Ostrvo mrtvih – Aleksandar Đukanović

Veliki broj izuzetno loših, besmislenih i bljutavih “dejtova” sa savremenim autorima sa ovih prostora, razvio je u meni odbojnost koja je gotovo prerasla u predrasudu kada su u pitanju aktuelni pisci i “pisci”. Sve mi je teže da sebe nateram da pročitam novo ostvarenje, čak i onda kada dobijem najtoplije preporuke. Možda je to razlog zbog koga je i roman “Ostrvo mrtvih” čekao čitava dva meseca pre nego što sam se odlučila na čitanje, samo da bih shvatila da sam se o ovu knjigu ogrešila.

Iako ovo može delovati kao čist snobizam, u osnovi mog otpora zapravo leži nešto sasvim drugo. Najezda onih koji misle da im nekakvo obrazovanje, čitalačko iskustvo i činjenica da znaju sva slova obezbeđuju sve preduslove da postanu književnici, dovela je do toga da smo zatrpani nadobudnim utrkivanjem nazoviautora u pokazivanju sopstvene erudicije, oveštalim “dubokoumnim” promišljanjem stvarnosti, pretencioznim plasiranjem neosmišljenih, nedovršenih i nepovezanih bulažnjenja umišljenih stvaralaca neke nove, običnim smrtnicima nedostižne “poetike”.

Ostrvo Mrtvih AVKF (2)

Ovi visokoparni novi umetnici ili zaboravljaju ili ne znaju da pisanje nije “što i poljem preći”. Da se ne može samo sesti i istresti neka poluideja. Da je potrebno promišljanje, uobličavanje, ozbiljno istraživanje. Da se određena željena atmosfera ne može postići samo time što će se radnja dela smestiti u, na primer, srednji vek, već da se mora ozbiljno obratiti pažnja na verodostojnost, počevši od opisivanja mesta, običaja, ponašanja, preko načina odevanja, društvenih odnosa, pa sve do govora junaka u kome ne sme postojati ni najmanje odstupanje od ere u koju se priča smešta. Dakle, kako je jednom prilikom pesnik rekao, ideja nije dovoljna da bi se dobila pesma.

Pored navedenih primedbi, ipak je najvažnija ona da je za priču potrebna priča. To što neko ne ume da je osmisli, ispripoveda i dovrši, ne čini ga filozofskim stvaraocem, već “nepiscem”. Jer pisac, pre svega, pripoveda. Bez predumišljaja da se svrsta rame uz rame sa osvedočenim veličinama, bez ideje da treba da ostvari ličnu afirmaciju ili korist, već samo zato što oseća potrebu da ispriča svoju priču, nadajući se da će ona nekome biti zanimljiva.

Ostrvo Mrtvih AVKF (4)

I tako dolazimo do romana “Ostrvo mrtvih”, Aleksandra Đukanovića, koji se nije spotakao o gorenavedene zamerke.

Aleksandar Đukanović je sveža pojava na savremenoj književnoj sceni. Ne samo zato što je na njoj prisutan tek nekoliko godina i što mu je ovo treće po redu ostvarenje, već i zato što predstavlja jednu od relativno retkih pojava među današnjim piscima literature koja ima elemente fantastike i horora. Naime, on poseduje svest o tome da nije bogomdan i da se u pisanju može i mora učiti razvijati, napredovati (o čemu svedoči razlika između njegovog prvenca “Mamonov ključ”, koji ima zanimljivu i dobro vođenu priču, ali čije je slabosti u “Ostrvu mrtvih” autor itekako prevazišao). Takođe mu je jasno da, bez obzira na to sa kakvom namerom piše i kojom se temom bavi, pisanje zahteva ozbiljan, dugotrajan i mukotrpan rad. Stoga u njegovim romanima, kao i u zbirci pripovedaka “Hladna površina”, imamo mnoštvo podataka na koje se sasvim slobodno možemo osloniti kao na relevantan izvor čak i onda kada su ovi podaci uklopljeni u fantazmagoričnu priču koja krivuda stazom između epsko-mitološke fantastike, horora i stripa.

Roman “Ostrvo mrtvih” donosi jedan novi, zanimljiv i pitak amalgam navedenih žanrova. Kompozicija romana je potpuno stripska. Karakterizacija likova i radnja romana odvijaju se istovremeno, i to putem svedenih dijaloga smeštenih u osenčene i minimalizovane opise karakteristične za avangardne stripove sa mračnom atmosferom i jezivim, misterioznim zapletima. Ova početna atmosfera poslužila je kao odlična osnova za suptilno preplitanje sa romantičarskim horor nasleđem, odnosno sa misterioznim i suštinski zastrašujućim snoviđenjima Edgara Alana Poa.

Upravo je ova kombinacija u priču prirodno uvela elemente antičkih mitova, koji žive iza tajanstvenih vrata jednog sasvim običnog podruma u sivoj i teskobnoj atmosferi savremenog Beograda.

Ostrvo Mrtvih AVKF (3)

Autor u celu ovu dobro izatkanu tapiseriju vešto uvodi toliko popularne teorije zavere kojima se istovremeno diskretno podsmeva i potpuno ih travestira u nešto što nadilazi banalna tumačenja savremenih paranoika. Tako dobijamo jedan složeni svet u kome se fantazija preliva u stvarnost, dobro i zlo se relativizuju, a potreba da se pobedi smrt i izbegne bol predstavljaju preveliko iskušenje za jednu namučenu dušu kojoj se pogled zamućuje mogućnošću da ispravi stvari.

U tom pokušaju glavnog junaka naslućujemo da, iza svih onih bića sa one strane dobra i zla, iza veštica, nimfi, satira, vampira, stoji neko suštinsko ovaploćenje zla. Ono koje iz senke barata našim slabostima, isisava nam život serviranjem poluistina, podstiče gordost gotovo neprimetnim ubacivanjem ideje da možemo pobediti racionalnim planiranjem i tako nas uvlači u večito stanje ličnog pakla.

Jednostavnim stilom napisana, lako čitljiva, na prvi pogled potpuno nezahtevna, napeta i neizvesna zanimljiva priča, koja nam ne nameće svest o autorovom prisustvu, “Ostrvo mrtvih” na kraju u nama budi jezu od koje zveckaju kosti i ostavlja nas panično zabrinute pred mnoštvom pitanja koje otvara.

Ostrvo Mrtvih AVKF (3)

Dakle, deco, ako volite brzu vožnju u fredikrugerovsko-stripsko-satiričnom obliku, “Ostrvo mrtvih” bi trebalo da vam bude prva sledeća lektira.

Ostavite komentar