje šta mi je u životu trebalo je poseta gorila Mame Hejz.  

  • Nisam znala kuda da odem. Videla, videla sam Vas i onu ženu danas na kopovima…  

Trgao sam se.  

  • Kako si znala ko sam ja? 

Stegla je Kiselog jače. 

  • Ni.nisam. Isprva i nisam. Poznala sam nju. Dolazila je u kupatila…  

Zablenuo sam se u nju. Srećica je dolazila u kupatila Mame Hejz?! Vau. 

  • Nije to što mislite!- zakukala je.- Molim Vas, morate mi pomoći. Ja ne smem tamo da se vratim! Ubiće me! Ubili su Marm ubiće i mene! 

Okrenuo sam se i zabravio vrata. 

  • Pričaj.- podigao sam ruku.- Kad bolje razmislim, pre toga, vrati crva u kavez i operi se, tamo ti je kupatilo. 

***  

Osvestila sam se u skoro potpunom mraku. Vezana za stolicu. Neka budala me je šamarala. Nasmejala sam se. Zgrabio me je za kosu. 

  • Šta je smešno, kučko? 
  • To,- promuljala sam malo krvi po ustima,- što nas prvo mlatite da se onesvestimo a onda nas mlatite da se osvestimo. 

Nasmejao sa sa mnom a onda me opalio žestoko posred lica.  

  • Je l’ ti i dalje smešno, kučko? 

Iskezila sam se. 

  • Krvi ću ti se napiti za to ’kučko’,- procedila sam.- Pošto ti saspem sve zube u grlo. 

Zamahnuo je ponovo. 

  • Ja bih bio veoma oprezan sa njom, K.- začulo se iz mraka.- U stanju je da ispuni pretnju. 

Udarac je izostao, ali se meni zato ledeni žmarci sjuriše niz kičmu. Bledunjava svetlost ispuni prostoriju, dovoljno tek da se nejasne figure razaznaju u mraku. Jedna istupi napred. 

  • Recite mi, gospođice Sej,- upitao je muškarac sa kristalnim očima,- da li ste našli nešto zanimljivo na našem, kako ga je ono gospodin Bo nazvao, ’mestu zločina’? 

E, do one stvari.  

***  

Pogledao sam kroz prozor. Mrak je uveliko pao a od Srećice ni traga ni glasa. Možda me je izradila za ulazak u Spoljni grad ali svakako me ne bi ostavila bez informacija o tome šta je otkrila. Nervoza mi se uvlačila pod kožu. Ne, Srećica me definitivno ne bi ostavila u mraku. Mislim, u fiktivnom mraku dezinformisanosti. Javila bi se, čak i da nije otkrila ništa. 

Uostalom, želeo sam da podelim sa njom šta sam ja u međuvremenu saznao. 

Pogledao sam Gil (tako se zvala) koja je spavala na kauču poturivši ruku umesto jastuka. Proverio sam oružje još jednom i, ponovo, pogledao kroz prozor.  

Čekao sam. Načelnika policije da dođe po nju. Čekao sam i gorile Mame Hejz. Pa ko stigne prvi. 

Devojka je bila poslednje šta mi je u životu trebalo. Prosto nisam mogao da živim bez uplitanja u lanac krijumčarenja. Bio mi je dovoljan jedan pogled na njen čudno deformisan stomak da shvatim. Nije umela da objasni šta su to ’upakovali’ u nju. Videla je samo da se Marm rascvetala kao lubenica kada je baciš sa krova (nisam znao šta je lubenica, ali mora da je nešto što izgleda krajnje dramatično) kada su to nešto pokušali da izvade iz nje, i pobegla čuvarima koji su je pratili na kopove. Čitav dan je pokušavala da se dokopa grada, a da je ne uhvate. Tada je i videla Srećicu i mene i… 

Opsovao sam sopstvenu glupost više puta na sav glas. Ako je ona videla Srećicu i mene, to znači da su nas videli i drugi. 

Kiseli zatrese kavez. Devojka istog trena skoči. Pokazao sam joj da ćuti i skloni se iza kauča.  

  • Gasi svetlo,- promrmljao sam i povukao se iza vrata. 

Zvučni udar je protresao kancelariju. Sručio sam se na kolena, moleći se da mi se rasklimani orman sa fajlovima ne sruči za vrat. Užasno skičanje i lomljava dopirali su iz kaveza i ja požalih što nisam pustio Kiselog. 

***  

Više od mlečnog svetla mrzim neonke. Poluispravne i treperave posebno. Mogu da istrpim i najjaču dnevnu svetlost, uvežbala sam se i na jaka osvetljenja, pa čak i reflektore (osim ako nisu iznenadni kao u kupatilu Mame Hejz), ali neonke su me oduvek kljucale u mozak. Tiho, potmulo.  

Kada je kristalnooki upalio sijalicu ’mučiteljku’ došlo mi je da ga izljubim. Nakon prvobitnog, delom stvarnog a delom i foliranog grčenja mišića, organizam mi se brzo navikao na svetlo. 

Naravno, Fit-Rar i njegov majmun nisu mogli ni u snu da pretpostave da intenzivni snop iz mučiteljke neće imati pun efekat na nekoga od Senovitih. Ipak, pomislila sam izbegavajući da otvorim oči, valjalo bi da Bo požuri. 

***  

Skičanje Kiselog i visokofrekventno vrištanje devojke Mame Hejz, najzad su nadvladali zvučni udar i trgli me iz ošamućenosti. Bilo je krajnje vreme da upotrebim svoje mišiće i da dokažem da nisam samo visok, lep i plav. Pucanje vilice i užasnuti krik gorile Mame Hejz samo su me učvrstili u toj odluci.  

Pesničenje sam naučio na najispravniji mogući način – na ulici. Ali tri gorile, Kiseli u teranju i ono derište što urla, pa još spakovani u četiri vrlo tesna kvadrata moje kancelarije… Uhvatio me je nespremnog. Za nekoga ko se tukao po svim lokalima s ove strane Unutrašnjeg grada, dopustio sam sebi da me uhvati nespremnog. I to samo zato što nisam želeo da priznam da neko veličine omanjeg brda može toliko lako i brzo da se kreće. Udarac u stomak me je odbacio unazad.  Ne sećam se da sam ikada bio srećniji na zvuk lomljave kaveza. Ošamućen, bio sam dovoljno priseban da uzmaknem u stranu. Sledeći udarac završio je u prazno. Podigao sam ruke, dozvoljavajući nov udarac maljem po bradi. Ali sam se ja zato dočepao Kiselog.  

  • Sad, druže,- promrmljao sam. 

Smrad, prskanje, urlik i nov smrad nagorele kože. Usudio sam se da otvorim oči tek kad je lomljava ukazala na besciljno i nasumično sudaranje sa nameštajem.  

Pre nego što sam stigao da ponovo upotrebim gubernarijskog crva, tama oko mene se zgusnu i snagatori popadaše. 

  • Jesi li dobro, Baksuze?- upitao je načelnik policije nakon što su njegovi puleni malo račistili uljeze i preuzeli paket sa još neidentifikovanim punjenjem. 

Klimnuo sam. 

  • Kasnite, načelniče. 
  • Gužva u saobraćaju,- promrmljao je.  
  • Srećica? 

Tišina je odgovorila umesto njega. Spustio sam Kiselog nazad u kavez, pazeći da ne dokačim ostatke kiseline, podigao ga i dograbio šešir. 

Logika je nalagala da počnem od kupatila Mame Hejz. 

***  

Kupatila su, u ovo vreme, obično bila puna. Umesto da obiđem okolo i potražim način da se neprimetno uvučem, rešio sam da ušetam na glavna vrata. Sa sve Kiselim pod miškom. 

Polomio sam troje vrata, četiri bačve za saunu i više zuba sasuo u grlo, pre nego što se Mama Hejz pojavila. Po logici stvari, trebalo je i da budem impresioniran Mamom Hejz. Ali nije bilo ničeg impresivnog u zakržljalom telu dvopolnog lokalca, koji je, eto, poželeo da sebe nazove Mamom Hejz. Tamno platno, vlažno usled pare, lepilo se za nisko, premršavo telo. Glomazni komadi nakita i visoki turban dodatno su ružili sliku, tako da je čuvena Mama pre delovala groteskno nego zastrašujuće. Ili barem za poštovanje. 

I tako, sada sam stajao nasuprot Mame Hejz, nasred parnog kupatila, svestan da je Srećica jedini razlog zašto se ne valjam od smeha. Podigao sam pištolj. 

  • Gde je? 

Nisam se udostojio ni da pošteno završim pitanje. Dva mutna oka su me, krajnje urokljivo, gledala ispod turbana. Nimalo zastrašena. 

  • Trebalo je da znam da će nam navući tebe na vrat. 
  • Gde je? 
  • Zašto misliš da…? 

Spustio sam pištolj i podigao kavez ispred sebe. Dovoljno visoko da Mama Hejz shvati šta ima pred sobom.  

  • Gubernarijski crv,- promrmljala je. 
  • Smrtonosan za većinu, lekovit samo za jednu vrstu. A koliko se sećam, mi nemamo zajedničke rodbine. 
  • E, jesi baksuz,- promrmljala je. 

***  

Proveo sam dovoljno vremena radeći sa Srećicom, da povežem neke stvari. Smatrao sam je neuništivom. Ali sada, dok sam je posmatrao sakriven u polumraku skladišta, nisam mogao da se oduprem besu. Bila je na izmaku snaga, samo zato što sam ja odustao od čekanja. Jer sam smatrao da me je izradila. 

Spremao sam se da uletim i napravim haos među gorilama koje su je čuvale, kada je iz mraka izronio kristalnooki Fit-Rar. Isti onaj za koga sam bio ubeđen da nije video Srećicu na kopovima.  

Opsovao sam sebi u bradu. U tom razmišljanju, prečuo sam šta joj je rekao. 

  • …žena,- razaznao sam deo Srećicinog odgovora.- Mula, zar ne? Nosila je kristalni prah? 

Fit-Rar se nasmejao.  

  • Vi, građani, mislite da se sve na ovom svetu vrti oko droge. Ne dozvolite da Vas zavedu moje oči. Priznajem, kristalni prah zvuči kao dobro rešenje za kopove, ali je neisplativ. Radnici nisu otporni na njegovo dejstvo, kao Vi, gospođice, ili ja. Troše se brže i postaju neefikasni. 
  • Zato su peščani crvi veoma isplativi na kopovima,- iskoračio sam na svetlost.- Osim ako se ne izlegu prerano. 

Oružje se uperi ka meni, ali Fit-Rar podiže ruku. 

  • Gospodin Bo. Očekivao sam Vas ranije. 
  • Gužva u saobraćaju,- uzvratio sam, sasvim učtivo.- Isprečila mi se jedna mula na putu. Crvljiva. Doduše, naišla je policija taman na vreme da spreči veći problem. Do sada su, verujem, ustanovili uzrok. 

Lice mu se ukočilo.  

  • Onda imamo novi p… 

Lupanje kaveza iz mraka prekinulo je Fit-Rara. Smeh ispuni skladište. 

  • Trebalo je da pretpostavim. Baš gubernarijski crv? Tako ste znali šta je u muli?  

Uozbiljio se. 

  • Gubernarijski crv je potpuno beskorisan protiv kristalnookih. 

Dozvolio sam da mi se oči sasvim razbistre. 

  • Ali ne i protiv kanapa i lanaca. 

Šok koji je usledio iskoristio sam da izvučem oružje i saspem nasumice nekoliko metaka ka svetiljki. 

Smrad je ispunio vazduh istovremeno sa mrakom. Čuo sam da je Srećica opsovala, verovatno ju je Kiseli potkačio kiselinom po rukama. Odmah zatim nastala je i žestoka lomljava. 

Svetlo se upalilo polako, razlivajući se žućkastim tonovima preko gomile naslaganih telesa. Srećica je stajala iznad jednog od njih, čije je lice bilo ozbiljno izrazbijano. Posledica susreta sa njenom čizmom, verovatno. Trljala je nadlanicu.  

Zakoračio sam ka njoj, kada se ulazna vrata otvoriše uz lupu, pompu i sirene.  

  • Kasnite, načelniče, – promrmljao sam. 

Pogledao je po skladištu i klimnuo s odobravanjem. 

  • Gužva u saobraćaju, Baksuze. A vidim da ste se ti i tvoja partnerka snašli i bez mene. 
  • Mi nismo…!- zaustili smo uglas. 
  • Ma, nema veze,- nasmejala se Srećica.- Obrni, okreni, poslaćemo Vam račun, svakako. 

Autor: Mira Satarić 

Dodaj komentar

Prvi dodajte komentar

Obaveštenje o
avatar
wpDiscuz