Ratno srce – Teri Gudkajnd

06647c_4b88ffa868a74877ba85750fdeb85a83Kada sam pristupio ovoj knjizi, očekivao sam veličanstveni završetak jednog od, za mene, najboljih serijala žanra epske fantastike. Razlozi za to su brojni i mogu da posvetim čitav jedan drugi članak tome, pa ću to i uraditi neki drugi put. Nažalost, očekivanja mi nisu sasvim ispunjena, moguće i zato što sam ja visoko postavio lestvicu ovaj put – pod utiskom koji su na mene ostavili pisci mlađe generacije od Gudkajnda, poput Sandersona ili Rotfusa.

Ričard je izgubljen u svetu mrtvih, i njegovi bližnji se suočavaju sa ozbiljnim pitanjem da ga se odreknu i pođu sami u borbu protiv sila zla, ili možda pokušaju i da ga vrate. Kejlan Ral, budući istinska družbenica Tragača, dolazi do ideje kako da svog voljenog vrati iz bespuća podzemnog sveta. Uz pomoć dobrih duhova, Tragač za Istinom se vraća u svet živih i sa svojim prijateljima nastavlja borbu protiv Hanisa Arka i Sulačana…

Ovaj roman je odličan završetak priče o Tragaču u kome Gudkajnd ostaje veran svom stilu pisanja. Isto tako, uspeo je pomiriti neke ideje koje su delovale nepomirljivo na osnovu različitih dela koje je pisao, te ovaj roman konačno u potpunosti povezuje Mač Istine, prethodeću priču o Magdi Searus – Prvu Ispovednicu i Zakon devetki. Sve ove priče su sada povezane na način koji nije neprihvatljiv za sam svet koji je Gudkajnd osmislio.

Ono što ovaj roman urušava, nažalost, jeste baš to što je odličan završetak koji je povezao sve što sam naveo. Dok nam je prethodni deo u serijalu, Odsečene duše (Severed Souls), pokazao da naklonjenost pisca svojim likovima ne pomaže mnogo kada svet u kome postoje prosto ne dozvoljava da se nešto dogodi, Ratno Srce u određenoj meri ide protiv toga. Da bi ispoštovao to što je napisano  Zakonu Devetki (Law of Nines), Gudkajnd je morao da poništi odličan mračni kraj Odsečenih duša, i pretvori ga u nešto sasvim suprotno.
Iako razrešenje, kao što sam napomenuo, nije protivno zakonima Gudkajndovog sveta, oseća se u pisanju, u rečima, kao da je bilo nasilno, i stvoreno više iz želje pisca da svojim likovima, a možda i čitaocima, pokloni srećan kraj u kome su princ i princeza živeli srećno do kraja svojih dugih života, nego iz same potrebe u priči za tim.

Posmatran nezavisno, roman poseduje nivo kvaliteta sličan većini knjiga iz žanra, iako verovatno, usled elegantnijeg stila, jeste za nijansu-dve bolji od svojih takmaca. Posmatran u kontekstu prethodnih romana istog pisca – da! – nižeg je kvaliteta, ali ga to ne čini lošim toliko da je nečitljiv. Svakako predstavlja osveženje u stilu koje se može iskoristiti u pauzi između masivnih epova da umiri mozak.

Komentarišite putem Facebook-a

Podela:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *