Game of Thrones – S07E02 Olujnorođena

Jedna od prvih stvari koje naučimo na časovima književnosti jeste da je možda najbitnije pitanje šta je pesnik nečime hteo reći. Istim principom se vode i filmski kritičari. Kada je pak ova epizoda „Igre prestola“ u pitanju, ne može se ne odati utisku da se dosta toga zbilo, ali da suštinski nije ništa rečeno. Odgovor na pitanje šta je Brajan Kogman hteo reći ovom epizodom je teško naći kojom se god logikom služili. Pa, gde je zaškripalo?

Epizoda počinje olujom na Zmajkamenu gde se Deneris suočava sa teškim pitanjem osvajanja, ali ne i uništenja, Vesterosa. Pre nego se baci na posao, mora se pozabaviti i pitanjem odanosti svojih poklonika. Prvi na toj listi je Varis. Očekivano, Denerisina slika o Varisu nije baš najbolja imajući u vidu da je provela celo detinjstvo skrivajući se od ubica koje je Varis, po naređenju Roberta Barateona, slao na nju i njenog pokojnog brata. Na njene optužbe, Varis mirno, gotovo nimalo pokajnički odgovara da on služi narodu, ne monarsima. Isti odgovor je dobio i Ned Stark kada ga je isto pitao u prvoj sezoni. Ova daleko dopadljivija verzija Varisa predstavlja pravi zaokret u odnosu na daleko misterioznijeg lika iz Martinovog serijala. Ako je jedan od dva najveća igrača igre prestola takav altruista i prosvetitelj, može se postaviti i pitanje kakva je zapravo igra prestola sama po sebi.

Oprost Varisu prati i poseta omiljene vesteroške veštice, Melisandre. Poklonivši se Deneris, obaveštava je o Dugoj Noći i Džonu Snežnom. Promena u Melisandri je očigledna, nestala je sigurnost i osionost a osoba pred Deneris je oprezna u davanju bilo kakvih saveta. Istorijski trenutak kada Deneris konačno saznaje o postojanju Džona Snežnog je praćen pričom o kako je to Misandei ispravno primetila, „obećanom princu ili princezi“. Debata oko toga ko je Azor Ahai, Svetlonosac i konačni heroj ovog serijala i dalje se nastavlja, sa dva glavna pretendenta na tu poziciju. Mora se priznati da je Melisandrin koncept o ulogama koje Džon i Deneris imaju daleko racionalniji nego onaj koji je imala kada je, slepo i mahinalno, proglašavala Stanisa za Princa Zore. Uz Tirionovo jemstvo o Džonovom karakteru, Deneris poziva Kralja na Severu.

U Zimovrelu, Džon, suočen sa pozivom, mora izabrati šta mu je činiti. Sansa i Davos su ujedinjeni u tome da je preopasno verovati targarjenskom pozivu, posebno imajući u vidu kako je prošao Rikard Stark sa Ludim Kraljem. Međutim, Semovo pismo iz Citadele u kome obaveštava Džona o postajanju zmajstakla na Zmajkamenu menja sve i uz neodobravanje svih, Džon se ipak odlučuje da sa Davosom ode na Zmajkamen, ostavljajući Zimovrel i Sever u Sansine ruke.

I veliki sukob Starkovih za nadmoć na Severu se tu završava. Sofi Tarner, Kit Harington i Lijam Kuninghem su dali sve od sebe poslednjih meseci da nas ubede da će se Sansa i Džon ozbiljno posvađati, međutim, za sve one koji su očekivali razdor kod Starkovih, biće razočarani. I pored malo nezgrapnog završetka, Sansin emotivni govor o napuštanju Severa govori koliko je njoj Džon zapravo potreban i koliko se boji za njegov život, a Džonova odluka o regenstvu svakako ukazuje koliko on poštuje i voli svoju sestru. Džon i Sansa ovde predstavljaju daleko bolju varijantu vladajućeg dueta nego što su, u ranijim sezonama, bili Rob i Kejtlin. Čini se, da i pored mnogobrojnih razlika, Džon i Sansa zaista predstavljaju veoma dobar tim koji je potreban Severu u nastupajućem ratu.

Međutim, da nije sve tako sjajno i bajno, pred sam Džonov odlazak, na to nas podseća Piter „Crvjezik“ Beliš. Prekinuvši trenutak mira koji je Džon imao u zimovrelskoj kripti ispred Nedove statue, Beliš bukvalno gazi po minskom polju, a kada nonšalantno objavi svoju ljubav prema Sansi, nastaje trenutak koji nas podseća na mnogo šta. Pre svega na to kako se Ned obračunao sa Maloprstićem kada je ovaj uvredio Kejtlininu čast, ali takođe i na „Dve kule“ kada Jomer jasno stavlja do znanja Crvjeziku da se mane Jovajne. Da li će Džon završiti kao Ned ili Beliš kao Grima, ostaje nam da vidimo. Jer dok se Džon bude obračunavao sa Tuđinima, izgleda da je na Sansi da se pozabavi sa zlikovcem u političkoj igri Vesterosa.

Nešto južnije od Zimovrela, Arja, na putu do Kraljeve luke, je stala da se osveži u Krčmi kod Raskršća. Suptilno kao slon u staklarskoj radnji, Arjin put se menja kada je Pituljica obavesti da je Džon Snežni pobedio u Bitki kopiladi i da je proglašen za Kralja na Severu. Arjin izraz lica se potpuno menja i ona odlučuje da umesto za Kraljevu luku, ode za Zimovrel i konačno se vrati kući. Na putu za Zimovrel, ponovo sreće Nimeriju koja nakon trenutka spoznaje, odlazi, a Arja tužno konstatuje da to nije ona.

Uvek obožavan, Arjin deo priče je ove godine, gotovo šizofren. Arja ide iz krajnosti u krajnost. Ili je nemilosrdni ubica ili dete željno svoje porodice. Sredina ne postoji, i dva aspekta Arjine ličnosti koje Martin tako lepo balansira u knjigama, su toliko odvojene da od Arje prave gotovo bipolarnu osobu. Vrhunac toga predstavlja susret sa Nimerijom koji je toliko zbunjujući da nam je svima bila potrebna pomoć da skapiramo šta je Arja zapravo htela reći. I zahvaljujući Beniofu i Vajsu, saznali smo. Upravo to postaje jedan od načina komunikacije scenarista „Igre prestola“ sa svojim gledaocima. Ova scena predstavlja samo jednu u nizu gde je potrebno da neko sedne i lepo objasni šta je pisac hteo reći. Ne zbog toga što su ljubitelji serije nesposobni da pojme dubokoumne poruke u serije, već iz prostog razloga što ono što je prikazano na ekranu ne ide ruku pod ruku sa porukom koju bi trebalo da nosi. Ovo nije pak novost, a među trenucima za koje nam je bilo potrebno malo više objašnjenja posebno se izdvajaju Džejmijevo silovanje Sersei u Belorovoj septi i Sansina ljubomora prilikom proglašenja Džona Kraljem na Severu.

A u Citadeli, Sem pokušava da skapira načine na koje bi se njegov pacijent mogao izlečiti od sive ljuspe. Nažalost, arhimeštar Embrouz je zastupnik eutanazije, dok Sem vadi iz naftalina poprilično radikalne i gotovo apsurdno proste načine lečenja. Kada sazna identitet svog pacijenta, Sem se odlučuje na hrabar potez koji uključuje prosto dranje Džorine kože, kako bi se uklonio inficirani deo. Scena je gadna, a jedini zaključak koji postoji jeste zašto nikad nema Boltona kad ti zatreba.

Kad smo već kod zlikovaca, kompas samo treba okrenuti na Kraljevu luku. Sersei poziva lordove Vesterosa kako bi ih ubedila da je ona pravi izbor. Jedan od tih lordova je Rendil Tarli, otac citadelskog derača kože, sam po sebi izuzetno neprijatna osoba koja je ceo život kinjila jadnog Sema. Džejmi uspeva da ubedi Tarlija da izda Olenu Tirel i priključi se Lanisterima u borbi protiv Deneris i njene armade. Na pitanje kako planiraju da se izbore sa tri odrasla zmaja, Kiburn donosi rešenje u vidu velikog samostrela, koji je, iako efektan, isto kao i Semov lek za sivu ljuspu, apsolutno neinovativan i prost.

Ono što je daleko veći problem jeste određena mogracija dobrih i loših junaka u seriji. Martinov svet je uvek bio kompleksan iz prostog razloga što su sve strane imale i dobre i loše likove te nije bilo lako odrediti ko je zapravo najbolje rešenje. Sada se to izgubilo i na jednoj strani imamo ženu koja je uništila najsvetiji objekat u Vesterosu, Frankenštajnovo čudovište, šarmantno ludog pirata, a sada i nasilnika koji je zlostavljao svoje dete. Tu je i gospodin koji je osakatio desetogodišnjeg dečaka. Serseini saveznici postaju gomila negativnih likova za koje gotovo i da ne sumnjate da će biti pobeđeni. Posebno kada su njihovi protivnici svi glavni likovi serijala.

Za kraj, pozabavićemo se mnogobrojnim dešavanjima na Zmajkamenu i oko njega. Naime, Denerisin ratni savez se okupio u svom svojem ruhu da prodiskutuje najbolji način na koji će osvojiti presto. Ovaj ratni savet sačinjen od zaista šarenolike grupice je odmah naišao na unutrašnje probleme, prvo oko načina borbe, a zatim i one koji se tiču tereta međusobnih sukoba. Tirion, taktičar kao i uvek, prezentuje plan koji uključuje da Jara otprati Elariju i Peščane Zmije do Sunčevog koplja gde će sazvati svoju vojsku, a onda zajedno sa tirelovskom armijom okupiraju Kraljevu Luku. Za to vreme bi Sivi Crv i Neukaljani trebalo da napadnu Livačku Stenu i sruše centar lanisterske moći. Plan nailazi na odobravanje svih.

Scena ratnog saveta je jedna koja pršti od potencijala. Malo su puta scenaristi „Igre prestola“ imali prilike da ujedine ovako interesantan skup likova. Šansa je međutim protraćena na veoma kratko prepiranje i Olenine, sada već, ne tako oštre primedbe. Čini se kao da je potencijal zaista neiskorišćen jer sama scena se svodi na prezentaciju plana s kojim se svi na kraju slože. Možda najveći tragičar ove scene je Olena, čije reči su daleko od efektnih kakve su nekada bile. Da li je to namerno ili nenamerno, ali čini se da Olena prolazi kroz istu fazu kao i Udova Vojvotkinja iz „Dauntonske opatije“ koju je maestralno igrala Megi Smit. Jednostavno, nakon nekog vremena, te bakice sa otrovnim jezikom izgube na upečatljivosti. Čak i poslednji savet namenjen Deneris da bude zmaj, više je neki očigledni pokušaj da se nešto moćno kaže nego što to zaista jeste.

Zarad opštenarodnog razuma, preskočićemo komentarisanje seksualnog čina Misandei i Sivog Crva i pozabaviti se prvom bitkom u borbi za Gvozdeni presto. Tirion, iako dobar taktičar, prevideo je određene elemente koji idu Sersei na ruku. U ovom slučaju, prevideo je Jurona. Juronov brod „Tišina“ presreće Jarinu flotu i u veoma dobro koreografisanoj sceni uspeva da se reši dve Peščane Zmije, zarobi Elariju, Jaru i Tijenu, slomi Teona gotovo jednako efektno kao i Remzi, i odnese prvu pobedu za Serseinu stranu.

Same nelogičnosti u razvijanju scene, počev od toga da je nekako Juron znao gde je Jara, do toga da jedan brod može napraviti toliko štete, su nekako skrajnute u korist dobre koreografije. Scena nije previše pretenciozna, efektna je i dobro se razvija. Juronovo ludilo je nekontrolisano, živo, toliko različito od Remzijevog hladnog ali duboko sadističkog ludila. Juron je veoma teatralan, gde je borbeno polje njegova pozornica a on glavni lik. U odnosu na prošlogodišnjeg Jurona, ovaj Juron, iako svetlosnim godinama daleko od svoje knjiške verzije, daleko bolje prikazuje lika kojeg bi zaista svako trebalo da se plaši. Juron je obećao Sersei poklon, i Juron je svakako održao svoju reč. Ostaje nam samo da vidimo šta će Sersei uraditi sa poklonom.

Kao i prošle godine, i ove gotovo hitamo ka završnici. Nema praznog hoda, mnogo se manje obraća pažnja na detalje a svaka epizoda donosi nove epske trenutke koji su nam i obećani. Ipak, ostaje pitanje, šta je ispod te ljušture epskih borbi i dobrih efekata? Da li sve gubi smisao kada se jedna od najboljih dela epske fantastike svede na špansku sapunicu bez ikakve dubine? I na kraju, da li je to uopšte bitno sve dok imamo nekoliko kul trenutaka?

Dodaj komentar

Prvi dodajte komentar

Obaveštenje o
avatar
wpDiscuz