Sa vodičem na čaju – Miloš Petković

Miloš Petković

Godišnji odmori su se završili, buka oko početka septembra se stišava, a mi smo u opštem haosu ovih dana ipak našli vremena za čaj sa još jednim domaćim autorom fantastike. O ljubavi prema pisanju, motivaciji, iskustvima i planovima, razgovarali smo sa Milošem Petkovićem. Autoru se zahvaljujemo, a vas ostavljamo da proverite o čemu smo sve to razgovarali.

 

 

 

 

 

 

 

  1. Čini se da je ljubav prema pisanju odnela prevagu u Vašim životnim odlukama i opredelila Vas kao pisca po zanimanju (sa čak 9 objavljenih romana pre 30. godine). Ali kako i zašto baš fantastika, posebno folklorna fantastika?

Upravo tako. Smatram da svestranost istovremeno može biti i mana i vrlina. Ja sam se, tražeći sebe, bavio sportom, radio nekoliko različitih poslova, bio manje ili više uspešan da bih se, na kraju, fokusirao na pisanje. Ono je uvek bilo tu negde, pomalo u senci, mamilo me i, posle prvih napisanih priča i objavljenih romana, osvojilo me. Inače, što se produktivnosti tiče, u poslednjih desetak godina sve više i više čitam (mada sam i kao klinac prednjačio u čitanju, bar u mom okruženju), stalno gledam predavanja poznatih svetskih pisaca, obraćam pažnju na njihove pristupe pisanju, na sve ono što mi može pomoći da i sam napredujem, pa otud taj detalj da pišem gotovo svakodnevno, izbacim po nekoliko strana, skupljaju se materijali, priče, poglavlja koja brusim, sređujem… Jedna napisana strana dnevno daje vam 365 strana godišnje, eto materijala koji, uz dobar rad, može postati još bolji roman ili zbirka priča. Ako je čovek vredan i istrajan, nema šta da brine. Mene fantastika privlači, pre svega, kao čitaoca. S druge strane, kao piscu mi pruža mogućnost da se razmašem, da se poigravam i spajam naizgled nespojive stvari, volim takve izazove. Što se tiče folklora, tu već imam motiv – smeta mi popularnost mitologija nekih drugih naroda, istovremeno i zapostavljenost naše mitologije koja ni po čemu ne zaostaje od npr. grčke ili nordijske, raskošna je, bogata i zanimljiva. Uostalom, jedina je mitologija u svetu koja živi putem običaja koji se i danas primenjuju u svakodnevnom životu, to treba sačuvati, a knjige jesu najbolji čuvari od zaborava.

Knjige Miloša Petkovića

  1. Grad na Nišavi je svojom bogatom istorijom očigledno nepresušni izvor inspiracije i dom većem broju pisaca fantastike. Koliko Vi lično crpite inspiraciju iz svog okruženja ili možda imate neki drugi pokretač za stvaranje?

       Niš me inspiriše mnogo više nego što sam i mogao da pretpostavim kada sam počeo da se bavim pisanjem, ali i mnogo manje nego što mogu da postignem. Sreća pa s iskustvom raste i produktivnost, oko bolje zapaža, mašta je sve moćnija, a tu je još nekoliko pisaca koji preko svojih knjiga promovišu Niš. Takođe, okolina grada Niša i jug Srbije jesu nepresušni izvor za inspiraciju, usmena predanja, istorijski događaji, urbane legende, prirodna bogatstva. Tu bih dodao, citirajući Stivena Kinga, da je inspiracija ponekad poput groma – odjednom vas udari, kada se najmanje nadate. Takođe, za mene je kao duh iz lampe, dolazi niotkuda i ne ida nikuda – uvek je tu za onog ko je ne čeka već je traži.

 

  1. Postoji li neki lik iz Vašeg opusa koji Vam je posebno drag ili možda mrzak? Imate li možda neku zanimljivost ili anegdotu u vezi sa nastankom nekog lika?

Posebno mi je drag patuljak Secikesa Runvid, prognani patuljak-uhoda sa planine Rudnik, nekada član klana koji obitava u Podzemnom svetu, Adu. On je spadalo, ima šprahfeler, tj. vrska kad priča, neizmerno je hrabar i odan ali ne i previše emotivan – zato je i spreman da se odrekne onih koji ne zaslužuju njega kao prijatelja i saputnika. Neke od onih koji su mi bili mrski sam ubio (smeh). A što se tiče anegdota, jednom sam se mučio da osmislim prezime protagonistkinje iz moje prve trilogije pa sam to ostavio za kasnije. Međutim, gledajući fudbalsku utakmicu francuskog šampionata, zapazio sam golmana zanimljivog prezimena koje sam malo modifikovao i… Kendra Le Krom bila je „krštena“.

  1. Kako napreduje filmski projekat „Perunov hroničar“?

Prvi pokušaj bio je neuspešan. Hoće li biti drugog, videćemo. Roman se trenutno u Belgorodu prevodi na ruski jezik, u međuvremenu se pojavio izdavač iz Moskve koji će roman štampati i raditi distribuciju za rusko tržište, usput su pomenuli da im se čini da bi priča bila zanimljiva nekim tamošnjim produkcijskim kućama, ja sam dao suglasnost da to mogu da pokušaju, pa šta bude. Opet kažem, videćemo.

  1. Osim više romana i velikog broja priča koje ste napisali, priredili ste jednu dvojezičnu monografiju i uredili nekoliko dela. Kakva su Vaša iskustva kada ste se našli u ulozi sa ‘druge strane književnog stvaralaštva’, u poziciji da radite sa drugim piscima i u kojoj meri ste i kako uticali na autore sa kojima ste radili?

Sam čin pisanja vidim kao temelj, rad sa urednicima s kojima sam se do sada susretao kao svojevrsnu nadogradnju. Tu, pre svega, mislim na Dubravku Dragović-Šehović, urednicu iz Portalibrisa. Dalje, radeći u školama kreativnog pisanja (i sa decom i sa starijima), uvideo sam koliko još ima prostora za rast i napredak, dok je sam upliv u uredničke vode još jedan nivo nadogradnje za mene kao pisca. Iskustva su različita ali, uglavnom, prijatna. Ja sam bio na obe strane, ne nastupam kao kasapin, blag sam sa kolegama (smeh). Zapravo, smatram da nekome ko piše nećete pomoći samo ukoliko mu ukažete na neku grešku, kažete mu da nešto ne valja. Tek mala pomoć biće ako mu argumentujete to, objasnite zašto nešto ne valja. Na kraju, pomoći ćete mu zaista ako mu i pokažete kako da neku grešku nadomesti nečim što je dobro, što tekst koji nije baš najsrećniji čini boljim, kvalitetnijim. Drago mi je da su autori sa kojima sam radio zadovoljni, sa njima se radujem kada vidim pozitivne reakcije čitalaca i uvek se setim šta smo imali na početku, u kakvom su stanju bile prve ruke, a kakve smo rukopise slali na prelom za štampu. Takođe, nikada nisam previše uticao, iz želje da čitaoci zaista čitaju autore koji potpisuju knjigu, trudio sam se da zadržimo osnovnu ideju, priču, crte likova, specifične opise, dijaloge, sklop karakterističnih rečenica… E, kad smo kod dinamike, logike, nepotrebnih deonica koje guše, smetaju, tu volim da „umešam“ prste (smeh). Takođe, urednici su urednici, ja sam, pre svega, pisac. Zato sam i pomagao autorima savetima oko izrade korica, oko pronalaženja izdavača, oko zakazivanja promocija, davao im kontakte ljudi iz medija preko kojih bi mogli da predstave i izreklamiraju svoj rad, to već nema veze s uredništvom, to je stvar kućnog vaspitanja i dobrog pamćenja.

  1. Pripremate li nešto novo za Vaše i naše čitaoce?

Da, u priremi je i uskoro će iz štampe izaći moj deseti, jubilarni roman „Veštica iz Strašilova – Memento mori“, koji koautorski potpisujem sa ruskim piscem Antonom Ivanovičem. Radnja je smeštena u osamdesete, podno Kopaonika (Župsko vinogorje), u pitanju je forenzički triler sa elementima onostranog, ako se pogleda bibliografija koju smo Anton i ja koristili, ima tu i zanimljivih „začina“ istorije i horora. Takođe, još jedna koautorska knjiga koja se dugo sprema, „Dok zmajevi spavaju“, potpisujemo je Aca Seltik i ja, ilustrovao je Igor Krstić. Biće raskošna, prepuna sjajnih ilsutracija i mapa, velikog formata. To je, zapravo, samo prvi deo planiranoog serijala na kom ćemo nas trojica raditi. Da su ova i sledeća godina koautorske za mene pokazaće i roman koji pišem sa Mladenom Stanisavljevićem, mladim, beskrajno talentovanim piscem iz Niša koji će, siguran sam, biti pravo otkrovenje. Roman na kom radimo se zove „HAN – Legenda o Vitanu i Košuti“, priča je skroz luda. Ovako, samostalno, radim na serijalu za decu „Patuljci i vile“ i jednom „čudovištu“ koje će imati bezmalo hiljadu strana. To će biti moj svojevrsni povratak epskoj fantastici. Šta će kada stići i kojim redosledom – nemam pojma ali će mi, svakako, biti drago da to najavimo na Vašem portalu.

  1. Nezaobilazno pitanje na čajanki sa Vodičem: sa kojim biste autorom (živim ili mrtvim) Vi najradije popili čaj/kafu ili neko piće uz neobavezan razgovor?

Od živih bi to bio Stiven King. Imao bih za njega nekoliko pitanja koja bi mu, verujem, bila zanimljiva. Pre svega me zanima da li je istina da mu, kada god se zadesi u Bostonu, kamiondžije gromoglasno dobacuju „Kudžo! Kudžo!“, i da li je tačno da i on, kao Džordž Martin, u svojim knjigama ne ubija neke od likova jer se za njih tokom pisanja vežu njegova supruga Tabita i deca. Od onih koji više nisu među živima, to bi bio Tolkin. Sumnjam da se nekada rodio čovek prigodniji da sa njim podelim šolju časa, razgovora i malo Longbotom (Old Toby) duvana za lulu (smeh).

  1. I za kraj, imate li neki savet ili preporuku za naš tim?

          Samo nastavite kako ste krenuli, vrlo brzo ste postali čitan i prepoznatljiv portal u Srbiji, verujem i šire. Na jugu imate nekoliko promotera, pored mene i još nekih pisaca tu je i sjajni Darko Stanković koji već piše za AVKF. Što se tiče preporuka – možda bi mi bilo zanimljivo da vidim intervjue sa nekim od dečijih pisaca, poput Uroša Petrovića, ali i tekstove dece koja bi pisala za Vaš portal. Takođe, intervjui sa nekim od pisaca fantastike iz inostranstva bi bili sjajan dodatak. I, za kraj, primetio sam da je mnogo poznatih ličnosti kod nas zaraženo knjigama fantastike, možda bi rubrika „Poznati čitaju fantastiku“ pružila mogućnost da čujemo šta o nama dragom žanru misle neki sjajni muzičari, glumci, sportisti, slikari… Ne sumnjam da ćete, u godinama koje slede, uraditi mnogo toga dobrog za domaću fantastiku, to Vam od srca želim. Svako dobro…

Dodaj komentar

Prvi dodajte komentar

Obaveštenje o
avatar
wpDiscuz