Kraj gospodina Y – Skarlet Tomas

06647c_1630011c168044afaa028b8b2c8ac0d2.jpgTroposfera je Zemlji najbliži sloj atmosfere; prostire se “u visinu” nekih devet do čak 17 kilometara od površine naše planete, ovisno već o geografskoj širini i sezoni. Primerice, iznad polova se troposfera penje svega osam kilometara u visinu, dok iznad ekvatora doseže, prema nekima, i 18 kilometara. Troposferom lete avioni, u njoj je oko 80 posto sveukupne mase atmosfere te gotovo sva vodena para, u njoj se stvaraju oblaci, magle, padavine, vetrovi, grmljavine… U troposferi, možda, živi i naša kolektivna (ne)svest.

Karl Gustav Jung nikad nije sasvim do kraja objasnio šta podrazumeva pod kolektivnim nesvesnim (a još manje rekao gde bi ono tačno prebivalo), no prilično je precizno defenisao, u sklopu svoje analitičke psihologije, da je kolektivno nesvesno zapravo rezervoar nesvesnih sadržaja nastao tokom ljudske evolucije.

U romanu Skarlet Tomas “Kraj gospodina Y” kolektivno nesvesno nalazi se upravo u Troposferi, “svetu umova”, nematerijalnoj ravni postojanja u kojoj su pohranjene sve naše misli, svi naši osećaji, sva naša sećanja, a možda i cela naša budućnost. Ulazak u Troposferu, kako doznajemo preko glavne junakinje Ariel Manto, prilično je jednostavan: potrebno je sjediniti dio Carbo vegetabilisa, odnosno biljnoga uglja, u 1 posto homeopatske potencije sa 99 delova svete vodice u retorti ili staklenoj boci i tresti mešavinu deset minuta. Nakon što je popijete, zabuljite se u crno ispunjeni krug na komadu beloga papira i portal u kojem stanuju naši snovi se otvara.

Sve što sledi posle toga, nije nimalo jednostavno. Za početak, Ariel je recept za ovaj homeopatski bučkuriš našla u knjizi za koju se veruje da je ukleta. Svi koji su je ikada pročitali, ubrzo su nakon toga umrli. Drugo, Ariel, koja piše doktorat o misaonim eksperimentima, nije jedina koju zanima Troposfera – tu su i plavokosi ljudi u odelima i tajanstveni virtuelni klinci (koji su verovatno odgovorni za iznenadni nestanak njezinog mentora), a pored svega toga, i sama Troposfera obiluje opasnostima i misterijama – ako se u njoj ostane predugo, moguće je umreti u materijalnom svetu, i ko je, zaboga, taj divovski miš na crvenom skuteru čiju je vizitku pronašla u prašini?!

“Kraj gospodina Y”, osmi roman 38-godišnje Britanke Skarlet Tomas, koja predaje englesku književnost na Kentu, fantastično je uzbudljivo štivo, a u spisateljskom smislu izniman poduhvat! Knjigu od 384 stranice moguće je, bez opterećenja, čitati naprosto kao odlično štivo – roman u kom ne nedostaje avantura, uzbuđenja, tajni, otkrića, ljubavi, pa čak i nekonvencionalnog seksa. Čitanje na suptilnijoj razini, ako volite zagonetke uma, ili misaone eksperimente, kako bi to rekla Ariel, doista predstavlja vrhunsku poslasticu. Kao i u samoj fabuli romana, gde Ariel iz stvarnosti ulazi u Troposferu, i čitalac ima priliku zaći iza materijalne strukture priče u poststrukturalnu, dekonstrukcijsku avanturu kojoj je cilj pokušati naći odgovor na pitanja s kojima se “mučio” i sam Martin Heideger – zašto smo ovde, zašto postojimo i šta je zapravo postojanje?

Na jednom mestu u romanu, Ariel govori: “A tu je i ono veliko pitanje na koje još niko nije odgovorio: šta je bilo pre početka i šta će biti nakon kraja? Uzbudljiva je činjenica da su ta velika pitanja još uvek otvorena. Niko, zapravo, još nije spoznao ništa iznimno važno – još uvek trebamo doznati mnogo toga.“ I potom, sasvim precizno definiše: „Možda se na početku dvadeset prvog veka čovečanstvo baš tu i nalazi: nije čak ni u krivu. Društvo devetnaestog veka, uopšteno gledano, bilo je u krivu, no mi smo na određeni način gori od toga. Trenutno živimo s nesigurnošću principa i nepotpunošću teorema, a filozofima koji govore da je svet postao simulakrum – kopija bez originalnog predloška. Živimo u svetu u kom možda ništa nije stvarno; svetu sazdanom od bezbroj zatvorenih sistema i čestica koje mogu činiti što god poželimo (ali verovatno neće).“

Teorije koje Tomasova iznosi u romanu nisu, naravno, nove, iako se za mnoge od njih ne može reći da su popularne, u originalnom smislu toga pojma. Dakle, dekonstrukcijsku misao francuskog filozofa Žaka Deridea koj počiva na metafizici, dihotomijama, metaforama i metonimijama doista ne poznaje široka populacija (nisam ni ja, pa sam upotrebio sveznajući Gugl); jednako kao što većina verovatno nije čula za viktorijanskog filozofskog pisca Semujela Batlera koji je bio uveren kako je svest slučajni nusprodukt evolucije, što bi značilo da bi, teoretski, i roboti/automati mogli steći svest, ako je mogao čovek koji je potekao od biljaka i životinja (pod uvetom da verujete u Darvinovu teoriju). Nisu, naravno, u romanu lake za shvatiti niti reference na Heideggera i ostale mislioce.

Ono što je ključno jeste da ništa od toga ne smeta ( a može dobro doći ako vam se da na internetu ili u biblioteci „hraniti“ vlastitu znatiželju). Pored toga, Tomas poseže i za sve popularnijim hobijem znatiželjnika opće prakse – kvantnom fizikom, subatomskim česticama, kvarkovima koji se inate svim poznatim zakonima fizike… Ako nikad pre niste čuli za priču o česticama koje bez ikakvih problema prolaze kroz zidove ili onu o parovima čestica koje se čine povezano, koje su na neki način povezane čak i kad su razdvojene, udaljene milionima kilometara (Ajnštajn je to nazvao „sablasnim delovanjem na daljinu“, a zatim odbacio, jer to kao da je nametalo zaključak da informacija može putovati brže od svetlosti), „Kraj gospodina Y“ bće vam uistinu fascinantno štivo! Postoji ozbiljna opasnost da se beznadežno zaljubite u teorijsku fiziku i postmodernističku filozofiju, jer je Tomas savršenom lakoćom i tečnošću objasnila fenomene na koje mnogi godine potroše studirajući ih.

Skarlet Tomas, bez ikakvih sumnje, jedna je od onih koje ne pisanje tera žudnja za znanjem. (Već je samo po sebi fascinantno da je do svoje 38. godine napisala sedam romana i devet zbirki kratkih priča.) Ariel zapravo nije stvarna (kako se u pogovoru knjige objašnjava, Ariel Manto je zapravo anagram od I Am Not Real, odnosno „Ja nisam stvarna“), želi znati šta je bivstvovanje bez Posmatrača koji ga posmatra. Ariel želi znati, drugim rečima, šta je kvark bez atoma, bez uvetovanosti strukturom/materijom i šta može postati svojom slobodnom voljom. Još jednostavnije, traži odgovor na pitanje šta svako od nas može postati svojom slobodnom voljom. Želi znati što je smisao života. Želi verovati izvan svake sumnje.

Kako do toga doći? Ariel nalazi svoj odgovor. Da li će taj odgovor zadovoljiti većinu, teško je reći. Meni lično, s obzirom na veličinu pitanja, kraj nije zadovoljavajući, ali to je možda zato što ja volim konkretne krajeve, jer takvi krajevi omogućuju i nove, konkretne početke. (Ili možda naprosto moja znatiželja nema kraja?!). No čak i bez kraja po mome ukusu, „Kraj gospodina Y“ izoštrio je sva moja osetila. I ona za koja znam i ona za koje ne znam. Pitanje za mene samog: da zaista postoji napitak koji bi me odveo u Troposferu, da li bih ga popio?

Komentarišite putem Facebook-a

Podela:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *