Romerova zombi zvezda

Francine Parker: They’re still here.

 

Stephen: They’re after us. They know we’re still in here.

 

Peter: They’re after the place. They don’t know why; they just remember. Remember that they want to be in here.

 

Francine Parker: What the hell are they?

 

Peter: They’re us, that’s all, when there’s no more room in hell.

 

Stephen: What?

 

Peter: Something my granddad used to tell us. You know Macumba? Vodou. My granddad was a priest in Trinidad. He used to tell us, „When there’s no more room in hell, the dead will walk the Earth.“

 

Zora živih mrtvaca

Smrt jednog od najvećih majstora horora svih vremena je odjeknula je prejako, kako i dolikuje, s obzirom na to o kakvom se kalibru vizionara radilo. Nakon 77 godina života i pionirskog rada u domenu strave i užasa, Džordž Romero je prešao prag na kojem je igrao čitavog života, i otišao tamo odakle su i njegovi dragi zombiji dolazili sve ove godine. Kratka i teška bolest je odnela jednog majstora stare škole režije, koji je ispoljavao sve kvalitete pravog vizionara i pionira žanra, kome je posvetio čitav svoj život. Čak je i njegova smrt bila u znaku raspadanja usred teške bolesti, da za kraj doda žig realizma i fatuma na sve što je za života učinio.

Da ne ispadne kako pišem hvalospeve (a, činjenica je da mi je pokojni Romero u top ten režisera), pokušaću da u znak sećanja, kao svojevrstan omaž autoru dam kratak pregled njegove plodne karijere, i objasnim zašto mislim da je jedan od najvećih majstora žanra. Pre svega ću se fokusirati na prva tri dela zombi heksalogije, jer je tim filmovima potpuno promenio pravila igre u okvirima žanra. Kao prvo, treba postaviti kriterijume koji bi bili dovoljno objektivni da nekoga okarakterišu kao uticajnog u određenoj oblasti stvaralaštva. Zatim, izdvojiti stilske i druge stvari koje ga čine posebnim i neponovljim autorom.

Dakle, uticajne ljude na sve strane prepoznajemo po tragovima inspiracije, iskrama za koje su se drugi hvatali i na taj način nadograđivali ili razvijali sopstveni opus. Nema sumnje da je baš Romero odredio glavni pravac tzv. zombi filmova, kao podžanra creature feature horora, i tzv. filma katastrofe. S tim što, da bi se neko proglasio velikim, neponovljivim, ili jednostavno – majstorom, potrebno je da se nekoliko kriterijuma ispuni. Prvo, tehnički deo mora da bude skoro pa besprekoran, a nesavršenosti mogu da budu opravdane jedino stilom.  Dakle, režija je na prvom mestu, kao i način na koji se barata dostupnim sredstvima.

George Romero as seen in the documentary „Birth of the Living Dead.“

Druga stvar je koliko daleko dopire ideja koja se predstavlja, tj. u kojoj meri i kako utiče na celokupnu scenu, pa i šire.

Zatim, kako se ta ideja širi, modifikuje, i kako pogađa i druge oblasti i medijume stvaralaštva.

Krenućemo od ideje. Sami zombiji pripadaju afro-haićanskom folkloru, i, gledajući hronologiju, verovatno su najstarija živa legenda sačuvana do današnjeg dana. U Vudu religiji imamo sve vreme prisutne zombije kao bitan faktor okultnog dela čitave priče, a ono što naglašava horor momenat jeste činjenica da je ovaj magijski aspekt takoreći „zabranjena“ stvar za javno iznošenje (možda je Zmija i duga jedini film koji se suštinski bavi Vudu aspektom zombizma). S tim što zombiji u okviru Vudu folklora imaju sasvim specifičnu namenu, i pravljeni su i kontrolisani od strane Vudu magova i čarobnjaka (Bokora). To nije ideja kojom se Romero u početku vodio.

Da bismo razumeli njegov koncept i kontekst upotrebe zombija, treba se samo i isključivo pozvati na Ričarda Metisona i „Ja sam legenda“ novelu. Više puta ekranizovana (Poslednji čovek na zemlji, Ja sam Omega, Ja sam legenda), ova novela je poslužila kao inspiracija Romeru da sa prijateljem, Džonom Rusoom, napiše trilogiju, koja je prvobitno bila zamišljena kao horor komedija, da bi na kraju u potpunosti bila prepuštena autorovoj improvizaciji. Dakako, Romero nije želeo vampire, kao glavne protagoniste Metisonove knjige, već Gulove, ljude koji su skoro umrli, i koji se vraćaju kako bi jeli meso živih. Sam Metison nije bio oduševljen činjenicom da se Romero otvoreno poziva na njegovu priču, ali se nije ni previše bunio, ceneći pre svega pokušaj da se iskoristi njegov univerzum kao podloga za alternativnu priču.

They’re coming to get you, Barbara!

Ova kultna rečenica je otvorila jednu sasvim novu eru, koja se razgranala u nebrojeno mnogo poglavlja u horor filmu. Svi pamtimo scenu kada Barbarin brat pokušava da uplaši glavnu glumicu pričama o „čudnim“ dešavanjima na  groblju, neposredno pre momenta kada i sam bude napadnut od strane zombija, usred bela dana. Odlična šminka, sjajna režija, i drakonski početak najkultnijeg zombi filma svih vremena! Ovo je svakako momenat kada treba pomenuti, ali i zaboraviti nekoliko filmova pre toga: Beli Zombi (kao prvi Zombi film ikada snimljen), Dolina Zombija,  Vudu čovek. Jer, svi su oni jako dobri na svoj način, ali niti jedan nije imao pokretačku snagu Romerovog vizionarskog genija, da od toga stvori neuništivu franšizu.

Ceo projekat je snimljen sa budžetom od oko 114.000 dolara. Prvobitni budžet je bio 6.000 dolara, da bi još nekoliko učesnika projekta ušli sa svojim novcem, kao deoničari. Na kraju se priključio i studio Image Ten (osnovan od strane Romera i par prijatelja), i došlo se do konačne, ali ipak skromne cifre. Film je u Americi i svetu ukupno zaradio oko 30 miliona dolara. To je svakako Romeru dalo vetar u leđa, jer, budući da je radio na projektima poput reklama i kraćih formi, uvideo je (kako i sam kaže) potrebu tržišta za bizarnostima.

Tako da činjenica da on lično i nije toliko zagovornik ideje o društvenoj kritici u svojim filmovima zapravo ima kontra-utemeljenje kod samog autora. Romera je jako interesovao marketing, moć reklame, potreba ljudi da im se stvari upakuju i predstave što bizarnije. Jedino što je nerado pričao o svojim filmovima kao o tačnim i gotovim konceptima, više se smatrajući improvizatorom i eksperimentatorom, ipak ostaje jedan očigledan kod koji se nepromašivo javlja kao ključ za tumačenje. Naime, Romera interesuje borba ljudi protiv trendova koji ih konzumiraju, u slučaju njegovih filmova – bukvalno konzumiraju. Ja imam svoju ideju kojom se linijom njegova zombi heksalogija kretala, pa ću pokušati da je obrazložim, imajući u vidu i njegove usputne projekte. Pre svega, bitna je inicijalna trilogija, koja je postavila temelje.

Zapravo, moja teza je da se Romero nije bavio isključivo hororom kulture masovnog konzumerizma, već pre svega hororom trenda vremena i hororom ljudske psihologije u momentima katastrofe, te da je u tom smislu jako dobro uhvatio neke bitne istorijske momente, i predstavio ih kroz šest alegorijskih filmova. Svakako da se masovni konzumerizam uveliko upotrebljava kao glavni momenat nastanka strave, jer hiperbola jeste glavno Romerovo oruđe. Tako da, kada imamo sliku od nekoliko hiljada zombija, mi ustvari imamo sliku sistema koji konzumira sopstvene konzumente.

Paradoksalno ovom opštem momentu, tu se javlja čitav niz pojedinačnih situacija koje duboko zadiru u psihologiju horora. Npr. da li bismo mogli da prožderemo člana sopstvene porodice, ili da dozvolimo da on nas proždere, jer na kraju se sve svodi na želju za mesom? Koliko smo u stanju da odolimo potrebama najbližih, kao i da prepoznamo trenutak kada njihova ličnost odlazi, a u tom raspadajućem telu ostaje samo želja za konzumacijom? I, koliko se sami menjamo u situacijama kada smo primorani da se povinujemo okolnostima, ali i da prihvatimo sopstvena pravila preživljavanja?

Sve su to ključni motivi Romerove heksalogije, ali, da krenemo od početka. 1968. godina nam donosi Noć živih mrtvaca, prvi u nizu, film koji je postavio temelje čitavoj subkulturi, koja je još uvek u zamahu i širi se poput zombi-virusa. U priču nas uvodi amaterska glumica Džudit O’Dea, u ulozi Barbare, koja sa svojim bratom odlazi u provinciju da poseti majčin grob. Još u kolima se čuje radio, koji konstantno prekida, kao i spiker koji obaveštava ljude o nečemu bitnome. Na dalje, Džon pokušava da uplaši Barbaru pričama iz detinjstva, dok u pozadini vidimo čoveka, koji se naizgled kreće bez cilja, ali im se polako približava. Džonove reči „dolaze po tebe, Barbara“ se zapravo ostvaruju samo nekoliko trenutaka kasnije, jer se ispostavlja da je čovek iz pozadine zapravo prvi zombi koji se pojavljuje u Romerovim filmovima. U napadu Džon gine, a Barbara pokušava da se izvuče, i završava u nekoj kući, u ruralnoj sredini.

Sam početak je jako brzo, ali istovremeno dozirano i znalački režiran, tako da se dinamika postepeno pojačava a napetost se gradi iz momenta iznenađenja. Nema očekivanja od strane glavnog junaka, zapravo je Barbara bačena u situaciju u momentu, a ta situacija je ono što je jedina realnost trenutno. Ovakav zaplet je viđen samo kod Romera, i mislim da je to njegov univerzalni patent za građenje momenta strave. Naime, momenat buđenja i surovog otrežnjenja, kada se shvata da je realnost surovija i gora od najcrnjeg košmara, i da nemamo više čega da se plašimo u snovima, jer nas gore stvari čekaju kada se probudimo. Ovaj momenat je dobro potkrepio u sledeća dva nastavka.

Ono što se na dalje dešava, u potpuno improvizovanoj atmosferi, sa polu-profesionalnim glumcima, koji su dobrim delom sami dodavali delove scenarija za vreme snimanja je sledeće. Ruralna sredina i akcentovanje porodičnih odnosa kroz sebična i veoma lična ispoljavanja. Svi postaju, ili robovi sopstvenog kukavičluka i svoje verzije nagona za preživljavanjem, ili postaju korisni članovi zajednice, spremni čak i na žrtvu, ukoliko je to poslednje što se može učiniti za spas drugoga. Poput pozorišnog mizanscena, imamo prisutan radio (kasnije i TV), sa koga se stalno izveštava o čudnoj epidemiji ubistava. Upada u oči kako je to jedina radio stanica, kao i jedina ponuđena priča, a tiče se navodnog prolaska neke komete pored zemlje, koja je volšebno prouzrokovala epidemiju živih mrtvaca.

Ben (Dvejn Džons), je afro-amerikanac, i jedini glas razuma u maloj zajednici punoj šovinizma i predrasuda. Tu je još nekoliko sporednih karaktera, i svu su smešteni u kući u kojoj su domaćini sveže stradali, pa zatim ponovo ubijeni, kada su se vratili iz mrtvih.

Da ne prepričavam detalje filma, bitno je akcentovati građenje zapleta i obrta, kako bi se naglasio Romerov ključ za tretiranje žanra. Naime, postoji sveznajući narator, koji je predstavljen radiom i program koji se tek povremeno hvata. Vlada obaveštava građane o svojoj verziji istine, ne dajući puno podataka o tome šta se tačno dešava, ali zato pružajući masu izgovora i saveta koji baš i nisu od koristi. Taj opšti momenat priče je ono šta pravi razliku u ponašanju likova, jer tu svako shvata da je vreme za njegovu dozu građanske neposlušnosti, te da se valja organizovati.

Lažni i pravi autoriteti stupaju u sukob, i u toj situaciji se Ben postavlja kao najracionalnija osoba. Dakle, predstavnik onog dela populacije koji nikako nije popularan u to doba, ali Romero skida maske rasnih predrasuda i stavlja atribute vođe upravo u ruke afro-amerikanca.

Dvejn Džons i Džudit O’Dea u Noći živih mrtvaca

Time se nije raščistilo samo sa rasizmom i šovinizmom, već se akcentuje sama sposobnost preživljavanja, kao i neke osobine koje će do kraja obeležiti njegove likove. Naime, radi se o ideji solidarnosti, praktične mudrosti i mogućnosti sagledavanja šire slike. Romerovi glavni junaci ne veruju sistemu, medijima, lažnim autoritetima, oni dolaze kao ljudi koji su do tada bili u potpunoj senci režimskih sluga, da bi upravo za vreme apokalipse pokazali u kom delu društva su skriveni pravi kvaliteti. Ono sa čime se takav junak sreće je gotovo uvek izdaja ili nepromišljeni postupak od strane pohlepnog saradnika, tako da se bitka vodi na dva fronta. Protiv zombija, spolja, i protiv ljudi, iznutra.

Uglavnom, sve nepredviđene situacije su zasnovane na ispoljavanju slabosti karaktera svake pojedinačne uloge. Građenje zapleta zavisi upravo od fine gradacije ispoljavanja ključnih ljudskih osobina. Momenat strave je u tom smislu trostruk. Postoji laž i nesposobnost sistema, postoji posledica u vidu epidemije, i postoje ljudi koji ispoljavaju najniže osobine za vreme trajanja takvih situacija. U tom smislu, sve vreme je sve otvoreno za obrt u zapletu, jer je promenu moguće očekivati iz bilo kog od navedenih pravaca.

Ovo se jako dobro vidi na kraju filma, kada su Barbari progledali kroz prste za ubistvo čoveka, ne zombija, jer su okolnosti neobjašnjive, a nikome nije potrebno previše objašnjenja jer se ionako mnogo toga zataškava. Sam kraj ne donosi otrežnjenje. Naprotiv, noć se preživela nekako, ali napolju su bande razularenih i opijenih ljudi, koji ne prezaju ni od čega, i pokazuju najniže strasti.

To je sam početak Romerove odiseje u svet zombija i tzv. film katastrofe. Jutro ne donosi ništa novo. Sve što je u toku noći viđeno kao pojedinačni slučaj je sada metastaziralo i prisutno je svuda. Mase poluorganizovanih ljudi, nasuprot masama naizgled neorganizovanih zombija. Ono do čega će se doći jeste da su zombiji u prednosti, imajući na umu samo jedan cilj, i usmeravajući sve svoje snage ka tome. Ljudi su podeljeni, međusobno zavađeni, i predstavljaju sami sebi verovatno veću opasnost od samih zombija.

Ruralna sredina jeste metafora za jedan ograđeni i nazadni način razmišljanja, koji sa spoljnim svetom ima kontakt preko jednog radio ili TV kanala, a šira slika jeste alegorija čitavog društva. Stil režije je po uzoru na rani noar, naročito u rasveti i kadriranju, u kombinaciji sa nekoliko dugačkih scena snimanih napolju, koji zajedno čine jako funkcionalnu, gledljivu i brzu celinu.

Da bismo razumeli Romerov pristup njegovim idejama, moramo reći da se on uvek „branio ćutanjem“, čak i kada je bilo očigledno da upućuje na određeni društveni problem. Npr. u Noć živih mrtvaca on ulogu afro-amerikanca vidi kao sasvim normalnu za vodeću. U to vreme su mu puno zamerali na tome da je time samo naglasio rasnu podelu u Americi u to doba. Romero je išao uvek korak dalje od kritike, optužujući ih da su oni jedini koji vide rasizam tamo gde on vidi glumu.

Dakle, čak iako mu je bila namera da osvesti ovaj socijalni momenat, nije nikada dozvoljavao da bude uvučen u niskobudžetnu polemiku sa kritikom, tako da su njegovi filmovi zapravo najviše dobijali na značenju tek kada bi bio napadnut od kritike, i tek kada bi uneo još veću pometnju u tumačenje. U stvari su ga ideje zanimale u smislu konteksta, daleko više nego u smislu ideologije, što mu jeste dalo vanserijsku veličinu, i što je glavni razlog zašto je prihvaćen od strane ogromne većine, kako kolega, tako i recipijenata.

Pečat tumačenju Romerovih filmova, naročito NOTLD, dao je filmski istoričar Robin Vud, tvrdeći da zombiji zapravo predstavljaju galopirajući američki kapitalizam. Nadalje se sve može uklopiti u priču, taj kapitalizam proždire „ruralne“ umove konzumenata, masu koju uglavnom čine neobrazovani i puni predrasuda, na taj način kačeći i ono malo ljudi koji su pravi pokretači pomene. Kanibalizam je ono do čega nas kapitalističke ideje polako dovode, što se vidi u porodičnim odnosima, kada je neizvesno ko će koga proždrati i u kojoj je meri degradacija ličnosti uzela maha. Borba je svakako neizvesna i nepredvidiva, a u ovom ključu možemo bez problema tumačiti i nastavke. Samo oprezno, jer Romero je uvek imao širu sliku u glavi…

U svakom slučaju, horor ovim filmom dobija novi zamah i materijal za građenje strave. Najvažnija je jukstapozicija samog izvora strahova. To više nije psihološki momenat u nama (iako igra izvesnu ulogu u građenju zapleta) niti je natprirodna ili okultna sila u pitanju. Nije ni pomahnitali ubica. Horor je realnost. Sve čega smo se plašili više nije skriveno u podsvesnim dubinama, niti više koristi psihološke motive kao okidače. Najgore se dešava upravo sada i ovde, a tako Romero počinje svaki svoj film iz zombi heksalogije – bacanjem likova i gledaoca u srce apokalipse, kao da se upravo sada dešava, ostavljajući ih same sa svojim prirodnim sposobnostima za preživljavanje.

Kraj je zapravo početak, što će se pokazati na dalje, u narednih pet nastavaka. Prvi deo je samo zagrevanje za ono što sledi, prosto se moralo od nečega početi, a na dalje ćemo videti da je u Romerovom univerzumu čitav svet sve vreme zahvaćen epidemijom.

When there’s no more room in hell, dead will walk the earth

Naslov na filmskom plakatu je najavio novo poglavlje u Romerovom opusu, tačno deset godina od više nego uspešnog NOTLD. Kako nastavku, i vremenskoj liniji i dolikuje, nakon noći sledi – zora! I to kakva zora! Prepuna apokaliptičnih dešavanja, običnih ljudi u bezuspešnim pokušajima da se organizuju, zombija koji probijaju sve barijere… Ovoga puta, sve je ispoštovano za uspešan nastavak franšize, ali pre svega, to je urađeno po ličnom receptu, i stavljen je lični pečat na čitav projekat. Ponovo, ovoga puta u velikom stilu, Romero nije želeo da koketira sa određenom ciljnom grupom, već se hrabro i smelo upustio u avanturu ekranizacije sopstvene ideje. Samo, ovoga puta, Ričard Metison nije imao ništa s tim. Tu je bio samo Romera i njegova beskrupulozna istrajnost u realizovanju isključivo sopstvene vizije. Sve ideje koje su eksploatisane zarad snimanja ovog remek dela jesu interpretirane lično, od strane Romerovog zombi-genija. Ako je deset godina pre toga zvezda rođena, pa upala u zimski san tokom kojeg se posvetila snimanju eksperimentalnih projekata, ovoga puta je ta zvezda zasijala punom snagom, a zadah raspalih tela u divljoj potrazi za ljudskim mesom se poput nezaustavljive zaraze proširio po svetu.

Romera je davne 1974. jedan prijatelj odveo u obližnji tržni centar. Bio je fasciniran idejom da bi u slučaju opasnosti ljudi u njemu mogli dugo da prežive. To je Romeru dalo ideju za glavnu lokaciju nastavka. Stari fan NOTLD i majstor rane faze giallo horora, Dario Arđento (Suspiria, Profundo Rosso, …) se umešao u čitavu priču, i zajedno sa Romerom i Tomom Savinijem na mestu majstora za šminku, učestvovao u pisanju zapleta i scenarija. Arđento je čuo da Romeru trebaju finansije za nastavak, i prosto se umešao, s obzirom na to da je lično bio oduševljen prethodnim filmom. Budžet je bio znatno veći nego za prvi zombi film, ali i dalje ne  toliko visok. Oko milion i po dolara, koje je film u Americi i ostatku sveta pretvorio u nekih šezdeset miliona.

Ponovo, skromna glumačka postava, Ken Fori (od skoro poznat i našoj publici… ), Dejvid Emdž, Skot Rajninger i Gejlin Ros su se našli kao glavna četvorka karaktera u filmu s tim što je Ken Fori (ponovo afro-amerikanac) poneo sav teret glavne uloge. Videlo se od samog starta da Romera ponovo neće interesovati izolovanje kadrova i pravljenje savršene kompozicije, već upravo akcentovanje dokumentarizma u snimanju i montaži.

Tu je gomila statista, od kojih svako naizgled pokušava da radi svoj posao, dok istovremeno doživljava čitavu apokalipsu na sopstveni način. U tom smislu, režiserske instrukcije glumcima su svedene na razumni minimum, a kamermanima i statistima je praktično data puna sloboda, naravno, u okvirima zadatog prostora i pravila apokalipse.

To nas dovodi do toga da nam naturščik gluma nimalo ne smeta – naprotiv! Romero genijalno ubacuje obične ljude, sa kojima se možemo identifikovati u svako doba, sa svim svojim predvidivim i nepredvidivim reakcijama. I, ponovo zaplet i tenzija se baziraju i izgrađuju isključivo oslanjajući se na nepredvidivost (ili – beskrajnu predvidljivost?!) ljudskog karaktera.

Tako je sve podređeno dinamici i atmosferi, bez prevelike gradacije filmskih elemenata po važnosti. Npr. svetlo jeste važno, ali ako završava posao u tom momentu, baš kao i zvuk. Na prvu loptu deluje kao da se sve raspada, ali Romero u montaži stvari pegla do savršenstva, jer je očigledno da sve vreme zna da dozira odnos kadrova i scena, čime pada u vodu kritika nešto slabije rasvete i zvuka.

Romero se sve vreme ponaša kao da režira dokumentarac a ne igrani film, ili kao rijaliti šou, i to treba imati u vidu prilikom konzumacije. Ako želimo utisak dokumentarizma, uzećemo prosečne glumce, bliže nekim drugim nego glumačkoj profesiji, i pokušati da scenu i zvuk dizajniramo kao da smo upravo tamo. Ne postoji naglašena gluma poput pozorišne niti akcentovana ekspresija na bilo koji način. Atmosfera je ta koja je naglašena, i koja gledaoca uvlači u sebe, tako da se prilikom gledanja zapravo očekuje konstantna interakcija, jer, Romerova režija (makar u ovom filmu) jeste postavljena kao mamac za gledaoca.

Početak naglašava odnos snova i realnosti. Legendarna scena u kojoj Fransin (Gejlin Ros) sanja kako iz zida zatvorene prostorije izlazi gomila ruku pomahnitalih zombija, i buđenje usred realnosti koja je još  gora. Nema druge realnosti do realnosti. Snovi više ne znače ništa, košmari su uzdignuti na nivo čulnog doživljaja i u toku je opšta kataklizma i evakuacija. Fransin nema vremena da razmišlja o tome šta je sanjala, bačena je u realnost. Tako je ujedno na izuzetan način premošćena barijera „ovo ne postoji“ pitanja kod gledaoca, jer je umesto postepene gradnje, i samim tim ostavljanja prostora za lično tumačenje, uvedena bačenost u priču, poput iznenadnog buđenja. Dakle, ono što Romeru uspeva jeste da ubedi gledaoca da se od prvog trenutka filma našao usred zombi apokalipse, ne ostavljajući prostora za dodatna pitanja. Ovo samo po sebi znači da je režiser bačen na slatke muke, nakon maestralno odrađenog početka, i da će na dalje improvizovati po sopstvenom nahođenju, jer je ubedio posmatrača da radi pravu stvar.

Naši junaci nekako uspevaju da se dokopaju helikoptera, i kreću da beže iz okupirane TV stanice. (ponovo motiv kao u prvom filmu, s tim što su ovde i mediji okupirani, i potpuno bez mogućnosti da isprate dinamiku događaja). Usput se sreću sa prizorima koje smo videli na kraju prvog dela. Osrednje organizovani pripadnici civila i nacionalne garde se igraju gađanja zombija, izbacuju i iživljavaju najniže strasti, da bi se na kraju sve to smenilo bezličnim pejzažima. Stiče se utisak da je dalje od grada i civilizacije bolje. Međutim, videće se da neke glavne arterije upravo te civilizacije pulsiraju i na udaljenim mestima.

Usput nailaze na veliki tržni centar, i rešavaju da tu ostanu neko vreme. Moguće je tražiti simboliku u tome da se kreće od krova, hijerarhijski najbolje pozicije, sa koje kreću naniže u čišćenje životnog prostora, kako bi se opet vratili gore. Ali, mislim da Romero nikada nije imao nikakvu prenaglašenu simboliku. U samom startu sam rekao da je veoma klizav teren tumačenje Romerove heksalogije SAMO na osnovu pretpostavljene kritike potrošačkog društva i kapitalizma. Jer, on je zamišljao ljude i situacije, ne etikete i konstrukte.

Drugo, zanimao ga je bizarni deo konzumerizma, ne toliko simbolika, koliko potreba da ljudi budu preplavljeni bizarnostima. Kako se ove dve linije tumačenja često poklapaju, sasvim je legitimno ostaviti prostor za tumačenje u oba smera. Iako sam lično na Romerovoj strani, i smatram da je kritika potpuno bačena u drugi plan, bez obzira na to što je ponekad očigledna, te da je akcenat na tome ko smo mi i šta sebi radimo, kakav se horor na globalnom planu stvara, kada krenemo da bivamo prepušteni sopstvenim veštinama preživljavanja.

Ono što se u nastavku dešava prati liniju propovedanja klasičnih pravolinijskih drama, sve do određenog momenta. Naime, imamo junake bačene u niz situacije koje jako uspešno rešavaju, a koje su po gradaciji sve teže i teže za rešiti. To dovodi do toga da se „zborno mesto“, pomenuti tržni centar očisti i utvrdi, te osposobi za normalan život i funkcionisanje. Zombiji su napolju, unutra je sigurno, i likovi se mogu posvetiti naizgled svakodnevnom životu i uživanju u stvarima koje su nekada radili, a koje im ponovo osposobljeni veliki objekat dozvoljava da rade ispočetka. Sve deluje krajnje idilično i monotono, sve do momenta dok se ne pojavi nova opasnost.

Ta nova opasnost jesu drugi ljudi, takođe dobro organizovani i daleko brojniji. Oni prirodno žele da osvoje tvrđavu za sebe, i ponovo je apsolutno sve u igri. Osim toga, ponovo imamo momenat buđenja. Pola sata filmskog krešenda naših junaka je zapravo predstavljeno kao san, kao scena sa samog početka filma. Ovoga puta nije bio u pitanju košmar, ali se svakako barata sa idejom eskapizma u momentima kada se čitav svet raspada. Dakle, nastavak filma, zadnjih 15-ak minuta jeste režija u realnom vremenu, baš kao i na početku, i govori nam o tome da se košmar nikada nije ni prekidao.

Naravno, pobedu uvek odnosi brojnija i organizovanija ekipa, a mi usput imamo snimljenu gomilu sekvenci koje predstavljaju „tipologiju“ zombija i konzumerizma. Tu je budistički monah, jednako u potrazi za mesom kao i svi. Tu je gojazna i nakita prepuna žena, kojoj napasnici skidaju nakit sa tela iz čiste obesti, što je još jedan trenutak koji Romero uzima u obzir kod  građenja hiperbola u svojstvu podupiranja žanra. Sve što se može naglasiti, postaće prenaglašeno u takvom trenutku. Sve što je slabost će verovatno završiti proždrano.

I tako se film završava sa scenama pregaženog i zapaljenog tržnog centra, i begom helikopterom u poslednji čas. Ide se u neizvesno i nepoznato, nema se predstava kuda i kako, a košmar se svakako nastavlja.

Sarah: Maybe if we tried working together we could ease some of the tensions. We’re all pulling in different directions.

 

John: That’s the trouble with the world, Sarah darlin’. People got different ideas concernin’ what they want out of life.

Dan živih mrtvaca (1985) nam dolazi nekoliko godina kasnije. Svakako razgovaramo o istom univerzumu, možda čak i o nekom alternativnom nastavku sage u kojoj nije bitan razvoj putanje glavnih junaka, već pre ideja koje Romero obrađuje.

Romeru i Tomu Saviniju se pridružuje i Greg Nikotero (kao Savinijev asistent i kao jedna od sporednih uloga), što je mladog Nikotera izbacilo u sam vrh u poslu kojim se bavi. Nakon ovog projekta, zapravo nema zapaženijeg horora ili fantastike koji ne nose njegov potpis, pa se tako pojavljuje i kao glavni supervizor šminke i specijalnih efekata u Okružen mrtvima serijalu, koji direktno vuče korene od Romerove heksalogije.

Kao što citat govori, i kao što je sam Romero izjavio, ovaj film ima nešto drugačiju, zapravo verovatno čisto psihološku koncepciju. Na ovom mestu ga je zanimalo kako naši različiti pogledi na svet, i borba za vlastito mišljenje i metode postupanja mogu uticati na razrešenje eventualne krizne situacije.

Sada imamo u igri dobro čuvanu podzemnu vojnu bazu, ograđenu i sakrivenu spolja. Dole su blokirani tuneli, u kojima su zarobljeni zombiji. Baza je pored pregaženog grada, u koji se povremeno helikopterom ide po namirnice i u izviđanje. U bazi su vojnici, glavni naučnik, i nekoliko civila.

Sve ovo deluje kao ozbiljan istraživački centar. Vojska doktoru nabavlja zombije zarad eksperimenata, jer se na leku radi sve vreme. Zalihe ponestaju, leka nema, i javljaju se podele na kaste, kao i prve varnice.

U suštini, u prvom planu je odnos hladnog i racionalnog naučnog pristupa, suprotstavljen jednoj uskoj ali odsečnoj i pragmatičnoj vojničkoj ideologiji. U pozadini je priča dvoje civila, Sare i Džona, koji zapravo jedini vide problem sa stanovišta nekoga ko treba da preživi u zajednici i sačuva što više ljudskih osobina. To je već treća strana. Ali, da stvari budu zanimljivije, Romero u priču ubacuje „osobu“ zvanu Bab, polu-pripitomljenog zombija, doktorovog ljubimca i verovatno glavnog nosioca zapleta.

Doktorov odnos sa Babom je naizgled zanimljiv, ali i naučno hladan i racionalan. U liku doktora je oličena fanatičnost nauke u njenoj potrazi za rezultatima, i nemogućnost da se obrati pažnja na sitnice. To je upravo ono što vojnički deo baze dovodi do ludila, jer su oni izloženi svakodnevnim, najsitnijim aktivnostima koje su sve do jedne jako opasne i životi se konstantno dovode u pitanje. Odnos militantnog i naučnog fanatizma je sve vreme jako potenciran u seriji scena koje gradiraju tenziju i predstojeću katastrofu. Ono što drži nekakav balans između te dve strane jeste Bab. On je ulog doktoru da ima napretka (kao i da je njegov život vredan hrane koju mu daju svakog dana), i da se zombiji mogu potisnuti ukoliko se dresiraju i ukoliko ih nateramo da rade za nas. Vojnici su u neverici, ali ipak pokazuju dozu strahopoštovanja, pa nastavljaju da snabdevaju bazu, delom i zato što je to jedino što znaju i mogu da rade. Dakle, Bab daje smisao obema stranama, i ključni će se preokret desiti onoga momenta kada on više ne bude bio važan i vredan za održavanje u životu.

Sara i Džon pokušavaju da izvuku situaciju potencirajući ideju zajedništva, ali zapravo stvari padaju u vodu kada se fascinacija Babom izgubi, i kada obe strane krenu da se bore za sebe, videći jedna u drugoj neprijatelja. Ovo je još jedan trenutak na koji treba obratiti pažnju. Bab nije samo zombi, on je nada svih fanatika ovoga sveta da se stvari mogu preokrenuti u sopstvenu korist. On je travestija naših najviših želja i nadanja, a prepoznavanje tog momenta od strane Sare i Džona zapravo uvodi pravi horor u priču. Oni shvataju da su okruženi sa tri strane, jednako zaluđenim neprijateljima i da je jedina vrednost koju tom trenutku trebaju braniti isključivo život.

Kao i u prva dva dela, čitav sistem se urušava sam u sebe, a preživeli beže helikopterom, bez ikakve nade u bilo šta sem u puko preživljavanje. Tako je i „survival“ zapravo ušao kao podžanr na velika vrata u horor. Ovim trećim filmom nije samo postavljeno pitanje naše komunikacije i problema koji iz toga slede, već i koja je vrednost najviša u momentu kada se sve urušava. Čini se da je Romerov odgovor jasan i nedvosmislen. Nikakve prenaglašene osobine, i nikako gubitak ljudskosti jesu dve poželjne stvari koje će nam omogućiti da preživimo svaku katastrofu. Preživljavanje jeste suočavanje sa realnošću, izlazak iz snova, koji se nikada ne završavaju dobro ukoliko negiraju ono što nam se upravo događa.

Kasnije su usledila još tri filma, Zemlja mrtvih (2005), Dnevnik mrtvog (2007), i Opstanak mrtvih (2009), koji su dosta slabije prošli, i predstavljaju slobodniji režiserski pristup, osim prvog pomenutog, koji je imao nešto veći budžet i poznatiji kasting (Denis Hoper, Asia Arđento, Sajmon Bejker, Džon Legiuzamo).

Poslednja tri filma neću posebno obrađivati, jer su zapravo sledili već jako dobro utabanu stazu nakon prvog dela. Uticaj početne trilogije je toliko veliki da je nemoguće u ovom trenutku sagledati sve potencijalne linije širenja niti se naziru krajnje posledice. Naravno, toliki kvantitet je žrtvovao kvalitet na nekim mestima, ali recimo osobe poput Toma Savinija i Grega Nikotera su imena koja je direktno Romero izbacio u visine, a bez kojih se ne može ni zamisliti ozbiljnija priča o modernom  hororu.

Glavni motiv jeste otrežnjenje. Od sopstvene ideologije, pre svega. Od bizarnosti koje se pokazuju kao fatalne. U tom smislu, Romero gradi horor kritikujući upravo ključne momente dotadašnjeg horora – oslanjanje na onostrane motive i uplive, pokušavajući da naglasi momenat realnosti koji zapostavljamo kada se bavimo ličnim tumačenjima. Tako da možemo govoriti i o Romerovom odbacivanju svih nepotrebnih vrednosti i sistema vrednosti, koje se pokazuju kao fatalne za preživljavanje u „izmenjenim“ okolnostima. Svakako da ovakav pristup još nije viđen, jer je potrebna jaka doza individualizma i trezvenosti u pristupu, kako bi se napravio ovakav kopernikanski obrt u tretmanu same srži žanra.

Od ostalih njegovih filmova svakako treba pomenuti izuzetni Majmunska posla (1988), Martin (1978), Šou nakaza 1 (1982), i Mračna strana (1993).

Čeka se da se vidi koliki je krajnji domet svega što je za života posejao, a do tada – počivaj u miru, Maestro, ili nam se vrati, kao zombi!

Dodaj komentar

Prvi dodajte komentar

Obaveštenje o
avatar
wpDiscuz