Kako, zašto, zbog čega

Intervju sa Nebojšom Petkovićem

Ma koliko voleli da se krijemo iza izgovora i lažnih eksterijera neuknjižene novogradnje, da se ne lažemo – zima u Srbistanu je sranje.  Ova nepogoda ne pada teško zbog klimatskih odlika, nego više zbog sledeće procentaže – sastoji od 60% praznika, 20% psovanja snega, 15% obaveza u obliku svakodnevnih obaveza u vidu posla i školovanja (sa izuzetkom penzionera, onih na Birou i onih sa ,,ma da, samo mi ti pozajmi 100e do prvog pa da uzmem kredit i otvorim trafiku, ima da živimo kao bogovi” šemom). Onaj minimalac od 5% ide na neku verziju radosti, u slučaju da nisi bio baksuz da se polomiš pri išta bržem hodu od pingvinskog dok si jurio za pretrpanim busem, onim u kome se ti i još 40oro nemrtvih igra ,,tetrisa”. Iako svakodnevnica na ovom podneblju zaista sadrži elemente fantazmagorije, više volim da tu fantastiku opazim na nekom događaju ili u mediju, te sam popričala sa Nebojšom Petkovićem, autorom trilogije ,,Poslednji grad”.

AVKF: Kako i zašto ste postali posac?

NP: Biću slobodan da malo preformulišem odgovor u odnosu na pitanje.  Dakle, trudim se da postanem pisac zbog… toga što sam najpre čitatalac. Volim knjige, kao i svako na ovom svetu, ko se poput mene, latio druge strane korica. I kao i svako od njih, pokušavam da pišem ono što bih voleo da čitam. Između ostalog, pisanje je jedna od malobrojnih kreativnih aktivnosti čiji je finalni proizvod, iako može biti velik poput univerzuma, delo isključivo jednog čoveka – pisca (ako za trenutak zanemarimo neprocenjivu pomoć urednika). Kao arhitekta imam neposredno iskustvo stvaranja u jednoj i drugoj ulozi i osećaj satisfakcije, ali i odgovornosti je neuporediv.
Sad, pošto ostajem pri tome, da sam i dalje na putu da postanem pisac, sa neizvesnim krajem, “kako” tek treba da dobije pravi odgovor.

AVKF: Koja je Vaša motivacija da nastavite sa pisanjem?

NP: Mislim da strast pisanja, ta opsesivna avantura stvaranja svetova, kada se jednom proba, ne može tako lako da se napusti, pogotovu ako dobije i određenu formu, te potvrdu. Pod formom podrazumevam odštampanu knjigu kao prvu instancu posle koje više ništa nije isto (iako je to tek početak i to prilično neizvestan), a kao potvrdu računam na emociju čitaoca. Svakako, za drugu je poželjno da bude pozitivna, ali i ona kritička, izražena na način da vas ne pokoleba apsolutno (“druže, nije ovo za tebe, nađi neki drugi način da se izraziš”), jeste dobrodošla. Što se mene tiče imao sam i jedne i druge. Osećaj koji izaziva radost čitalaca, a još više razumevanje pročitanog na način kako ste to zamislili, neprocenjiv je i još uvek me iznenadi. S druge strane, imao sam sreće da su kritike koje su mi upućene skoro uvek bile veoma konkretne, dobronamerne i suštinski tačne, pa su mi (kada se otresem sujetne ozlojađenosti) mnogo pomogale da greške ubuduće izbegnem.

AVKF: Šta mislite o sebi kao autoru?

NP: Donekle sam na ovo pitanje odgovorio u predhodnim. Smatram da sam još uvek na putu pronalaženja sebe – tj. stila koji bi bio lišen zanatskih nedostataka, očišćen od viškova, sveden na meru jendnostavnosti, a u isto vreme reprezentovao bogatstvo jezika (u meri koliko mi je to moguće). U isto vreme, mislim da sam napredovao od svojih početaka.

AVKF: U retrospektivi, šta mislite o prvom delu koje ste objavili?

NP: Prva knjiga zove se “Potraga” i deo je trilogije zvane “Poslednji Grad”. Tako da bih o “prvom delu” mogao da govorim kao toj knjizi, ali i trilogiji kao celini koju čine sve tri. Otvoreno mogu da kažem da se između njih oseća razlika u kvalitetu i to gradacijski od prve do treće, što je i prirodno. Sa ove distance i sa sadašnjim iskustvom, mnogo toga, danas, ne bih uradio kao što jesam. Možda moja prva knjiga ne bi ni bila trilogija, što je danas opšte mesto kritike od strane iskusnih autora. Svakako, bilo bi to po obimu manje štivo, sistematičnije diferencirano kako strukture teksta, tako i u odnosu na karaktere. Ipak, “Poslednji grad”, za mene ima veliki značaj, ne samo zato što je prvenac. Kao i kod svake prve knjige, u nju je ugrađen predhodno dugo promišljan narativ i mnoštvo referenci koje mi u životu znače. Mislim da je to jedna dobra priča, koja je svakako mogla veštije da bude napisana.

AVKF: Da li bi sa nama podelili utiske o svom najnovijem autorskom dostignuću?

NP: Nova knjiga izašla je prošle 2018. godine na sajmu knjiga i nosi jedan opisni naziv –  Čudnovati događaji u novogodišnjoj noći. Zapravo, radi se o svojevrsnom triptihu, tj. tri priče, troje protagonista, koje se odvijaju u nekoliko sati novogdišnje noći. Naoko odvojene ličnostima, priče su itekako povezane i grade jedinstven narativ, koji svoje razrešenje dobija u poslednjoj. U pitanju je nešto sasvim drugačije od Poslednjeg grada, kako po žanru, tako i stilu. Mogao bih da definišem roman kao urbani triler, iako on poseduje i odlike noara, fantastike, erotike i sve vreme klizi između palpa i nečega što bi mogla da bude ozbiljnija tema. Za mene je bio pravi izazov i uživanje da ga pišem, kao i dobrodošao otklon od fikcije prethodnog romana. Priča se dešava u sadašnjosti, na beogradskim ulicama, sa akterima koji su svima vrlo blski. Zanimljivo je što je prva priča rađena u prvom licu, druga za glavnog protagonistu ima ženu, dok je treća pripovedana iz ugla jednog nadnaravnog bića. Cilj je, između ostalog, bio da se kod čitaoca izazove osećaj rada tri različite ruke (tri autora).

AVKF: Šta sledi sada, kakve zavere dolaze u razradu?

NP: Planova je uvek više nego mogućnosti, što je dobro gledano sa aspekta inspiracije, ali loše iz ugla realizacije. Započeo sam na rukopisu kojim se, ovog puta, vraćam u prošlost i tretiram tzv. istorijsku fikciju na nivou kulisa jedne fantastične i u isto vreme krimi priče. Međutim, javila se i želja za pričom koja nema nikakve veze sa fantastikom. Nemam običaj, a ni kapacitet, da istovremeno radim na dva različita rukopisa, pa će u narednim danima (najviše mesecima) jedna od ove dve zamisli odneti prevagu. Priča bez elemenata fantastike odigrava se kao i moj poslednji roman u sadašnjem trenutku, što mi je trenutno daleko lakše, pa čak i zanimljivije da radim, ali videćemo. Postoji jedan započet rukopis koji donekle tangira priču “Poslednjeg grada” kao mogući uvod u ono što je dovelo do konteksta iz trilogije, ali kako stvari stoje i to će morati da sačeka. Pišemo kradući od najdragocenijeg – slobodnog vremena posvećenog bližnjima. Taj je prostor, stoga, najteže osvojiti i uvek se osećate kao da ga zloupotrebljavate. No, strast je strast, a neke i nije toliko loše gajiti.

Svakako nije loše, Nebojša, pogotovo ako Vam je peškir pri ruci. Nadam se samo da niste skloni panici, zar ne?

Ostavite komentar