Firerbergen

Autobus se zaustavio i učiteljica je dala znak deci da izađu. Jedan po jedan stupali su na tlo. Ne čekajući da svi budu napolju započela je svoj već odavno uvežbani govor: „Stigli ste u Firerbergen. Ovo mesto je teritorija Ujedinjenih režima i stoga ne podleže nadležnosti ni jedne pojedinačne države. Ovde ste da biste naučili osnovnu lekciju o životu. Našim svetom upravljaju naše cenjene vođe. Svako ko im se odupire je izdajnik. Ne možete pobeći. Ne možete pobediti. Koliko god ih ubijali uvek će novi doći na njihovo mesto i kazniti vas. Svakog dana se rodi bar po jedan. Možda ste vi jedan od njih? Ako se potrudite možda ćete i vi postati tiranin u svojoj ili čak tuđoj zemlji.“

Nakon toga deca su krenula za njom ka svojoj prvoj stanici.

„Ovo je kip u čast Kublaj kana, velikog osvajača i čoveka čije su nemilosrdne vojske ubile milione ljudi u vreme kada svet nije bio previše gusto naseljen. Divite se i odajte mu zasluženu počast“, govorila je, a deca su nemo slušala.

„Ne čujem ništa“, opomenu ih učiteljica.

„Napred Kublaj kan!“ povikaše deca gotovo u glas.

Učiteljica je krenula dalje, a deca su i dalje išla za njom.

„A ovo ovde je je jedan gubitnik po imenu Čezare Bordžija. Govorio je „Cezar ili ništa“. Ali s obzirom šta je postigao, reklo bi se da je bio samo jedno veliko ništa. Pa ipak on je primer kako se treba potruditi da se dođe do vlasti. Čak i ako se ne uspe. Uprkos tome on je i dalje gubitnik. A šta vičemo takvima?“ naglasila je očekujući njihovu reakciju.

„Uaa, gubitnik!“ povikaše deca složno iskazujući prezir.

Učiteljica je povela ovu malu povorku dalje.

„Ovaj tragični lik ovde je Napoleon Bonaparta. On je uspeo da se u jednom trenutku uzdigne do vrha, a onda… Štaviše i njegov pokušaj da se vrati je bio kratkog veka. Da je barem bolje držao vojsku pod kontrolom… kao što nije. Znajte da ga je nedovoljna poslušnost njegovih generala koštala pobede u bici kod Vaterloa od strane tamo nekog… Velingtona“, završi prezrivim naglašavanjem Velingtonovog prezimena, a onda dodade: „I šta se kaže o heroju kakav je bio Bonaparta?“

„Napred Napoleon!“ povikaše deca u glas.

„Upravo tako“, odgovori učiteljica i nastavi „Preko puta njega je statua Šaka Zulua. On je dokaz da čovek može postati veličanstveni tiranin u kakvom god okruženju da se nalazi. Šaka je rođen u Africi čiji su stanovnici u to vreme usled nižeg stepena razvoja smatrani divljacima. Pa ipak čak i u takvom društvu on je uspeo da dođe na vlast i pokrene kampanju osvajanja stvorivši pritom za lokalne prilike veliko i moćno carstvo. Čak se u jednom trenutku drznuo da napadne britansku koloniju Kejp. Na njegovu nesreću, baš kao i na nesreću mnogih drugih tirana nije bio dovoljno oprezan pa su ga ubili. Ali ni oni se time nisu baš usrećili. Jer u roku od stotinu godina Zuluanci su potpali pod britansku vlast. Vidite šta se dešava kad se pobunite protiv tirana. S pravom postanete žrtva jačih od sebe. A odmah pored Šake Zulua je jedan jako poznat lik. Prepoznajete ga? Da to je Adolf Hitler. Njegova tiranija je već u njegovo doba postala legendarna. Ali mu je njegova sopstvena glupost došla glave. To i brojni izdajnici koji su ga okruživali. Naravno, pretpostavljam da ste prepoznali i onog do njega. Zar niste? Da, to je Staljin. Zapravo to mu je bio nadimak. I sasvim mu je priličio. Staljin je bio Gruzijac, to su u ono vreme bili tamo neki bezveznjaci pod vlašću Ruskog carstva. I provincijalac iz te Gruzije je putem svoje brutalnosti i niza smicalica uspeo da se domogne vlasti u ondašnjem Sovjetskom savezu. Zamislite to. I jeste da je imao katastrofalan ukus, ali je decenijama nakon svoje smrti bio kopiran od raznih manjih tirana. To dokazuje da stil nije uvek bitan. Staljin je uspeo da se održi na vlasti do svoje prirodne smrti. Mada su postojale tvrdnje i da je bio ubijen, a ubistvo izvedeno tako da izgleda kao da je umro od starosti.

Ali to nije bitno. Suština je da je vešto primenjivanim metodama opresije kao i veštom upotrebom svog mentalnog stanja uspeo da ostane na vlasti do kraja. Imajte u vidu da je imao dijagnostikovanu paranoju. Dakle, on je čak i svoju duševnu bolest korisno upotrebio kako bi se održao na vlasti. Zamislite to. Naravno, jasno vam je da je svoje pravo stanje krio koliko god je mogao. I šta kažemo deco?“

„Napred Staljin!“

Učiteljica je krenula dalje. Zaustavila se nakon desetak metara i rukom pokazala na jednu od statua.

„Da li možda neko zna ko je ovo?“

Deca su ćutala.

„To je Bokasa. Preuzeo je vlast u jednoj afričkoj zemlji i proglasio se za cara. Smatra se da je bio ljudožder. I šta kažemo?“

„Napred Bokasa!“

„Odmah do njega je još jedan afrički diktator. Zvao se Idi Dada Amin. Znate li da je čak i iskasapio sopstvenu ženu? Ugnjetavao je svoju zemlju godinama sve dok ga zli susedi iz Tanzanije i podmukli pobunjenici iznutra nisu zbacili sa vlasti. Ali barem je vladao. I šta kažemo deco?“

„Napred Idi Dada Amin!“ vikala su deca.

„Zapravo, dovoljno bi bilo i „napred Idi Amin“, ali nije bitno“, malčice prigovori učiteljica i potom dodade „Važno je to da vi deco shvatite da možete postati poput njega. Poput bilo kog od njih.“

„Jeej!“ uskliknuše deca oduševljeno.

Ali jedan dečak je počeo da se mršti. I nekoliko trenutaka kasnije čak se drznuo da progovori ono što nije trebalo.

„Kako da budemo kao taj čovek, pa zar nije on ubio svoju ženu?“

Učiteljica se namršti još i više od njega.

„Kako te nije sramota da kažeš tako nešto na ovom mestu? Kako su te to roditelji vaspitali? Da nisi možda još i buntovnik?“

Deca tada po već odavno naučenom obrascu ponašanja u glas uskliknuše: „Ua, buntovnik!“

„Tako je deco. Onaj ko se drzne da se tako ponaša je prljavi buntovnik. Takvi završe na nekom od mesta koje i zaslužuju. A koja su to mesta deco?“

„Zatvor, mučilište, kaznionica, koncentracioni logor, radni logor, gubilište!“ uzvikivala su deca svoje poprilično dobro naučene odgovore. Njihovo dotadašnje obrazovanje se pokazalo kao besprekorno. I učiteljica je zbog toga bila zadovoljna. A to nije mogla reći za malog drznika. Njime definitivno nije bila zadovoljna. Ni iz daleka. Ona godinama vodi decu na ovo mesto i do sada joj se nije desilo da makar i jedno napravi ovakav ispad. Šta to govori o njoj? Da je nesposobna? Da im previše popušta? Da može jednog dana biti kažnjena zbog nedovoljne pažnje posvećene obaveznom procesu indoktrinacije?

„Nastavljamo dalje. Onaj kip tamo predstavlja Sadama Huseina. Njemu je uspelo da se održi na vlasti decenijama dok ga podli strani osvajači nisu zbacili. Šta iz ovoga možemo zaključiti deco?“

„Da možemo biti poput njega!“ povikaše deca.

„Da, ali šta još?“ pitala je učiteljica indirektno im stavljajući do znanja da je očekivala drugačiji odgovor. Iako je znala da ga ne znaju. A u tome je i bila poenta. Jer ovde su da to nauče.

Deca su ćutala povremeno se međusobno zagledajući kao da jedan drugog pitaju šta to još može da bude.

„Ne možete da pogodite? A baš je važno. Veoma važno. Ne znate? Pa, zar zaključak nije očigledan? Uništi svoje neprijatelje pre nego što oni unište tebe. To Sadam nije uspeo. Ali bez obzira na to, šta kažemo?“

„Napred Sadam!“ uskliknuše deca.

Učiteljica je bila zadovoljna. Ali u tom zadovoljstvu je propustila da primeti jedan važan detalj. Onaj dečak od malopre, onaj drznik koji se usudio da dovodi u pitanje Idi Amina, se nije dovoljno glasno drao. Štaviše, govorio je poluglasno. A to je nešto što je trebalo da primeti. Jer ovako nešto agentima tajnih policija ne bi promaklo. I jeste da ona nije agent, ali kao obučena učiteljica zadužena za formiranje novih generacija bila je dužna da primeti. Svako iz njene struke bi joj mogao reći da je sramota da nekome poput nje takva važna stvar promakne. Ali umesto da primeti ona je nastavila dalje.

„Sledeći na redu je Mobutu Sese Seko. Ime znači „Mobutu Veliki Ratnik“. I uzgred to mu nije bilo pravo ime. Uzeo ga je po dolasku na vlast. Veličanstveni tiranin. Decenijama je uspešno koristio svoju zemlju za lično bogaćenje. Kažu da mu je omiljeni način mučenja bilo davanje elektrošokova u genitalije. Zamislite samo. Elektrošokovi u muškost. Kako to samo divno zvuči.“ pričala je učiteljica sa prizvukom ushićenja u glasu.

Dečak od malopre, na koga je već zaboravila, se sve više mrštio.

„A zar ih to nije bolelo?“ izvalio je ponovo.

„Pa, naravno da ih je bolelo, u tome i jeste stvar. Zašto bi mučio nekoga ako on zbog toga ne pati? To i jeste mučenje. Nanošenje patnje drugima. Naročito velike patnje. I kako se uopšte usuđuješ da postaviš tako glupo pitanje? Sram te bilo“, reče učiteljica ponovo se smrknuvši.

„Ali ako ih je bolelo zar to nije loše?“ upita dečak još više ljuteći učiteljicu.

„Ma, ko si ti uopšte da kažeš da je nešto loše?! A i da jeste, šta te se to tiče? Vladari se ne obaziru da li je nešto loše ili ne, oni vladaju. Razumeš? Vladaju. Znači dođeš na vlast i radiš manje-više šta hoćeš? Razumeš li to glupo dete?“ izgrdila ga je.

Dečak nije razumeo, ali je shvatio da je za njega dobro da ućuti. Ali po glavi su počele da mu se muvaju isuviše čudne ideje. Ovakav svet mu se nije sviđao. Jeste da je u njemu rođen i jeste da ga odgajaju da ga prihvati, ali mu se nikako nije sviđao. Počeo je da razmišlja o tome kako da ga promeni. Te čudne čike što vladaju svetom i ljudima poput njega nanose patnju mora da su baš bezobrazne. Možda bi ih trebalo isprašiti po turu?

„Ovo je Vindkun Kvisling. On nije došao na vlast sam već ga je doveo ko?“ nastavi učiteljica.

Deca se zamisliše. Jedno dete stidljivo odgovori: „Staljin?“

„Ne,“ ispravi ga učiteljica, „Hitler. Ali svejedno po njegovom imenu nastao je izraz kvisling i on se odnosi na svakog onoga ko služi stranom okupatoru. Naročito kao vlastodržac. Jer osvajači i tirani ponekad dele svoju vlast. Čak i sa pokorenim nacijama.“

Deca zinuše od oduševljenja.

„Znači li to da osvajači dele sve što imaju sa onima koje pokore?“ ponovo se usudio da pita problematični dečak.

„Naravno da ne!“ prenu se učiteljica. „Kako si samo glup! Pa, zašto bi ih onda pokoravali?! Parče vlasti dobijaju oni koji pristaju da rade za osvajače nauštrb svoje nacije.“

„Pa, zar oni onda nisu izdajnici?“ ponovo upita dečak pomalo zgranut iako se to u njegovom glasu gotovo da i nije moglo primetiti.

„Kako se usuđuješ?“ dreknu učiteljica. „Možda oni i i jesu izdajnici, ali kako se samo usuđuješ da to kažeš? Izdajnik je onaj ko se usudi da dovodi u pitanje vlast tirana. Zar ti to nikako nije jasno? Pa, šta sam vas učila u školi?“

Dečak se osećao neprijatno, ali je sve više imao utisak da sve ovo nije u redu. Ne nešto od ovoga. Već sve. Jer ovde nekako ništa nije bilo u redu.

„Neverovatno. Pa, zašto idete u školu kad ne znate ništa?! Zar ste toliko beskorisni da ste za odstrel?“ govorila je učiteljica, a deca su slušala dok bi se povremeno po neko od njih okrenulo prema onom dečaku i pogledalo ga prezrivo.

Bilo mu je neprijatno, ali svejedno nije mogao da prihvati ono što mu je nametano. Nije mu se činilo ispravnim.

„Ovo je Francisko Franko, general koji je vladao Španijom tokom više decenija. Digao je pobunu protiv Španske republike. Uspeo je da pobedi i vrati monarhiju. Naravno, on nije bio kralj, ali je vladao kao diktator pri čemu su kralj i kraljica bili samo političke marionete. Pobio je puno ljudi i mnoga mesta pretvorio u ruševine. I pored svega toga uspeo je da ostane na čelu Španije maltene četiri decenije. Ovo pokazuje kako diktatura može biti dugotrajna i uspešna. Jer, iako nije imao onoliku moć kao mnogi drugi tirani, Franko je ostao na vlasti mnogo duže od njih. Iz ovoga možemo da zaključimo da se i sa manje moći može uspešno vladati. Dakle, ako ikada postanete tiranin imajte na umu da ne morate uvek da preterujete. Možda se tako duže održite na vlasti. Jer bolje je imati novčić u ruci nego novčanik u tuđem džepu“, nastavi učiteljica misleći da je malopređašnji incident završen.

Ali nije bio. Jer dečaku su se po glavi i dalje motale čudne ideje. Čudne i nimalo društveno prihvatljive. Dok je učiteljica govorila prišao je jednom od svojih drugova i upitao: „Misliš li da je baš pogrešno ono što učiteljica govori?“

Drugo dete se zgranulo.

„Zar te nije sramota da tako nešto kažeš?“ odgovori šapatom.

Prvi dečak, onaj bundžija, odstupi. Shvatio je da je očigledno naišao na pogrešnog sagovornika. Pa ipak, to ga nije pokolebalo. Samo je trebao da nađe drugog sagovornika. I to nekog koga bi mogao da ubedi da je u pravu.

„Ove čike o kojima nam učiteljica priča su baš nevaljale“, reče drugom za koga je mislio da će ga bolje razumeti.

Ali umesto prihvatanja dečak samo reče: „Učiteljice, ovaj izdajnik vređa naše tirane!“

Učiteljica prekinu svoj govor. Pogledom pažljivo potražio onoga ko je to rekao.

„Ko vređa? Pokaži ga“, zatražila je i dečak uperi prstom na onog prvog dečaka, onog koji je pokušavao da ga ubedi kako su tirani loši.

„Znači, opet ti“, reče učiteljica, a potom prezrivo i glasno dodade: „Huškaču!“

Dečak se osećao jako neprijatno, a i pomalo uplašeno. Čak i ako nije bio svestan u kolikoj je opasnosti.

„Ali ovoga puta se nećeš izvući. Jer ovo je već ozbiljan zločin. Deco, držite ga. Idem po obezbeđenje. Saboter kojeg ste smatrali drugom ide u logor. Pravi pravcati koncentracioni logor!“ naredi spremajući se da pođe i potraži pomenute čuvare.

Dečaka obuze strah. Shvatio je da mu se sprema nešto loše. Nešto jako loše. Jer čuo je mnogo toga o koncentracionim logorima. Čak i ako nikada nije bio u jednom. Morao je brzo da razmišlja. Gledao je kako se učiteljica udaljava. Njena leđa su bila sve dalje i dalje, bivala je sve manja, dok je nije zaklonio jedan kip. U tom trenutku, shvatio je da su oko njega samo deca kao i on. Deca koja nemaju ništa veću moć nego on. Udario je jednog od dečaka koji su ga okruživali i on je pao. Ostali iznenađeni ustuknuše. To je iskoristio da pobegne. Deca nisu znala šta da rade u ovakvoj situaciji. Jer učiteljica im je rekla samo da ga pričuvaju, ne i da ga gone. Mada bi to veoma rado učinila. Zato su samo ostala tu gde su bila i čekala da se ona vrati. I vratila se nekoliko minuta kasnije. Sa obezbeđenjem. Za to vreme mali begunac se već sakrio.

„Gde je?“ upitala je.

„Pobegao je“, odgovoriše deca pokunjeno.

„Kako ste mu dopustili? Kako ste samo mogli to da dopustite?“ prekorela ih je, ali bez dranja.

„Iznenadio nas je i pobegao. Sramota nas je“, odgovori jedno dete.

„Pa, što niste krenuli za njim? Trebalo je da ga vratite ako pobegne“, grdila je učiteljica.

„Ali niste nam rekli da ga jurimo!“ reče jedno od dece.

Učiteljica pomirljivo uzdahnu.

„U tom slučaju, dobro ste postupili. Ali u kom pravcu se zaputio?“ upita naposletku.

Deca pokazaše na grupu kipova.

„Odlično“, pohvali ih učiteljica i reče čuvarima: „Tamo je“

Obezbeđenje krenu za njim. Pretraživali su čitavo mesto, zavirivali iza svakog kipa. Nastojali su da ga otkriju i onda zaskoče. Ali nikako da ga nađu. Zato su odlučili da pozovu pojačanje i opkole celu oblast. Jer on nije smeo da pobegne odavde. On je morao da bude uhvaćen. Savladan. Kažnjen. Vreme je prolazilo, a potraga se nastavila. Za to vreme, dečak je bežao i krio se. Video bi ih iz daljine i onda se udaljio. Očekivao je da će se te rđave čike umoriti, da će odustati. Ali nikako nisu. Štaviše, kao da su bili sve uporniji. Ali i on je. I vreme je tako prolazilo. U svom ubeđenju da će pobeći, vodio se idejom da ima posla samo sa onim progoniteljima koje vidi. Ali dok je on bežao, njima je stiglo pojačanje. Postepeno su zatvarali obruč oko čitave oblasti. Samo što to on nije video jer su bili kilometrima daleko. Sve i da se zaputio van ovog mesta opet bi naišao na njih i bio uhvaćen. Njegova dečja glupost radila je protiv njega. A sve i da je bio odrastao, verovatno opet ne bi bio svestan da postoji samo jedan ishod cele ove situacije. Ishod koji je postao gotovo siguran onoga trenutka kada je prekoračio meru tolerancije. Ako takva mera u svetu u kojem je živeo uopšte i postoji. Primetio je da se broj njegovih progonitelja povećao. Sada se još više zabrinuo. Jer svoje postupke je zasnivao na ideji da će čike odustati. A umesto toga došlo ih je još više. Znatno više. Bilo mu je sve teže da beži i da se krije. Izmicao im je i to sve češće za dlaku, ali nikako nije mogao ovako unedogled. Čuo je lavež pasa. On ga je tek učinio nervoznim. U celoj toj zbrci, polako je postajao svestan da su psi tu zbog njega. Da ga svojim njuhom traže. Iznenada je začuo neobičan zvuk u daljini kako se sve više približava. Postajao je sve glasniji. Helikopter, shvatio je najzad.

„Eno ga tamo!“ povika jedan od čuvara spazivši ga.

Dečak se trgao i ponovo krenuo da beži. Progonitelji su pojurili za njim. Bežao je između kipova pokušavajući da umakne, da se sakrije, da nađe neko bezbedno mesto. Ali ga nije bilo. Iznenada put mu preseče helikopter. Iznenađen, on stade i čuvari koji su ga jurili se baciše na njega.

„Imamo te!“ reče jedan od njih obarajući ga na tlo.

Stavili su mu lisice. Par minuta kasnije bio je pred učiteljicom. I ostalom decom takođe.

„Ovo je vaša odgovornost“, reče joj čuvar.

„Ponizno se izvinjavam. Ovo mi se prvi put desilo. Molim vas nemojte biti previše oštri kada me budete pominjali u izveštaju. Ovako nešto može svakom da se dogodi. Kažu da svako bar jednom pogreši“, pravdala se naizgled posramljeno.

U stvarnosti je, zapravo, bila zabrinuta za svoju karijeru. Pa, čak i za goli opstanak. Samo što to nije smela javno da pomene. Niti da sebi prizna. Jer ako bi priznala ne bi umela više da krije. A time bi samo pogoršala svoj ionako nezgodan položaj.

Čuvar pokaza begunca ostaloj deci.

„Vidite ovog izdajnika! Dobro ga pogledajte! On je đubre koje se usudilo da se suprotstavi i pravi probleme. Pogledajte ga i vodite računa da ovako nešto nikad, ali zaista, zaista nikad ne uradite! Jer ako uradite, ako se ikad usudite da ovako nešto uradite ili makar nešto manje, proći ćete kao on. Ili čak i gore! Ovaj odvratni mali izdajnik ide u logor i više ga nikada nećete videti. To će mu biti kraj. Razmislite o tome. Ko zna, možda je mogao postati jedan od tirana. Ali ne, on je odlučio da se buni! Ne, nije odlučio. Usudio se! Drznuo! I zato će platiti cenu. Svako od vas će je skupo platiti, ako nešto ovako pokuša“, govorio je čuvar povremeno ga tresući kako bi ostaloj deci stavio do znanja koliko je loše to što je njihov bivši drug uradio.

Poterali su ga ispred sebe i pošli prema helikopteru koji je čekao. Njime će ga prebaciti pravo u istražni centar na obradu, a potom u koncentracioni logor. Deca su gledala za njima krijući strah.

„Dakle, deco videli ste kako prolaze buntovnici“, reče učiteljica nastojeći da iz ovoga izvuku pouku. „Mogao je da bude kao jedan od njih, a odabrao je da krene stranputicom. Istom onom stranputicom kojom su pre njega išli svi izdajnici. Priča koja se stalno ponavlja. I uvek ima isti kraj. Valjda ste iz ovoga nešto naučili. Svaka pobuna je uzaludna. I zato ovo mesto i postoji. Da vas tome nauči. Pobuna se ne isplati. Jedino što možete je da se borite da budete poput jednog od ovih divnih ljudi. Naših poštovanih tirana.“

Deca uskliknuše u znak oduševljenja.

Marko Mrazović

Dodaj komentar

Prvi dodajte komentar

Obaveštenje o
avatar
wpDiscuz