FRANKOFOBIJA

       „Javljamo se ispred Ministarstva inostranih poslova gde se grupa članova Nacionalnog udruženja frankofoba okupila da bi protestvovala protiv jučerašnjeg telefonskog poziva ministra inostranih poslova svom francuskom kolegi. Oni kažu da je to sramno i da ne sme da  se ponovi.“

Reporter je tada prišao jednom od demonstranata.

„Imate li šta da kažete za naše gledaoce?“

„Da. Ovo je sramota za ljudsku rasu da taj glupan čak i pomene te, reči govno nedostojne smradove, a ovo… Ovo je vrhunac gadosti. Kako se usuđuje da priča sa bilo kojim od njih, pogotovo njihovim ministrom. I kako se usuđuje da takvom gadošću prlja telefon i telefonsku mrežu koju mi svi koristimo?! Sad ću morati da operem telefon pre nego što nekoga njime pozovem.“

Reporter i ekipa se iskusno odmakoše stotinak metara od mesta događaja, a onda reporter nastavi:

„Frankofobija. Ovaj fenomen je danas prisutan u našem društvu. Neki ljudi danas toliko mrze Francuze da pobesne čim neko uopšte pomene to ime. Ispoljavanje tog fenomena koje smo upravo videli jasno govori o tome. Javlja Vaš reporter uživo sa kanala četiri nacionalne televizije.“

                                        *     *     *

Nepunih pola sata nakon emitovanja prenosa, televiziju su zasuli protesti brojnih frankofoba zbog toga što su uopšte pomenuli tu, kako su rekli, „prljavu, odvratnu, najprljaviju reč”. Zbog toga se redakcija izvinila javnosti već u sledećim vestima. To ipak nije sprečilo frankofobe da još istog dana javno peru televizore pred zgradom televizije. Tvrdili su da su njihovi voljeni televizori sada opoganjeni tom prljavom rečju koja je nedostojna čak i čistote reči prljav.

                                       *     *     *

Nepunih mesec dana pošto su uspeli da postignu da svi mediji u zemlji izbace iz programa sve što ima veze sa Francuskom, pa i samu tu reč, počeli su danonoćni protesti pred Francuskom ambasadom. Demonstranti, obučeni u ronilačka odela da ne bi morali da se truju istim vazduhom koji su izdisali pogani Francuzi, tražili su da „najpoganiji gadovi, uvreda za reč gad, napuste zemlju koju su uprljali, zatrovali, zagadili i opoganili” svojim prisustvom. Protesti su trajali iz dana u dan sve dok Francuska najzad nije ne samo zatvorila svoju ambasadu već i povukla sve svoje diplomatske predstavnike. Tada su demonstranti upali u zgradz bivše francuske ambasade i zapalili je jer je, kako su rekli, bila „uprljana, usvinjena, opoganjena, kontaminirana… ogađena i, u svakom slučaju, do te mere nečista” da bi je i pročišćenje vatrom jedva koliko-toliko učinilo podnošljivijom.

                                         *     *     *

Mesec dana pošto je na njihov pritisak Francuska izbrisana sa svih karti i udžbenika geografije, članovi Udruženja frankofoba organizovali su i svoju agresivniju varijantu – grupe batinaša u uniformama koji su bili spremni da u svako doba dana ubiju nekog Francuza ili nasmrt prebiju bilo koga ko im „smrdi” na Francuze. Zahvaljujući snažnom pritisku na vlast, policija se nije usuđivala da interveniše. Ovakav razvoj događaja oterao je sve Francuze iz zemlje. A frankofobi su revnosno za njima obrisali tragove njihovog prisustva.

                                       *     *     *

„Javljamo se sa lica mesta gde je grupa dečaka-frankofoba pretukla jedno dete zato što je nosilo francusku majcu. Ljudi koji su se zatekli u blizini zgroženi su, ali šta na to kažu frankofobi? Ovde smo zatekli i jednog od funkcionera Udruženja frankofoba. Sada ćemo ga pitati šta on misli? Izvinite, gospodine, mi smo sa televizije. Možete li nam reći kakvo je vaše mišljenje o svemu ovome?“

„Neko za ovo mora da odgovara. Ne shvatam kako je moguće da ovde neko sme da poseduje ovakve pogane stvari kao što su njihove majice ili bilo kakvi drugi odevni predmeti. Zapravo, ne bi smelo da se desi da se ovde nađu bilo kakvi predmeti koji dolaze od tih ogavnih gadova koji su hiper uvreda i za samu tu reč. Ne shvatam kako je moguće da se u ovoj zemlji makar i u tajnosti kriju njihove majice, a kamoli da neko, pa još deca, nose te pogane stvari i to još na javnom mestu. Zaista grozno. Za to krivim roditelje koje bi trebalo po kratkom postupku obesiti za prvu banderu. Srećom, deca nekih naših članova našla su se na licu mesta i očitala tom derištu lekciju. Mada, ja lično mislim da su pogrešila što to kopile nisu ubila. Ali to su ipak samo deca pa im se može oprostiti. Štaviše, treba ih nagraditi jer su savesno postupila. Ja ću im lično za nagradu dati para da kupe sladoled, a da su ubila ono derle, kao što je trebalo, svi mi iz Udruženja bi skupili pare i poslali ih na letovanje.“

„Zaista, bez komentara. Vaš reporter se odjavljuje.“

*     *     *

„Iskorenite, iskorenite, iskorenite!“ vikala je okupljena masa.

Novinar je oprezno prišao jednom od demonstranata, poučen ranijim lošim iskustvima njegovih kolega. Spreman da beži, upitao je jednog od ljudi iz gomile:

„Izvinite, gospodine, možete li mi reći šta Vam znači to iskorenite? Mislite li to na korupciju, drogu, prostituciju?“

„Ne. Zar mislite da bi neko normalan zbog takvih stvari protestvovao?! Bez toga se može. A ovo ne može da čeka“, odgovori čovek  i nastavi da protestvuje.

Novinar je odlučio da ponovo pokuša.

„Izvinite opet, gospodine, a šta treba iskoreniti?“

Čovek ga mrko odmeri.

„Nije samo šta nego koga.“

„A koga to?“ upita novinar.

„Pa, one što bi bila neoprostiva uvreda i ime da im se pomene.“

Novinar je osetio da je stigao do opasne tačke. Ukoliko pogrešno postavi pitanje mogu da slede batine. Zbog toga je odlučio da prvo vidi s kim ima posla.

„A koga Vi predstavljate, ako smem da pitam? Koju organizaciju?“

„Molim?“ upita čovek.

„Iz koje ste organizacije?“ upita novinar glasnije.

„A.. Iz Udruženja frankofoba“, odgovori demonstrant.

Novinar se sledi. Setio se kako oni reaguju, ako im neko makar pomene Francuze pa je odlučio da promeni taktiku. Neka pomisle da je jedan od njih. Tako će biti bezbednije. Jer reći ovom fanatiku da nemaš ništa protiv Francuza isto je kao pitati ga za dozvolu da mu siluješ i majku i ženu i ćerku.

„Dakle, mislite na one…svinje?“ upitao je.

„Nemoj da vređaš svinje“, odgovori demonstrant.

„Nisam se setio ničeg pogrdnijeg“, reče novinar.

„Da, protestvujemo zbog tih što je uvreda prljati njima bilo koju reč“, odgovori demonstrant.

„A šta tačno tražite ovim protestom?“

„Da se najzad krene u istrebljenje tih, što nema dovoljno ružne reči za njih, i da se iskoreni svaki trag njihovog postojanja bilo gde u svetu“, odgovori čovek i vrati se protestu.

Zgrožen onim što je upravo čuo novinar se udalji. Profesionalizam je nalagao da još nešto pita, ali od šoka mu nije padalo na pamet šta bi to moglo biti.

                                         *     *     *

Predsednik je par minuta stajao kao skamenjen, a zatim upitao:
„Jesu li oni pomerili pameću?“

„Ali, gospodine predsedniče, teško da su oni ikada bili normalni“, odgovori direktor bezbednosne službe.

„Da, da, ali ovo je van pameti. Ovo ne može da bude. Ovo je suludo čak i za njih. Pokrenuli su talas demonstracija u kojima traže da uništimo i Francusku i Francuze!“

„I svaki trag njihovog postojanja bilo gde u svetu“, dopuni ga direktor bezbednosne službe.

„Pa, te budaletine nisu svesne da će nas posle ovoga Francuska napasti.“

„Mislim da grešite gospodine predsedniče. Izgleda da oni to upravo i hoće.“

„Ali zašto, za ime sveta? Zašto?!“ zaprepašćeno je pitao predsednik.

„Pa, prosto je, gospodine. Oni pokrenu hajku na Francuze. Francuzi se uplaše ili pobesne, pa nas preventivno napadnu. A onda…“

„A onda?“ napeto će iznenađeni predsednik.

„A onda nemamo izbora osim da se borimo protiv Francuza do istrebljenja.“

„Našeg ili njihovog?“ upita predsednik.

Direktor bezbednosne službe slegnu ramenima, a predsednik bolno uzdahnu i zagnjuri lice u šake.

Marko Mrazović

Dodaj komentar

Prvi dodajte komentar

Obaveštenje o
avatar
wpDiscuz