Svoju premijeru pred domaćim čitaocima Robert Ejkman (Robert Aickman) je imao izdavanjem svoje prve zbirke priča „Hladna ruka u mojoj“ (Cold Hand in Mine). Nažalost, njegov specifičan pristup hororu kao žanru nije legao domaćim čitaocima pa je zato bio i slabo prodavan. Ali, uprkos svemu, Orfelin i Dejan Ognjanović su odlučili da mu daju drugu šansu. Ovaj put je iz Orfelinove kuhinje izašla zbirka „More, poput vina tamno“ (The Wine – Dark Sea) koja predstavlja najbolje Ejkmanove priče.

Pre recenzije zbirke bih rekao i par reči o Ejkmanu. Iako važi za majstora strave sebe nije smatrao horor piscem. Za svoje priče je govorio da su više „čudne“ priče nego priče strave i užasa. U svetu je cenjen kao jedan od najboljih horor pisaca po svom specifičnom pristupu žanru o kome ću govoriti u ostalim pasusima.

Zbirka koja se, nalazi pred nama sadrži sedam najboljih Ejkmanovih priča. U originalnom izdanju se nalazi osam priča, ali je priča Growing Boys izbačena jer je urednik edicije smatrao da nije približna kvalitetu ostalih priča.

Zbirku otvara naslovna priča „More, poput vina tamno“(The Wine – Dark Sea).  U njoj se upoznajemo sa turistom u poseti Grčkoj koji, uprkos upozorenjima meštana, posećuje misteriozno ostrvo za koje se veruje da je ukleto. Tamo upoznaje tri naizgled obične žene i biva uvučen u njihovu životnu rutinu.

Slična ovoj je priča „Vozovi“ (The Trains) gde su umesto turiste protagonisti prijateljice koje su se otisnule na pešačku turu. Zalutaju u takozvanu Tihu dolinu i upoznaju se sa njenim neobičnim stanovnicima. Reći ću samo da ova priča ima jedan od najboljih završetaka. Namerno neću odati kako ne bih pokvario uživanje u čitanju.

„Tvoja se malena ruka smrzla“ (Your Tiny Hand Is Frozen) nam pripoveda o čoveku koji dobija čudne telefonske pozive. Ispostavlja se da oni dolaze od još čudnije žene koja uporno izbegava njihov susret. U ovoj priči je Ejkman dostigao najveći vrhunac jeze.

„Pratilac“ (The Fetch) je jeziva priča o čoveku čiju porodicu progoni jeziv duh donoseći im smrt. Kroz celu priču pratimo napore naratora da zavara svoj trag, ali da li će u tome uspeti?

„Unutrašnja soba“ (The Inner Room) je čudna priča o devojčici i njenoj kući za lutke za koje se verovalo da su žive. Sticajem okolnosti ostaje bez svoje kućice, ali kao odrasla žena doživljava neobjašnjivo iskustvo kada zalutajući naiđe na kuću koja je identična onoj koju je imala i upozna njene stanovnike.

 U „Nikako ne idi u Veneciju“ (Never Visit Venice) pratimo depresivnog čoveka koji luta Venecijom i nailazi na neobičnu gondolu sa Crnom damom i misterioznim lađarem. Vođen neobjašnjivim silama postaje njen saputnik i doživljava iskustvo koga će se sećati dok je živ.

„U šumu“ (Into the Wood) je priča o bračnom paru koji se zahvaljujući muževljevom poslu  nastanjuje u Švedskoj. Vremenom, žena primećuje neobičnu zgradu za koju se ispostavlja da je institut za lečenje ljudi od nesanice. Privučena neobičnošću te zgrade, počinje da se druži sa njenim stanarima.

Po čemu su ove priče posebne? Kod Ejkmana nema krvi i iznutrica. Njemu polazi za rukom da dočara jezu koja vas obuzima dok čitate njegove priče, poput priča Šeridana Le Fanua o čijoj zbirci „Karmila“ sam već pisao tekst. Uspevamo da zajedno sa glavnim junacima proživljavamo neobične događaje čije uzroke ne možemo da objasnimo niti da objasnimo šta nam se upravo desilo.

Izvršiću kratko poređenje sa Ligotijem jer su meni najprijatnija iznenađenja. Ejkman je pisac misterije, Ligoti je pisac haosa. Kao što sam pomenuo, Ejkmanovi junaci ne umeju da objasne šta im se dešava, dok su kod Ligotija oni nemi posmatrači tuđeg propadanja i nestajanja kako sam naveo u recenziji o „Pisaru tame.“

Sada bih se nakratko osvrnuo na „Hladnu ruku u mojoj.“ Uprkos lošoj prodaji imala je par kvalitetnih priča vrednih pažnje. Npr. „Konačište“ (The Hospice) je priča slična najboljim epizodama „Zone sumraka“ dok je „Stranice iz dnevnika jedne mlade devojke“ (Pages from a Young Girls Journal) jedan od najboljih prikaza transformacije u vampira.

U odnosu na nju priče u „Moru, poput vina tamnog“ su kvalitetne i iz nje se ne može izdvojiti najbolja. Svaka priča ima svoj stepen jeze i veo misterije pod kojim je obavijena.

Toliko od mene što se tiče Ejkmana. Smatram da trebate da mu date drugu šansu. Ako vam ni nakon ove zbirke ne legne njegov stil i pristup stravi, ne znam šta da kažem. Čitajte Kinga, Barkera, Lavkrafta i eventualno Poa i tu se zadržite što se tiče horor literature.