Mrtvi glasnije pričaju nego živi – Senke (Milčo Mančevski, 2007)

Lazar Perkov je uspešan i srećan čovek. Laki, kako ga rodbina i prijatelji zovu, ima ugled, srećnu tročlanu porodicu. Može se reći da je opravdano prozvan „Lucky“. Lazar je toliko „lucky“ da za dlaku izbegava smrt u saobraćajnoj nesreći, ali to ga dovodi samo na jedan korak u „onostrano“. Laki mora da vrati ono što nije njegovo, mora da ima poštovanje.

foto IMDB
foto IMDB

Ovo bi moglo da bude kratak opis filma „Senke“(Сенки) iz 2007. godine. Najbolji i ujedno kraći opis ovog filma je dao njegov autor Milčo Mančevski: „Senke je film o seksu i smrti, i o par stvari između toga, recimo sopstvena odgovornost“. Ali „Senke“ su i više od toga.

Zamislite spoj „Stanara“ Polanskog, efekta serijala „Noć veštica“, mitologije, Novog Zaveta, priče o duhovima, sudbine egejskih Makedonaca, evropskog magičnog realizma, Frojda i kao šlag – neki vaš omiljeni triler. Čudno, zar ne? Takav je osećaj i kada se odgleda ovaj film. Nakon gledanja filma ne znate šta vas je snašlo. Ja sam se nekoliko dana okretao za sobom i gledao ljude iako ne verujem u postojanje „onostranog“.

Ovaj hipnotički miks realnosti i iracionalnog, mešavina svega, a naročito žanrova, ostavlja bez daha svakog ko ovaj film odgleda. Naravno, ne verujte IMDB-ovom rejtingu jer 6,9/10 za dvočasovno igranje žanrovima, različitim motivima i kadrovima koji moraju da se nađu u vrhu svetske kinematografije je nešto što mora da naiđe na osudu. Kritika je svoj sud dala – Mančevski je svakim filmom sve bolji, a američka filmska akademija je napravila veliki propust što nije uvrstila ovaj film među prvih 5 stranih filmova (ruku na srce – velika je bila konkurencija, ali „Senke” su morale da se nađu). O stvarnom uspehu filma govori i da je ovo jedan od najgledanijih filmova u makedonskim bioskopima.

Elem, vratimo se na priču o filmu. Uspešni hirurg koji je razapet između majke (frojdovski momenat edipovog kompleksa) i žene, živi lepim i srećnim životom. Idila, naravno, ne traje dugo. Nakon rasprave sa ženom, Lazar, kako bi se smirio, odlazi u noćnu vožnju. Upravo ta vožnja postaje sudbonosna umesto fatalne.

Ako ste već rešili da odgledate film, a ne želite da znate zaplet – preskočite sledeći deo.

Kao Lazar u novozavetnoj priči, naš junak čudom oživljava nakon saobraćajne nesreće. Već tada kreće razbijanje idilične porodične priče sa početka filma. Kao kula od karata Lazaru se ruši svet, ali to nije ono što je jedino – u njegov život ulaze čudni ljudi koji mu okupiraju misli.

Sve počinje kada Lazar na svom kauču u stanu nađe staricu koja priča čudnim jezikom. Od tog trenutka, tu staricu, ali i čoveka koji za sobomo ostavlja krvavi trag noseći dete u rukama, kao i Menku, ženu kratke vilinske kose, sreće stalno. Pokušavajući da odgonetne šta mu je starica rekla odlazi kod profesora dijalektologije koga ne zatiče u kabinetu. Mesto njega, nailazi na njegovu ženu kratke vilinske kose koja mu tumači reči starice sa starog dijalekta egejskih Makedonaca: „Vrati ono što nije tvoje! Imaj poštovanja“.

Pokušavajući da rastumači šta je starica htela da kaže, Lazar dolazi u veći sukob sa porodicom, a najviše sa majkom. U svom tom rasulu, zaljubljuje se u onu ženu kratke vilinske kose, koja s vremena ne vreme ima tragove davljenja na vratu.

Kada već sve postaje bezizlazno, kada se zaljublji u Menku, Lazar shvata da je sa razlogom ostao živ. Svi ovi likovi koji su na čudan način ušli u njegove živote – u stvari su duhovi koji ne mogu da imaju spokoja dok se njihove kosti ne sahrane. Da, i Menka je duh devojke koja se zbog ljubavi obesila, pa otud i modrice na vratu. Svako od njih umire više puta jer njihove kosti nemaju grob, njihova duša nije spokojna. Naravno, postoji razlog zašto je baš Lazar izabran da bude njihov spasilac, zašto baš on mora da vrati njihove kosti, ali ipak ću ostaviti da to sami otkrijete gledajući film.

foto IMDB
foto IMDB

Film se može tumačiti iz različitih uglova, potrebno je malo istraživanja ako nešto nije jasno, pa čak bi se moglo reći da prosečni gledalac koji razume ovaj film posle prvog gledanja mora da bude erudita. Međutim, ovaj film je sve samo ne elitistički, jer tera upravo na to istraživanje, na razotkrivanje sitnica koje gledalac nije znao, nije razumeo.

Sve u svemu, uplivom u „ghost movie“ žanr, Mančeveski (već poznat po nežanrovskim filmovima) zadaje domaći zadatak ne samo regionalnim, već i svetskim filmadžijama.

Komentarišite putem Facebook-a

Podela:

1 thought on “Mrtvi glasnije pričaju nego živi – Senke (Milčo Mančevski, 2007)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *