Ukleta kuća na Brdu

U izdanju novosadske izdavačke kuće ,,Orfelin’’ stiže nam jedan od klasičnih horor naslova  – ,,Ukleta kuća na brdu’’ američke autorke Širli Džekson. Objavljen prvi put još 1959. godine, ovaj roman se može, s punim pravom, okarakterisati kao kultni. Publika i kritika su roman prihvatili, i tokom vremena, postao je jedan od naslova koji se rado čita u svakoj novoj generaciji čitaoca i koji je neobilazan u radovima o hororu i mračnoj fantastici. Njegov uticaj na žanr, pak,  počeo je od samog trenutka izdavanja, a tokom godina inspirisao je čitav niz pisaca horora i fantastike – naročito američke pisce. Stiven King je napisao opširan prikaz ,,Uklete kuće na brdu’’ u svojoj knjizi ,,Dance Macabre’’, a njen uticaj na Kingovo delo nemerljiv je. U nizu Kingovih romana kao što su, takođe kultni, ,,Isijavanje’’, ,,Jerusalimovo’’ i ,,Vreća kostiju’’, očito je da je  ,,Ukleta kuća na brdu’’ bila inspiracija, a daleke odjeke možemo naći i u pojedinim romanima Kingovog serijala ,,Mračna kula’’. Kod drugog velikog američkog pisca horora, Klajva Barkera, to se može najbolje videti na samom početku ,,Knjige krvi I’’ – Barkerova ukleta kuća, na početku prve zbirke nosi u sebi više sličnosti sa ukletom kućom Širli Džekson nego sa drugim mestima strave iz horor literature. Kao što je već rečeno, ,, Ukleta kuća na brdu ’’ je raspalila imaginaciju velikog broj umetnika, širom sveta, učinivši kuću porodice Krejn  gotovo jednako poznatom kao i drugi fiktivni američki dom – Poovu kuću Ašerovih.

Ipak, radi se romanu čija se poetika razlikuje od romana modernog horora. Širli Džekson nikad ne poseže za jeftinim trikovima – ona ne koristi šok, brutalnost, seks ili jake emocije. Duša njenog umetničkog postupka je građenje atmosfere, a srce horora kod nje je ples na granici između mogućnosti. Pažljiv čitalac će zapaziti da u delu postoji niz simbola i čitava mreža nagoveštaja ali u toku celog romana čitalac nije i ne može biti siguran da li je sve ono o čemu se pripoveda zaista i stvarno – vrlo nalik situaciji koju imamo u ,,Okretnju zavrtnja’’ Henrija Džejmsa.

Glavna junakinja, Elenor, jednostavno je suviše nepouzdana da bismo njenom sudu verovali, bar ne u potpunosti. Usamljena, psihički preosetljiva, ona reaguje burno na ono što nastanjuje kuću i izaziva paranormalne fenomene. Od samog početka, kada prekorači prag pa do završnice, kuća udara na nju i dovodi je do propasti… Ako, naravno poverujemo njenom doživljaju realnosti koja je okružuje.

Autorka želi da poverujemo u postojanje natprirodnog, međutim, ona ostavlja mogućnost, ma koliko ona bila mala, da je sve u suštini bila igra sugestije i atmosfere, nalik igri mesečine na površini vode. Drugi likovi, kao što je doktor Montagije ili Luk, predstavljaju kontrast nepouzdanom pogledu glavne junakinje.  Pokušaji doktora Montagija da naučnim metodama razume i objasni natprirodno, a naročito jeftin spiritizam njegove žene, unose jednu komičnu notu u pripovedanje, dok Lukova nehajnost i gotovo lakomislenost stvara ravnotežu između smrtno ozbiljnog stava doktora Montagija i preosetljive Elenor. Odnos među junacima je nešto na šta treba posebno obratiti pažnju. Njihovi međusobni razgovori, često na ivici apsurdnog, pokazuju svu dubinu nelagode koju svi, kao kolektiv, osećaju u atmosferi iščekivanja da se nešto dogodi. I to iščekivanje, više nego paranormalne pojave, kruni njihovu snagu tokom boravka u ukletoj kući.

Ovom romanu se treba vraćati povremeno, kada se zaželimo drugačije vrste strave  i drugačijeg susreta sa onim drugim što vreba iza granica poznatog. Jer, ako prihvatimo Lavkraftovu postavku da je najjači strah – strah od nepoznatog, onda kupujući ovu knjigu mi izlažemo sebe baš takvom strahu – strahu od nečeg što nevidljivo i bezimeno, korača kućom Krejnovih.

Dodaj komentar

Prvi dodajte komentar

Obaveštenje o
avatar
wpDiscuz