Dete

“Nisam”, promrmljala sam i okrenula se na drugu stranu, ne bih li nastavila da spavam. Kada sam sklopila oči, sinulo mi je. Otkud nepoznato dete u mojoj kući? Nisam imala, a ni volela decu. Nije bilo dece, a kad smo već kod toga, ni komšija bar kilometar unaokolo. Zbacila sam pokrivače i ustala iz postelje. Dete više nije bilo u mojoj sobi. Uzela sam baterijsku lampu sa komode i otišla da je potražim. Šta će, dođavola, dete u mojoj kući, i kako da ga se otarsim ?
Nije bilo u hodniku, niti u sobi do moje. Proverila sam ceo sprat. Ostali su još prizemlje i podrum. Dok sam silazila niz stepenice, palo mi je na pamet da sam umislila. Ne bi mi bilo prvi put. Trebalo bi da sam sama u vikendici.
Upalila sam svetlo čim sam sišla. Nije bilo potrebe da tražim jer se dete samo oglasilo.
“A zašto je unutra hladno? Šta je ovo?” Devojčica, od oko pet godina, stajala je pored otvorenog frižidera i pitala me šta je to. Ma koliko čudno bilo pitanje, njena odeća bila je čudnija. Nosila je dugu, belu haljinicu koja je podsećala na spavaćicu. Trakom je vezala kosu boje meda. Koliko god moje poznavanje dece bilo ograničeno, znam da se danas to ne nosi.
“To je frižider. Unutra je hladno da se hrana ne bi pokvarila.”

Devojčica je delovala zadovljno odgovorom i nastavila da istražuje unutrašnjost frižidera.
“Šta tražiš ovde?” upitala sam je možda oštrije nego što bi trebalo.
“Lutku, rekla sam ti”, odgovorila mi je kratko i  jasno.
Eto! Još jedan razlog zbog koga ne volim decu. Za veoma kratko vreme mogu da vas nateraju da se osećate vrlo glupo. Prišla sam devojčici i odvukla je od frižidera. Kako je krenulo, sledeće bi me pitala šta je pica ili sladoled…
“Sedi”, rekla sam joj i pokazala na kožni trosed. Za divno čudo, poslušala je.
“Dakle”, ponovo sam počela, “ko si ti i zašto si u mojoj kući?”
“Ja sam Andrea, a ti? Kuća nije tvoja, već tatina.  Gde je on?”
“Ne znam ni gde ti je tata, ni gde ti je lutka. A ovu vikendicu sam kupila pa je prema tome moja!”
Počela je da plače. Bravo za mene. Probala sam da je smirim.
“Slušaj, ja sam Marija. Hajde da zajedno potražimo tvog tatu.”
Kako se ovoga ranije nisam setila? Što pre nađemo njenog oca, pre ću je se otarasiti. Devojčica me je zagrlila i nastavila da plače.
“Ova spavaćica sutra ide u veš mašinu.” promrmljala sam.
“A šta je veš mašina?” zacvrkutala je.
Čula me je, divno.
“Imam u kupatilu jednu, dođi da ti pokažem”
Kada sam je uvela u kupatilo postala je fascinirana njime. Ispitivala me je o svemu što je videla, od bidea do šminke. Najviše ju je čudilo što sam imala tuš kabinu umesto kade. Veš mašina je nije zainteresovala dok nije otkrila kako da vrti bubanj. Nisam mogla da verujem da je neko tako zaostao. Mora da je postojalo dobro objašnjenje. Ponovo sam joj se obratila.
“Kada i gde si poslednji put videla oca?”
“Večeras, u podrumu. Hoćeš da ti pokažem?”
Pristala sam. Andrea me je povela ka podrumu. To je bio jedini deo kuće koji nisam preuredila. Kada smo sišle, upalila sam svetlo i ugledala hrpu krša čije sam uklanjanje već godinu dana odlagala. Obišle smo je i prišle vratancima za koja sam mislila da su služila za ugalj. Devojčica ih je otvorila. Nisam mogla da se provučem kroz njih, ali mogla sam da provirim. Bila je to komora veličine jednog kvadratnog metra. Donja strana je bila obložena tkaninom a ostale nekim metalom. Vazduh, unutra, nije bio ustajao već svež i hladan, i mirisao je kao fiziološki rastvor. Okrenula sam se ka devojčici.
“Ovde te je ostavio? Zašto?”
“Rekao je da ću se probuditi kada nađu lek za moju bolest”
Zevnula sam, ali ne iz dosade. Miris je postao nepodnošljiv. Kada sam zatvarala vratanca ali stala sam kada sam na unutrašnjoj strani primetila nešto što je podsećalo na brojčanik. Nisam ga podrobnije ispitala jer je miris nastavio da me guši. Zalupila sam vratanca, uhvatila Andreu za ruku pa smo istrčale iz podruma. Ovo je objašnjavalo mnogo toga. Od njene fascinacije najobičnijim predmetima i aparatima, do uverenja da je ovo zapravo njena kuća. Shvatila sam da ipak imam sreće što je dete. Odrasla osoba bi ovo daleko teže podnela.
Ponovo smo sedele na trosedu. Andrea se iz nekog raloga sklupčala kod mene. Morala sam da joj kažem tužnu istinu.
“Andrea, ne možemo da nađemo tvog oca.”
“Zašto?
“Mrtav je. Dole, dugo si spavala… i on je u međuvremenu umro.”
Ponovo je počela da plače. Ovaj put sam je zagrlila i sačekala da se smiri. Tako je i zaspala. Planirala sam da je sutra odvedem u bolnicu da vidim od čega je bolesna. I ja sam, međutim, trebala de se naspavam. Iskobeljala sam se iz njenog zagrljaja, našla neko ćebe da je pokrijem, a potom i sama pošla na spavanje. Okrenula sam se još jednom ka devojčici i tada mi je nešto čudno palo na pamet.
Makar nisam morala da rađam i menjam pelene.

Jelena Ralčić