Post – oktobarski horor maraton! – Šta nam nude bioskopi?

Došlo je to doba godine… Temperatura se polako spušta ispod deset stepeni, sat se vraća unazad, i iza nas je još jedna Noć veštica. Dan u godini koji svi koristimo kao fin izgovor da bismo se maskirali u omiljene likove iz fikcije, a da ostatku sveta to ne deluje čudno, nego u kontekstu čitavog praznika, koji je sad postao i globalni fenomen, logično! I dok jedni taj dan provode na internet portalima objašnjavajući u komentarima kako svi treba da obeležavamo poklade umesto noći veštica, ostali koriste svoj ’izgovor’ da se maskiraju i gledaju/pričaju o horor filmovima. Holivud je takođe svestan ovog trenda, pa u periodu oktobra, holivudski studiji na našu ćupriju istovare mnogo… svega i svačega. Čega tačno, sad ćemo videti. Doduše, ne u detalje, s obzirom na to da obrađujemo više filmova odjednom, tako da će i ton biti malo manje formalan, što ne znači da se kriterijumi spuštaju. Može li se probrati neka selekcija? Svakako.

Glavni kandidati u mutipleksima trenutno su: Mother! (Mama!), IT (TO), Jigsaw (Slagalica strave 8), Happy death day (Srećan dan smrti) i Flatliners (Tanka linija smrti).

Horor filmovi u bioskopima

U zavisnosi od vaših multipleksa lista možda varira, ali to je otprilike to. Igrom pronađi uljeza možemo odmah da eliminišemo…  Mamu! film čija je reklamna kampanja insistirala na tome da je horor, da bi se na kraju film pokazao kao loš umetnički film. Ako gledamo na film kao deo upad u kuću (home invasion) podžanra, tu svakako promašuje i ne ispunjava kriterijume. Ukoliko ga gledamo kao umetnički film ispadne banalno i ispod proseka, čak i za Arnofskog koji jeste imao ’podvala’ momente kroz svoju karijeru, ali me nikada nije toliko iznerviralo. Činjenica da je sam ovog puta radio na scenariju dosta govori. Ranije bi radio sa kolaboratorom, a to je komponenta koja bi u mnogome pomogla ovde. Ali ne previše, jer ova je voćka trula do semena. Uživanje u autorovim prethodnim filmovima ne garantuje uživanje i u ovom, ali svakako da su reakcije podeljene, a mišljenja različita tako da bih ipak ostavio ovo na svakom da proceni da li je za njega ili ne. Ukoliko mogu da pomognem u odluci, film nema snažan autorski pečat njegove, možda precenjene, ‘metafizičke trilogije’ kako je sam zove (Pi, Rekvijem za san i Izvor života), već je mnogo bliži njegovim prirodnijim filmovima koji su više karakterne studije (Crni labud i Rvač). Što je, barem meni, uvek razlog za radovanje, jer se u toj postavci fino snašao. Ono šta smo dobili je film većinski sastavljen od krupnih kadrova Dženifer Lorens od kojih posle nekog vremena bude fizički muka. Film ima pretenziju da odgovori na velika pitanja o postanju sveta, ali nema strpljenja da sam pruži ličan i autentičan odgovor na sva ta velika pitanja već se opredeljuje na varijantu koja se bavi referencijalnošću Svetog pisma. Analogije, metafore i referencije koje ne vode nigde nego su otprilike samo to… Simboli koji označavaju nešto drugo što nisu oni sami. To pritom radi na najbanalniji način i bez imalo ukusa. Ono šta mu se može priznati je da ume da isprovocira reakciju i da nikog neće ostaviti ravnodušnim. I pre nego što bilo ko to kaže, problem lošeg prijema nije jer niko nije shvatio poentu, koja je inače preočigledna… očiglednost i banalnost iste jeste problem! Čista podvala od filma! Idemo dalje…

Mama! (Mother!)

Pošto smo se rešili lažnih horor filmova, možemo ići redosledom od lošijih ka boljim… Sledeći na listi je Tanka linija smrti, film koji je jedino oduševio činjenicom da će tim iza filma Slagalica strave 8 (Jigsaw) imati na koga da uperi prstom i kaže da su bolji od njih, jer ovaj film jedva da stoji na dve noge. Jedini drugi film ovog reditelja koji sam gledao, a pretpostavljam i dosta drugih ljudi, švedska  je verzija „Devojke sa tetovažom zmaja (2009)“, a scenarista ovog filma potpisuje i scenario za „Osam minuta (Source code)“… Ne pričamo o ogromnom prestižu, ali za multipleks standarde, iznad proseka. Šta se desilo ovde? Scenarista svakako ima iskustva sa žanrovskim pristupom naučnim temama (high concept), a reditelj se (barem u Devojci sa tetovažom zmaja) pokazao kao neko ko ume da održi konzistentnost žanra. U oba polja ovaj film pada u vodu! Pre svega je nekonzistentan po pitanju tona. Ima izuzetno nagle prelaze iz jednog u drugi ton u okviru celine koja ne daje prostor za takve manevre. Takođe izvesna zbunjenost u smislu priče koja nam se priča, jer sam film želi da sedi na dve stolice… Zapravo, ne dve nego tri! Pokušava da bude znanstveno-naučni film koji postavlja velika pitanja o tome šta nas čeka nakon smrti, ali kao da nije previše zainteresovan za to. Želi da bude horor, ali ne horor koji bi bio meditativne prirode (spor i ambivalentan, iako tih momenata ima, što i jeste problem, jer se ne uklapaju) već horor iz žanra paranormalnih aktivnosti. Odluka koja prvi deo filma, koji ima neke fine kadrove i pokušava da bude filozofski intrigantan, dijametralno udaljava od ostatka filma koji postaje haos fleš-horor scena (jump scare). Ni malo ne pomaže to da pokušavaju da ubace elemente drame koji dobijaju više pažnje nego što bi trebalo. Senzibiliteti ljudi koji su uključeni u projekat kao da ne podupiru film. Očigledno je neko osetio da pošto nema novog nastavka Paranormalnih aktivnosti, postoji upražnjeno mesto za takav tip filma, dok reditelj i scenarista kao da su želeli da se bave onim ozbiljnijim aspektima, ali jedino što su uspeli da sprovedu u delo je zbunjenost. Zbunjenosti tu nije kraj sobzirom da su kroz reklamnu kampanju implicirali da se radi o nastavku, a ne zapravo o filmu koji je jedinka za sebe. Zbunjenost se samo dalje odražava i na ostale aspekte filma i dalje na gledaoce.

Flatliners (Tanka linija smrti)

Sledeći na listi je Slagalica strave 8, nastavak serije filmova o serijskom ubici čiji smo poslednji izdanak videli pre sedam godina, i tad kada je izašao nije prošao fino jer je bio potučen na blagajnama od strane Paranormalnih aktivnosti. Pošto smo sa tom franšizom završili 2015. godine, neko je pomislio da je sada pravo vreme da se Saw franšiza vrati na presto. Da li je povratak uspešan? Zavisi kako za koga…  Mani lično nikad ovi filmovi nisu bili bliski ni preterano interesantni, pa ni nemam neki interes ili stav. Elementi eksplicitnog nasilja (torture porn žanr) su do te mere postali preterani da je prosto bilo nemoguće shvatiti ih ozbiljno, a narativne linije toliko ispreplitane i izbrkane da su filmovi više delovali kao španska serija koja ne želi da se završi, a ne film u produkciji ozbiljnog studija. Estetika tih filmova svakako nije pomagala ni malo, i to je aspekt koji se u ovom delu popravio u odnosu na prethodni najviše. Jeftini 16:9 odnos proporcija zamenjen je anamofnim i mnogo filmskijim 2.40:1. To svakako jeste napredak, ali je stvar u tome da je ostatak ostao po sličnoj matrici, a pritom, bolja tehnika ne povlači bolju upotrebu te tehnike s obzirom na to da na mnogo mesta kadrovi deluju generisano. Ništa se naročito nije promenilo, pa onda ovo dodatno bode oči u smislu da, ako već gledamo špansku seriju neka bar i izgleda tako pa da se smejemo kako valja. Ovaj film sebe shvata preozbiljno, a možda ne bi trebalo. Najbolja stvar u vezi sa celom franšizom je kad su sa šesticom digli ruke u vis jer ih nije briga. Kontinuitet je postao do te mere nebitan da su mogli da idu u svakom mogućem ludačkom pravcu, a umesto toga su rešili samo da ponove već viđeni trik. S jedne strane, sjajno je što će Slagalica strave ponovo popunjavati taj termin oko 31. oktobra, a sa druge, ovo deluje rutinski sklepano. Valjda će biti bolje.

Jigsaw (Slagalica strave 8)

Sledeći na tapetu je Srećan dan smrti, i ovde (na moje lično iznenađenje i zadovoljstvo) imamo, zapravo, dobar film. Ono šta mi je svakako najdraže je što se fino pokazuje na blagajnama, pa će valjda i ostatak Holivuda iz toga izvući da ne mora sve da košta preko sto miliona da bi se zaradile ozbiljne pare. Na papiru, film deluje kao predodređen za neuspeh, ali se ipak probija kroz sve predrasude i uspeva u svom zadatku. Na delu imamo tipičan slasher film čiji su glavni akteri studenti na koledžu, sve smešteno u moderno vreme. Sjajno, klasičan, veći od života, ubica ide i nasrće na nezaštićene devojke. Uobičajena postavka žanra. Ili je barem bila… Ono šta treba shvatiti je da slasher film kao takav više ne funkcioniše na isti način u svetlu novih prava za koje su se žene izborile, a i s obzirom na to da je publika prerasla stare žanrovske modele (tropes) i da je desenzitizovana na eksplicitno nasilje. Bezizražajna maska Majkl Majersa više ne pali, i to ovaj film shvata. Umesto toga, tim iza ovog filma se odlučuje za subverziju tih istih modela, tako što će se opredeliti za ciničnu varijantu. To sprovode u delo mešajući gore već pomenute modele sa zapletom iz Dana mrmota, što daje mogućnost za dobru subverziju žanra. Taj deo je dobar, ono šta je manje dobro,  količina jete ciničnosti. Često je film toliko preokupiram samim forama na svoj račun da zaboravlja da bude… horor. Scene koje deluju kao da im je namera da budu strašne, kao rezultat, ispale su smešne.  Ja, svakako, u priču jesam bio unet, ali to i dalje ne menja činjenicu da je ovaj film zbunjen jer ne zna je li pravi horor ili tinejdžerska komedija. Možemo ulaziti i u neka sitničarenja poput onog da poenta ne bi trebalo da bude naći ubicu već da se Dan mrmota okonča onda kada se i glavna protagonistkinja promenila kao osoba, ali to bi bio dosadan film, a ljudi su došli da vide krvav obračun tako da, oprošteno. Ono šta ne opraštam sa tolikom lakoćom je sam kraj, koji jedino funcioniše zato što je publika pola sata pre toga ukačila o čemu se radi pa kada protagonistinja ni od kuda i bez razloga dolazi do zaključka, nama deluje opravdano. To je izgleda jedini razlog zašto nam je film tu tajnu implicitno otkrio. Ali čak i takva postavka ostavlja prostor za mnogo bolji kraj sa obrtom, ali je ovaj film očajnički želeo još jedan okršaj pred kraj. Sve u svemu, niko nije rekao da slešer film za noć veštica mora da bude savršen, jer obično i nije. Što se mene tiče, ima prolaz. Možda bih ga pogledao još koji put, što svakako govori dovoljno.

Happy death day (Srećan dan smrti)

Poslednji, ali ne najmanje bitan, na ovoj listi je TO. Još jedna od bezbroj u nizu adaptacija romana Stivena Kinga (samo ih je u poslednja četiri meseca bilo tri!). Iako bih svakako rekao da je bolje realizovan od prethodnih filmova koje smo spominjali, moje je viđenje da je jedna frakcija kritike ovaj film previše dizala u nebesa. To je razumljivo s obzirom na to da niko nije od To-a očekivao da bude hit koji će produžiti ostanak letnjih blokbastera do kraja septembra i pretegnuti (što će reći, blokbasteri od aprila do kraja septembra). Sa druge strane, film jeste dosta dobar. Postava klinaca je odlična. Svi su mahom dovoljno uverljivi i autentični. Na prvo gledanje, i taj period osamdesetih je rekreiran sa dovoljnom autentičnošću, tako da ni tu nema zamerke. Fotografija deluje fino, ali kao da je kadrirano na auto-pilotu jer niti su nešto preterano maštoviti sa njima niti se oseti namera iza tih kadrova, osim kada pokušava da naglasi horor elemente, ali i to ispadne ne preterano inventivno i, do kraja filma čak i repetitivno. Glavna zamerka je svakako to da film prosto kao da ne zna da zastane na trenutak. Shvatam da je u pitanju adaptacija ogromnog književnog dela, i sigurno da su mnogo izostavili, ali mislim da nisam jedini kada kažem da je iskakanje monstruma i plašenje publike na svakih deset minuta (doslovno!) previše zamorno. Film koji me je u prvih desetak minuta kupio, počeo je da me gubi sve više i više kako je vreme odmicalo iz istih razloga. Više sam želeo vremena da provedem sa tom družinom, nego u momentima strave i užasa. Tako da se može na ovo gledati kao i na kompliment. Likovi su stvarno toliko dopadljivi! Bil Skarzgard svoj posao u uloz Penivajza radi kako treba, mada često prelazi u nešto što je najadekvatnije opisati sa cheesy (što može biti posledica onog preterivanja od malo pre). Osim onih zamerki, film mi se dosta dopao i preporučio bih ga svima.

It (To) – Stephen King

Krajnji rezultat je onda dva od pet… Što se mene tiče, fina brojka. Ukoliko imamo i jedan manji film koji je dobar u tradicionalnom smislu, u ovo vreme filmova koji koštaju po nekoliko stotina miliona, dobro smo prošli. A uzimajući u obzir ostatak godine i nezavisnu (indy) scenu, svakako da jesmo. Iskreno se nadam da će, ako ne studiji barem još pojedinaca, slediti put kuće Blumhouse koja daje izvesna osveženja u glavnom toku (mainstream-u) u odnosu na veće studije (mada bi mogli da porade na kontroli kvaliteta).

Komentarišite putem Facebook-a

Podela:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *