Assassin’s Creed

assassins-creed-poster
Assassin’s Creed promotivni poster

Konačno smo ušli u 2017. godinu, a za prvu recenziju sam odlučio da budem lokal patriota i otišao u Roda Cineplexx na Banovom brdu da pogledam Assassin’s Creed. Ili kako stalno pominju u filmu, Kodeks asasina.

Ovo je film koji je zatvorio 2016. godinu i koji predstavlja željno iščekivanu filmsku adaptaciju izuzetno popularnog istoimenog serijala kompjuterskih igara. Zanimljiv detalj vezan za igru, za koju je od 2007. izašlo osam glavnih naslova i nekoliko pratećih ekspanzija, je da je svaka smeštena u konkretan istorijski period, a radnja je na neki način uvezana sa stvarnim istorijskim dešavanjima tog doba.

Na papiru imamo sasvim dovoljno materijala da se napravi zanimljiv film i da se neka kompjuterska igra konačno otrese prokletstva filmskih adaptacija. Dodatnu težinu filmu i našim očekivanjima daje i glumačka ekipa sa Majkl Fasbenderom na čelu (Magneto iz Iksljudi franšize i Dejvid iz Prometeja 1 i 2), oskarovcem Džeremi Ajonsom (Umri muški sa osvetom iz 1995 i prošlogodišnji Betmen protiv Supermena) i Marion Kotilard (Nolanovi Početak iz 2010 i Uspon Mračnog viteza iz 2012). Da li je ovo taj film koji će nas uvesti u zlatno doba adaptacija kompjuterskih igara?

Ne.

Radnja filma

Ovo je film u kome toliko stvari ne valja da ne znam odakle da počnem. Fasbender igra Kala Linča (asasin Agilar u prošlosti) koji potiče iz loze asasina i koji posle traume otkrivanja (kao dete) da je njegovu mamu ubio njegov otac izrasta u čoveka koji čeka izvršenje smrtne kazne. On naizgled biva pogubljen, a onda završava unutar istraživačkog centra koji kontrolišu članovi Reda Templara, koji uz pomoć specijalne mašine zvane Animus hoće da iskoriste njegovo genetsko znanje da dođu do drevnog artifakta zvanog jabuka iz Edena (rajskog vrta). A da bi to postigli, oni ga uz pomoć Animusa šalju u Španiju iz 1492, u doba Španske Inkvizicije.

Sad, koliko god da vam ovakva postavka zvuči blesavo, većina ovih elemenata radnje jesu sastavni deo ekspanzije za drugi naslov iz serijala, Assassin’s Creed: Discovery (2009). Međutim, film ne gradi ništa od svoje priče oko tih tačaka iz igre. Zapravo, ono kriminalno što je film uradio, a što mu s razlogom zameraju zapadni kritičari koji su ga svojski ispljuvali, je što je većina radnje smeštena u sadašnjost.

Da se radi o SF filmu koji se bavi zloupotrebom tehnologije kako bi se iz prošlosti iskopali podaci koji nekom tajnom društvu omogućavaju da ostvari svoje megalomanske ciljeve, ovo bi bilo sasvim prihvatljivo. Ali ovo je adaptacija igre u kojoj je osnovna draž da igrate asasina koji radi asasinske stvari u raznim istorijskim epohama. Film nas umesto toga zatrpava sa gomilom monotonih dijaloga koji se dešavaju unutar istraživačkog centra između Kala i Sofije (Kotilard), Kala i Rikina (Ajons), ili Sofije i Rikina.

assassins-creed-sofija-i-kal
Sofija i Kal: Većina radnje se dešava u ovakvom ambijentu

Još jedna stvar koju kroz film ne saznajemo jeste pozadina sukoba između dve glavne frakcije, Reda Templara i Reda Asasina. Za razliku od igre koja nam daje neki istorijski kontekst iz koga proizilazi njihov konflikt – originalna igra i dve njene ekspanzije su smeštene u period Trećeg krstaškog pohoda, a istorijski su oba reda nastala tokom Krstaških ratova (1096-1192 za prva tri krstaška pohoda koji su zapravo stigli do Bliskog Istoka) – u filmu imamo Templare i Asasine koji su, eto, u drevnom konfliktu, i Špansku Inkviziciju na čelu sa Inkvizitorom Tomasom de Torkemadom (zapravo ima ulogu u pomenutoj ekspanziji igre, čiji je drugi nastavak smešten u doba Renesanse) zato što se istorijski deo filma dešava u Španiji.

Sveukupno gledano, film me je smorio sa radnjom dok sam ga gledao, a onda dodatno iznervirao kada sam pročešljao malo Internetom da bi se informisao o igri i istorijskom kontekstu u kome se radnja dešava. Nije mi jasno zašto u filmu nije posvećeno malo više pažnje objašnjavanju pozadine sukoba umesto što je sve ostavljeno tako maglovito. Kompjuterska igra zapravo ima priču koja daje razlog asasinu (Eziju) da ode u Španiju, dok je u filmu on jednostavno tamo. A i odlazak put Španije u igri predstavlja širenje priče iz izvorne lokacije Jerusalima i Palestine, dok u filmu izgleda kao da je početak u Španiji.

Sve u svemu, film ima onaj tip radnje koji postoji da bi moglo da se kaže da ima radnje, dok nam ona zapravo ne priča ništa zanimljivo i vredno naše pažnje.

Gluma i likovi

assassins-creed-kal
Kal u svojoj ćeliji

Sad, pomislili bi ste da su možda glumci dali sve od sebe u filmu i tako ublažili posledice nepostojeće radnje. Ali i na tom planu film pada. Fasbender se donekle trudi sa svojom glumom, ali Kotilard i Ajons ne udišu nikakav život svojim likovima. Čak i Fasbender ne unosi sve emocije koje bi mogao u svog lika.

Na početku filma deluje uverljivo, posebno uoči svog „pogubljenja“ kada fizički demonstrira strah od smrti. Ali posle kasnijeg teturanja u ošamućenom stanju (nakon buđenja) uglavnom deluje ravnodušno u većini konverzacija. Možda su mu se termini snimanja preklapali sa Ridli Skotovim nastavkom Prometeja (maj 2017), pa je zaboravio da se prebaci iz androida Dejvida u stvarno ljudsko biće. Poenta je da u svim tim interakcijama unutar istraživačkog centra on ne pokazuje ni nervozu, ni strah, ni bes, jednostavno nikakvu emotivnu reakciju sa kojom bi smo zaključili da mu nije svejedno što je tu gde jeste.

U filmu se pojavljuju dodatni likovi, ali oni na nas ostavljaju utisak koliko i generički protivnici u igri koje treba da likvidiramo. Kao posledica svega, scene koje treba da predstavljaju prekretnicu u radnji ili kulminaciju nečega jednostavno nemaju nikakvu emotivnu težinu. One se dese, mi ih vidimo, i nastavljamo na sledeću podjednako neupečatljivu scenu.

Ostalo što ne valja

assassins-creed-akcija
Većina akcije je svedeno na jurnjavu sa elementima parkura i puno prašine u vazduhu

Blago pozitivna stvar za film jesu dešavanja u prošlosti. Vidi se da su glumci i kaskaderi tu odradili svoje i film ima neku akciju. Nažalost, prečeste promene uglova je čine rastrzanom i haotičnom, zbog čega ne možemo u potpunosti da uživamo u njoj. Takođe, film je sa akcijama više usredsređen na promovisanje parkura (ekstremni sport u čijoj osnovi je trčanje uz akrobacije) nego na same borbe. U većini scena je bitnije da likovi skaču preko krovova i odbijaju se o zidove ili pentraju po njima, nego da vidimo ko se sukobljava i kuda borba vodi.

Na kraju, malo da potkačimo i vizuelne elemente filma. U scenama koje se dešavaju na otvorenom je primetno prisustvo čestica prašine u vazduhu, što nam često ne dozvoljava da vidimo detalje kostima asasina, nešto što je još jedan znak raspoznavanja za igru. S druge strane, u zatvorenim prostorijama su tonovi boja često tamniji, sa primetnim plavim pigmentom, što sve čini bezlično ili depresivno.

Vizuelni efekat koji je zapao za oko zapadnim kritičarima koliko i manjak radnje u prošlosti, jeste prikaz Animusa.  Ova naprava je zamišljena kao ogromna mehanička ruka koja Kala drži oko struka i pomera se sa njim u sadašnjem svetu kako se on pomera unutar svojih genetskih sećanja. Sve to naizgled izgleda kul dok ne shvatite da se asasini puno kreću, trče, skaču, prevrću i izvode vratolomije. Pitanja je kako mehanička ruka Animusa sve to isprati, posebno što u finišu filma (spojler) jedna takva vratolomija oštećuje Animus.

assassins-creed-animus
Ruka Animusa koja Kalu omogućava da u stvarnom svetu simulira sve što proživljava kroz genetska sećanja.

Sa Animusom dodatno iritira što to kako on funkcioniše vidimo kada se nešto dešava u prošlosti, tako da i kada dobijemo da vidimo asasine u akciji kadar ume da skače na sadašnjost da bi smo mi videli kako to izgleda sa Animusom.

Konačno, za film u kome ima puno pričanja, zvuk je očajan. Ne samo da su tonovi boja u zatvorenom prostoru prigušeni, nego je i ton govora isto tako prigušen. Generalno mi prija što u bioskopu ne moram da se oslanjam na prevod da bi pratio film, ali kod većine dijaloga su glumci pretežno govorili sebi u bradu, pa sam morao u titlu da tražim šta su zapravo rekli. Ova nelagodnost na stranu, ton konverzacije u filmu uspavljuje.

Zaključak

Normalno bih mogao da se ogradim u konačnoj oceni ovakvog filma da će se verovatno svideti ljubiteljima kompjuterske igre. Ali neke od kritičara koje sam ispratio na YouTube su kao ljubitelji igre ispljuvali film. Možda će neko naći zadovoljstvo u scenama akcije i pretpostavljam da se dečurliji prisutnoj u bioskopu tokom mog gledanja bar to svidelo. Za ostale, bilo šta drugo će vam verovatno biti veće uživanje.

Inače, kao novina od ove godine nameravam da dajem ocene filmovima, od 1 do 10. Za ovaj film sam znao odlazeći u bioskop da nije ono što se očekivalo, ali sam se nadao barem ništa posebnom filmu. Međutim, posle svega ne mislim da zaslužuje više od 4. Na desetine sati provedenih igrajući kompjuterske igre iz ove franšize će vam sigurno biti smislenije iskorišćeno vreme od 116 minuta provedenih uz ovaj film.

 

OCENA: 4/10

Komentarišite putem Facebook-a

Podela: