U šumi

Mesec je već bio u svom punom sjaju, dok je on hodao sa sekirom u desnoj ruci. Bio je ogrnut samo crnim kaputom od nekog lošeg materijala. Na stopalima je imao iscepane cipele u kojima je gazio po ovom šumskom blatu. Lice mu je bilo izbezumljeno i besno. S vremena na vreme bi spustio pogled ka oštrici sekire, čiji se vrh presijavao na zracima mesečine. Stabla četinara su nemo prolazila kraj njega, dok je on ulazio sve dublje u šumu. Sporo je udisao vazduh koji je bio sve, samo ne pogodan za disanje.U šumi

Zastao je kraj jednog stabla i brzim pogledom ga odmerio. Podigao je sekiru i krenuo da ga udara. Zamanjivao je njome sve jače, dok su ga dlanovi boleli od nekolicine žuljeva. Nije se obazirao na to, nije želeo, nastavio je samo da udara i razbija. Sekao je ono drvo što je bolje mogao. Znoj mu je tekao niz lice, osećao je umor, ali je nastavio da udara. Bes je ključao u njegovom umu, želeo je nešto loše da uradi. Morao je da se iskali na ovom drvetu. Pojačavao je ritam, dok je kora nestajala pod udarcem sečiva. Ubrzo se začulo krckanje koje on nije primetio, nakon što je zamahnuo još jedanput, drvo je počelo da pada ka njemu. Stao je kao ukopan, nije ni pokušao da se pomeri. Sekira mu je pala na pod, gde i on ubrzo završi, bez svesti. Ležao je tako, neko vreme, dok mu je krv curila niz lice. Pokušavao je da pomeri stablo, ali nije mogao. Osećao je da su mu rebra slomljena, i ko zna šta još.

Ubrzo je začuo zvuk koji ledi krv u žilama. Bilo je to zavijanje najgore divlje životinje od svih, krvoločnog vuka! Pokušavao je da osmotri sa koje strane mu životinja prilazi, ali se ništa nije videlo u mraku. Počeo je ubrzano da diše, dok ga je panika sve brže hvatala. Obema rukama je tražio sekiru koju je maločas ispustio, tu negde. Životinja se lagano približavala, vrebajući iz daljine. Za to vreme je opipavao zemlju, pokušavajući da nađe bilo šta oštro, kad već ne može sekiru. Vuk se približio na svega par metara. Videvši da mu se žrtva ne pomera, pojurio je ka njoj. Čovek je počeo da zapomaže. Da vrišti! Zver ga je uhvatila za vrat i krenula da mu seče grkljan svojim oštrim zubima. Krv je šikljala na sve strane, dok je mesec sve to tiho posmatrao.

Nakon što ga je ubio, vuk je počeo da zavija nad njegovim telom! Slavio je još jednu pobedu, proslavljao je novi trijumf nad ljudima! Nakon što je prišao njegovoj sekiri, pogledao se u odraz sečiva. Ali tamo nije video svoje vučije lice, video je ljudsko! Čovek koji je malopre ležao na zemlji, ubijen, sada se ogledao u oštrici sekire. Okrenuo je glavu ka mestu gde je stablo srušeno i tamo ugledao ubijenog vuka. Laganim koracima je prišao vuku i, nakon što je uzeo sekiru sa poda, odsekao mu glavu.

Videvši da više nema šta da učini, zaputio se ka kolibi koja se nalazila u šumi. Tamo je zatekao dvoje prijatelja koji su sedeli unutra i ispijali neko piće. Vatra u kaminu gorela je i obasjavala drvenu građu ove usamljene kolibe. Čovek je ušao unutra, pozdravio prijatelje i odložio sekiru na njeno mesto. Ćutke je prišao do ogledala i osmatrao svoje izmučeno lice. Samo, to lice više nije bilo ljudsko, već vučje! Ogroman crni vuk je stajao pred dvojicom prijatelja koji su ispijali piće. Od straha su svi popadali na pod. Vuk ih je samo posmatrao, nije se ni približavao ni odaljavao, samo je stajao na mestu. Mesečina ga je obasjavala, i on iz sve snage poče da zavija! Pena mu je padala niz vilicu, oči mu se zamutiše i besnilo ga obuze. Skočio je na svoje bivše prijatelje i za tili čas im oduze život, u lokvi krvi koja se cedila sa njihovih mladih tela.

Nakon što je izvršio ono što je morao, istrčao je napolje. Nije se daleko udaljio, već je samo pao u blato koje je bilo svuda oko kolibe. Samo, tamo više nije ležao vuk, a nije ni čovek.

Komentarišite putem Facebook-a

Podela: