Sa vodičem na čaju – Pavle Zelić

Uvek nam je zadovoljstvo kada za gosta na čaju imamo nekog sa širokim spektrom interesovanja i jednako zanimljivim pričama za ispričati. Ovoga puta, gost na čaju nam je bio Pavle Zelić, kome veliko hvala na izdvojenom vremenu.

 

 

 

 

 

 

  1. Pisac, strip-scenarista, saradnik i urednik i – diplomirani farmaceut. Odakle ljubav i strast prema fantastici?

 

Od kad sam počeo da čitam, pa čak i pre toga, dok sam samo fascinirano gledao ilustracije u stripovima i na stranicama Politikinog Zabavnika rezervisanim za SF priče, i naravno u filmovima i serijama koje su se puštale na tada samo par kanala televizije i u bioskopima, su me intrigirali upravo oni motivi koji su nosili element začudnosti i izmeštenosti. Deluje kao opšte mesto, ali je mene taj virus fantastike sve jače drmao sa godinama, i iako nikada nisam bio isključivo konzument žanrovske umetnosti, ona mi je bila uvek prvi izbor za čitanje i gledanje.

Vremenom me je profesionalno interesovanje ka filmskoj, stripskoj i književnoj kritici nateralo da dublje promišljam šta je to što mene i nebrojene druge opčinjava u tim nemogućim pričama, a uporedo sa time je krenulo i sopstveno stvaralaštvo koje nije u koliziji sa farmaceutskom profesijom, naprotiv! Više su to kao neke podeljene strane moje ličnosti, sa nadom da se to ne završi kao u Kingovoj „Mračnoj polovini“ (Dark half).

 

 

 

 

 

 

  1. Bili ste urednik fanzina „Emitor“ koji izdaje Društvo ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“. Sa još jednim članom Društva, Petrom Petrovićem ste osvojili nagradu za najbolji evropski SF fanzin za „Emitor“ 2004. godine na konvenciji “Eurokon” u Bugarskoj. Možete li nam reći nešto malo o toj nagradi?

 

Drago mi je što to pitate. Radi se o zaista velikom priznanju koje dodeljuje Evropsko društvo za naučnu fantastiku, (European Science Fiction Society https://esfs.info/) još od 1972. godine. Nagrada je osvojena u oštroj konkurenciji a protiv između ostalih i zemlje domaćina, ali je predstavnike drugih zemalja prelomila Petrova nadahnuta prezentacija i uopšte nastup naše delegacije i nemalo lobiranja, i uz veliku podršku predstavnika drugih udruženja iz Srbije u presudnim trenucima – Aleksandra B. Nedeljkovića i Svetislava Filipovića. Svima prisutnima je bilo veliko otkrovenje da saznaju da imamo jedan od najdužeizlažećih fanzina u Evropi (od 1981!) a i da smo već tada stigli do skoro 450 brojeva i sve to zajedno je rezultovalo dramatičnim preglasavanjem ali i konačnim trijumfom koji mi je i dan danas jedna od najdražih uspomena.

Emitor naravno i dalje živi i postoji, u okviru redovnih brojeva ima i nekoliko kapitalnih izdanja, pravih knjiga, i verujem da će i u budućnosti i u štampanom a i elektronskom obliku zadržati relevantnost i biti dostojan medij izveštavanja i promovisanja onoga najboljeg što srpski fandom ima da ponudi.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

  1. Potpisali ste scenario za dva strip albuma Družine Dardaneli. Šta je Družina Dardaneli i koji su izazovi a koje pozitivne strane iskustva u radu na stripu u poređenju sa ‘običnim’ pisanjem?

 

Kad se već vraćamo u prošlost u svim pitanjima, da zagrebem i ovde dublje nego inače, pa da se podsetim da je „Družina Dardaneli“ nastala iz kritike za strip „Liga izuzetnih džentlmena“ Alana Mura i Kevina O’Nila. U uvodu za taj u suštini esej o ovom kultnom grafičkom romanu koji okuplja legendarne likove iz književnosti 19 veka – Minu Harker, Alana Kvotermejna, Nevidljivog čoveka, Kapetana Nema, Dr Džekila odnosno mister Hajda, i mnoge druge, sam maštao kako bi izgledala „naša liga“, koju sam skupio naravno, u kafani, i to čuvenim „Dardanelima“, na mestu današnjeg Narodnog muzeja u Beogradu na prelazu vekova. Tamo su se okupljali boemi i umetnici tog vremena, pa tako odmah imamo i ultimativno postmoderno susretanje pisaca Bore Stankovića, Janka Veselinovića, Milovana Glišića, Petra Kočića, Branislava Nušića, Stevana Sremca, sa književnim junacima Koštanom, Karađozom, Savom Savanovićem, jazavcem, Hajduk Stankom… Ta ideja se toliko primila, da sam ubrzo bio ponukan komentarima da pokušam da po prvi put i sam napišem strip scenario, i to za jedan strip časopis koji se nije realizovao, a kada sam upoznao Dragana Paunovića, sveže ovenčanog nagradom za najboljeg crtača na Salonu Stripa u beogradskom SKC-u, sve je kliknulo na svoje mesto i ubrzo smo imali dogovor sa izdavačem System comics-om, a 2011. i gotov „dugometražni“ strip odnosno punokrvni album po francuskom modelu ali i sa masom dodatnih materijala.

Ostalo je kako kažu, istorija, slede masovne promocije, izložbe, fantastične reakcije u Srbiji i regionu, festivali i beskonačna potpisivanja odnosno iscrtavanja posveta i naravno, posle prvog albuma odnosno „Poljupca leptirice“  sledi i drugi album „Zločin na Svetskoj izložbi“ koji ima svoju svetsku premijeru u decembru 2015., na velikoj izložbi u Kulturnom centru Srbije u Parizu!

Strip scenario je zaista nešto sasvim drugo u odnosu na klasičan literarni rad, i ja volim da kažem kako je u pitanju jedna velika knjiga ranga romana koja ima samo jednog čitaoca, odnosno crtača. Jer, od celog tog gigantskog scenarija se u konačnom sledu vidi jako malo, samo dijalozi u oblačićima, dok sav ostali tekst predstavljaju vrlo detaljne instrukcije u pogledu sadržaja svake pojedinačne sličice tj. kadra. Sa jedne strane je to rasterećen posao jer ne moram (sem u dijaloškim delovima) da brinem o literarnosti teksta, ali sa druge strane je jako zahtevno razmišljati u svakom trenutku kako će taj kadar ili cela stranica koju „režiram“ izgledati, a da ipak nisam vizuelni umetnik. Srećom, sa Draganom imam odlično iskustvo, gde ja najpre dajem moju viziju a onda se dogovaramo o svim eventualnim boljim i drugačijim crtačkim rešenjima kojih se on doseti.

 

  1. Dotakli bismo se inspiracije za Vašu knjigu Peščana hronika. Odakle ideja za ovaj roman i još jedno, pomalo neformalno, pitanje: Budući da je knjiga krajnje autentično opisala taj deo grada i duh vremena, da li ste živeli u novobeogradskim blokovima gde se radnja odvija?

 

„Peščana hronika“ je nastala iz dve nezavisne ideje, jedne o duhovima koji opsedaju dečje igralište, i druge o omladinskim radnim akcijama koje su se spojile u jednom trenutku. Naime, naleteo sam na tu zlokobnu šizofrenu situaciju da smo u vrlo kratkom roku u ranim danima postojanja Novog Beograda najpre na Starom Sajmištu, prvom beogradskom sajmu imali zloglasni koncentracioni logor u toku II svetskog rata u kojem su skončavali pre svega Jevreji, ali i Srbi i Romi, a onda su sa tog istog mesta nove, poletne mlade snage, akcijaši krenule u posleratnu izgradnju simbola obnove Jugoslavije. Pretpostavio sam šta bi bilo kada bi ti mladi ljudi iskopavajući i isušujući tu ogromnu peščaru i močvaru naišli na neki mračan predmet, nešto što su nacisti koji su upravljali logorom želeli da sakriju i kako bi se ta misterija rešavala u sledećih pola veka, do skoro savremenog doba. Tada, konkretno u vreme NATO bombardovanja, u priču uvodim protagonistu, bivšeg DB-ovca koji sa malim sinom beži od sopstvenih unutrašnjih demona, i krije se u jednoj naizgled običnoj zgradi u bloku 70, a onda mora da se bori na život i za život svog sinčića protiv utvara prošlosti. 

Autentičnost koju pominjete potiče od ogromnog vremena uloženog u istraživanje, ali i razgovora sa, u vreme pisanja još živim svedocima događaja, konkretno radnih akcija ali i nekih službenih lica.

Priznajem da ja konkretno nikada nisam živeo na tom mestu, mada imam prijatelja u tom kraju i on me je fascinirao od malih nogu. Obilazio sam ga dovoljno da upijem atmosferu i pohvatam neke lokalne specifičnosti zbog kojih je zahvalan za umetničku obradu a naročito u horor žanru.

 

  1. Pripremate li nešto novo za naše i Vaše čitaoce?

Već preko pola godine se bavim filmom, odnosno adaptacijama mojih dela, pre svega „Peščane hronike“ u filmske scenarije, u saradnji sa producentskom kućom Living pictures iz Beograda, koju vode režiser Stefan Orlandić-Stojanovski i producent Dimče Stojanovski i imali smo određenog uspeha u pogledu apliciranja na konkursima koje raspisuje Filmski centar Srbije. Adaptacija moje priče „Sami“ je već dobila sredstva i ovaj film će se raditi, a nadamo se i „Peščana hronika“, kao i drugi projekti koje razvijam i sa Dušicom Novaković, prvakinjom Pozorišta na Terazijama i rediteljkom i o kojima će se tek čuti više.

Naravno, ne smem da zapostavim ni strip i književnost, pa se polako vraćam u formu kroz pisanje kratkih priča i kratkih strip scenarija, a onda će u dogledno vreme uslediti i novi roman i novi „Dardaneli“.

 

  1. Pitamo sve naše goste na čajanki, pa moramo i Vas: sa kojim autorom, urednikom ili možda strip-scenaristom (živim ili mrtvim) biste najradije popili čaj/kafu uz neobavezan razgovor?

Uh, lista bi zaista bila podugačka, ali recimo Andre Franken, Ticijano Sklavi, Alan Mur, (Frenka Milera i Alfreda Kastelija sam recimo već upoznao), pa onda Tolkin, King, Igo, Remark, Kišon, Embrouz Birs… ma ne vredi, možemo ovako u nedogled!

 

  1. Na kraju, da li imate neku preporuku ili savet za ekipu koja vodi naš portal?

Verujem da neću biti originalan kad budem rekao da radite odličan i jako važan posao, i da uprkos izazovima (elegantna reč umesto problema) istrajete jer imate publiku, ostavljate trag i dajete dobar primer.

Dodaj komentar

Prvi dodajte komentar

Obaveštenje o
avatar
wpDiscuz