Osvrt na Vorkraft – Beokon 2016

Ovog vikenda, od 04. do 06. novembra, je Dom omladine bio domaćin Beokona, konvencije globalne pop kulture u organizaciji kulturnog centra Sakurabana, društva ljubitellja fantastike Lazar Komarčić i Color Press Grupe.

Među mnogim interesantnim dešavanjima se u subotu veče našao i film Vorkraft (Warcraft) koji je ovog leta na bioskopska platna doneo jednu od kultnih franšiza iz sveta kompjuterskih igara. Pored samog prikazivanja filma, organizatori su iskoristili priliku da nekolicini srećnih posetilaca podele poklone koji su tematski vezani za film.

Kako je autor ovog teksta iskoristio priliku da još jednom pogleda film, a imajući u vidu i da nam u decembru stiže još jedna s uzbuđenjem iščekivana adaptacija kompjuterske igre, interesantno je osvrnuti se na to šta nam je Vorkraft zapravo ponudio.

vorkraft-baner

Za početak

Prvo malo pozadine. Vorkraft i svet koji je njime kreiran postoje neke dve decenije, tj. od 1994. godine. Suprotno ubeđenju današnje mlađe publike (mahom američke) koja je bila ciljna grupa za ovaj film, postojale su cele tri igre sa nazivom Vorkraft pre pojave danas svima poznatog Sveta Vorkrafta (World of Warcraft, WoW). I za razliku od MMORPG igre za koju danas svi znaju, prvobitna igra je bila strategija (igra se ipak zove „veština ratovanja“. Što bi Džon Kliz rekao, odgovor je sadržan u nazivu).

Ovo neshvatanje osnovne premise igre koja je pretvorena u film je doprinelo tome da Vorkraft doživi fijasko na američkoj blagajni, gde je prihodovao svega $47,2 miliona, ni blizu svog budžeta od $160 miliona. Srećom, navedeni iznos ne daje pravu sliku o filmu koji je zahvaljujući ostatku sveta dodatno zaradio pristojnih $386,3 miliona. Ovo, plus činjenica da Ledženderi studio koji je pravio film pripada kineskoj Vanda grupi, a ne nekom od holivudskih giganata, ostavlja otvorenom mogućnost da u doglednoj budućnosti dobijemo i nastavak.

Priča filma

Reditelj Dankan Džouns se pri snimanju filma vodio originalnom trilogijom igara, tako da se Vorkraft dosta oslanja na prvenca franšize. Zaplet i radnja se vrte oko sukoba između orkova, koji su otvorili kapiju ka Azarotu sa svog sveta koji umire, i ljudi kao vodećih predstavnika rasa koje nastanjuju Azarot.

Orkovska plemena, kolektivno poznata kao Horda, svoju invaziju vrše uz pomoć zle magije poznate kao fel (englesko „fell“ kao pridev u književnoj ili arhaičnoj upotrebi ima značenje „zlo“ ili „okrutno“), a kojom gospodari šaman Guldan koji ih predvodi. I dok fel magija Hordu čini nezaustavljivom, njena destruktivna priroda stvara sumnju kod nekih od orkova u ispravnost onoga što čine.

Sa druge strane imamo ljudsko carstvo čije provincije jedna po jedna postaju laka meta Horde, dok su njeni ratnici primorani da brzo razvijaju i usavršavaju tehnike borbe protiv ove fizički dominantnije strane rase.

Niz međusobnih i internih sukoba koji pogađaju i jednu i drugu stranu tokom filma dovode do toga da zaraćeni orci i ljudi moraju da nađu način da sarađuju kako bi mogli da se suprotstave zajedničkom neprijatelju.

Dok je priča ovako predstavljena relativno jasna, potencijalni problem za prosečnog gledaoca može da predstavlja odsustvo dominantnog junaka. Priča svakako nije crno-bela, jer ni jedna od dve strane nije izričito dobra ili zla, što je i u duhu izvornih igara. Obe strane imaju legitimne stavove za ono što rade i obe imaju kukolje u svojim redovima. Lično mi je ova činjenica deo draži filma, jer primorava publiku da sagleda radnju malo dublje umesto da pretpostavlja na osnovu stereotipa. Dankan Džouns se svakako potrudio da nam kroz razradu priče to i pokaže.

Ono gde priča manjka je kod jasnog uspostavljanja vremenskog okvira u kome se sve dešava. Inicijalno mislimo da pripadnici horde stižu na Azarot onda kada to vidimo u filmu, da bi kasnije saznali da jedan od likova, poluork Garona, verovatno vodi poreklo sa napadnutog sveta. U inicijalnim sukobima ljudi deluju potpuno nespremni za borbu sa orcima, da bi nešto kasnije, bez naznaka da je prošao neki duži vremenski period, imali razvijene borbene taktike i koristili oružje koje je na početku filma predstavljeno kao eksperimentalno.

Ovakvi propusti ne odvlače toliko od samog filma, ali ako bi čovek obratio pažnju na njih, svakako bi mu štrčali.

Razrada likova

vorkraft-likoviVorkraft ima nekolicinu likova kroz koje se provlači srž priče i sam sukob. Na strani orkova je to poglavica Frostvulvz klana Durotan, njegova žena Draka sa bebom (sinom kasnije nazvanim Goel), Ogrim koji je Duratonova desna ruka i prijatelj, vojskovođa Blekhend, kao i sam Guldan koji predvodi Hordu.

Vredno hvale je što je Dankan Džouns uspeo sve pomenute orke da izgradi kao ličnosti ka kojima, u trenucima, možemo da gajimo simpatije, da ih s razlogom vidimo kao negativce, pa čak i da navijamo za njih. Scena u kojoj Durotan i Ogrim vode neobavezan razgovor o sitnicama koje život čine lepim, scena porođaja Drake, kao i njena kasnije požrtvovanost u nastojanju da odbrani sopstveno dete, orke izdiže iznad stereotipa ratobornih i destruktivnih grmalja koji oni inače jesu.

I dok su orci vredni svakog dolara datog na glumce koji ih igraju i specijalnih efekata kojima su preobraženi, isto se ne može reći i za ljude. Iako imaju svoje jasne uloge u sveukupnoj priči, kao pojedinci ne ostavljaju podjednako jak utisak kao njihovi suparnici. Misteriozni Mediv i glavnokomandujući Anduin Lotar su jedini od glavnih likovi sa nekom težinom, dok čarobnjak Kadgar ne uspeva da bude više od simpatičnog.

Najveće razočarenje među ljudima je sam kralj, Lejn Vrin, kome u filmu fali vladarsko držanje i doza oštrine, zbog čega rasplet filma neće da izazove planirane reakcije što se kralja tiče. Verujem da je glumac Dominik Kuper, koji igra Vrina, dao sve od sebe pred kamerom, ali mi se čini da bi sa jačim kraljem neuverljivost ostalih glumaca bila manje bitna, a film znatno bolji.

Poslednja opaska vezano za razradu likova je kako je Dankan Džouns provukao temu privrženosti porodici i moralnih okvira koji definišu dve zaraćene strane. Sa orcima je jasno uspostavljen princip časti i odanosti klanu, dok se privržena i požrtvovana porodica videla kroz svaku scenu gde su Duratan, Draka i Goel, u bilo kojoj kombinaciji, bili zajedno.

Nasuprot tome imamo nepotizam kod ljudi, gde je Vrin oženjen Anduinovom sestrom, Ledi Tarijom, dok njegov bratanac, Kalan, uz određene privilegije služi u vojsci. Možda ovo ne odudara mnogo od jedne stvarne kraljevske porodice sa kojom Džouns deli državljanstvo, ali taj porodični krug koji je dobrim delom filma stavljen u prvi plan, nam ne dozvoljava da doživimo ljudsku kulturu na način na koji nam je to omogućeno sa orkovskom.

Vizuelni efekti i ton filma

Jedna stvar koju su Džouns i ekipa svakako uboli jeste vizuelni doživljaj sveta u kome se Vorkraft odvija. Svi ljubitelji originalne trilogije, a posebno njenog trećeg nastavka, mogu jasno da prepoznaju najupečatljivije detalje iz igara – izgled orkova, oklope i oružja ljudi, arhitekturu građevina obe strane. Tu su i predstavnici drugih rasa koji su integralni deo igre, poput patuljaka i vilovnjaka, kao i egzotični grifoni koji su bili znak raspoznavanja kada je WoW lansiran. Sve ovo doprinosi realnijem doživljaju sveta u kome se film dešava.

Što se tona tiče, iako je film namenjen za starije osnovce i srednjoškolce (PG-13), ne beži od brutalnosti koja je dozirana tako da jasno ilustruje surovost sveta prikazanog u filmu, bez da bude preterano nasilna. Takve scene nam jasno ukazuju na fizičku superiornost orkova i na okrutnost šamana Guldana, zbog čega nećemo da se kolebamo oko toga u kojoj meri je on zlikovac filma.

Ono što je najbolje prikazano jeste upotreba magije. Nemate Gandalfa koji je koristi samo kada baš mora, niti gomilu dece koja mlatara sa čarobnim štapićima. Možda magija Doktora Streindža izgleda fascinantnije, i ko zna šta će nam prirediti Fantastične zveri i gde ih naći, ali magija Vorkrafta izgleda onakva kakvu bi smo je zamislili tokom neke RPG sesije.

Sveukupno, Vorkraft se pokazao kao zabavan film koji može da drži pažnju onih koji nisu toliko potkovani znanjem iz igara, dok je za njene ljubitelje bio prava poslastica. Svakako da ima svoje nedostatke, ali je kao adaptacija film u potpunosti ostao veran izvornom materijalu. Publika na Beokonu je svakako delovala zadovoljna projekcijom.

Što se tiče adaptacija kompjuterskih igara generalno, Vorkraft je uspeo da prisvoji naziv najuspešnije adaptacije, pošto je sa svojih $433,5 miliona preskočio film Princ od Persije: Pesak vremena (2010), koji je inkasirao $336,4 miliona. Kako će sa ova dva naslova da se poredi Assassin’s Creed videćemo od kraja godine.

Komentarišite putem Facebook-a

Podela:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *