Bil, heroj galaksije – Hari Harison

Voleo bih da vam predstavim jedno od dela koje me je uvelo u žanr ratne fantastike. Ovaj roman sam čitao pre desetak godina i Hari Harison je ostavio dubok utisak na mene. Nadam se da ću vas ovim putem zainteresovati za roman i za žanr koji kod nas na Balkanu još u povoju.

Po zastupljenim kriterijuma ovog podžanra, priča teče u prvom licu i prati Bila, mladića i farmera kom se otvara svet avantura kroz svemir. Na njegovom proputovanju, mi uspevamo videti kakav je to put od prostog farmera do heroja, kako ga je autor već predstavio. Što se tiče tog puta, on je krivudav i pun izazova, mada se taj put više ogleda u rastu karaktera i shvatanju smisla rata. U neku ruku, ovo je osvrt na individuu i duboki raskol u psihi i nekako je ustanovljeni stereotip žanra. Harison je ovde to uspeo da prikaže na komičan način, ali pošto je ovo takođe i poprište rata dveju vrsta, mogu ovo delo staviti u koš sa tragikomedijom.

Kroz delo, naići ćete na gomilu scena koje će svojom nebuloznošću utisnuti pečat onoga što je autor u prevedenom značenju hteo iskazati. Ono što je autor hteo da prikaže i na šta se roman naslanja, jeste rat u Vijetnamu i kritika tadašnjih ratnih prilika. Verujem da smo koliko-toliko upoznati sa tim ko su bile strane u tom nemilom događaju i kakav je to haos bio, pa ne bih da govorim toliko o tome, već o simbolici koja je povezana s tim.

Prvenstveno, autoru se nije dopalo kako neko završi u prvim borbenim redovima, to jest, način na koji neko postane regrut. Sve što dolazi kasnije, Harison je postavio kao sled slučajnih okolnosti, iluzija o redu i disciplini kao i dužnosti kojim se tereti čovek. On je opisao život vojnika i nužnosti koje psiha mora da istrpi zbog pređašnjih odluka, i sve to dok ste pod paljbom, bilo to u borbi za život ili kada vlada primirje i ljudi počnu moralisati. Posve, Harison u ovom delu na šaljivi način kritikuje propagandu, nešto što nam je već poznato ukoliko ste čitali ili gledali „Svemirske vojnike“ od Roberta Hainlajna.

Poruku priče i temu možemo saznati i jasno uočiti na samom početku dela kada Bil, farmer koji sanja o novom modelu mehaničke mule, susreće regrutera. Na brzinu, Bila obrađuju lažnim obećanjima i pričama o slavi i novcu, pa i toj muli koja mu nikako ne silazi s uma. Sam taj susret, komičan je do bola, savršena doza humora i čudnovatog. A protokol, prati se do detalja, te Bil odmah staje u uniformu galaktičkog vojnika, navlači kartonske cokule, gleda se u ogledalu, divi se sam sebi, ne shvatajući da je to notorna laž. Ubrzo padne i kiša, i sav materijal ne njemu se stopi, međutim, kasno je, Bil je upravo regrutovan i postavljen u vojnu mašinu kao ne/bitan zavrtanj, neko ko je zadužen da menja osigurače u ratnoj krstarici. Mislim, samo razmislite o tome koliko je to ničim izazvano, a opet, ima težine i značaja. Biti neko ko barata osiguračima od nekoliko tona u svemiru, u nultoj gravitaciji, u najmodernijem ratnom brodu… Nije li to komedija sama po sebi?

Elem, to nije kulminacija Bilovog proputovanja kroz svemir. Naravno, kao što to podžanr nalaže, mora postojati neprijatelj, neko ko se svim silama suprotstavlja Zemaljskom načinu življenja, neko ko je odgovoran za rat. „Smrt Činglerima“ moderna je fraza, ispisana na svim mogućim zidovima oko bojnog polja. A ko su ti Čingleri? Kako oni izgledaju? Koje boje im je uniforma? Upravo ovim pitanjima, mi dobijamo poređenje sa Vijetnamskim ratom, gde su američki komandosi upadali u džunglu i kišne šume tragajući za ljudima duhovima. Borba protiv nekog čiji lik ne znate, za koga možete samo maštati kako izgleda, a opet, postoji stalna potreba sa svežim regrutima, sve se to čini tako čudnim. Harison je igrajući se misterijom pokazao suštinu kako je boriti se na jednoj strani, svetlosnim godinama daleko od kuće, ili ako se osvrnemo na Vijetnam, hiljadama milja daleko.

Tamo gde propaganda i moralisanje o ratu postaje jasnije, jeste na Helionu 1, planeti čija je cela površina pretvorena u administrativni kompleks Imperije sa Imperatorom na njoj, jer mu je to i dom. Simbolika u ovome, da je vladar na čelu administracije, smatrao da se Harison podsmeva vojnom kadru koji sedi za stolom i donosi odluke mesto sile na terenu. Sama pomisao da su glavni oni koji najmanje znaju kako je u borbi, Harison je podvukao svoj stav da je takva organizacija sistema nije fer.

Bil je tu dobio i nagradno putovanje zbog zasluga ostvarenih u borbi. To kako je zaslužio da mu orden uruči Imperator lično, nije priča o epskoj borbi. Naime, bilo je dovoljno otići u ispovedaonicu i izreči svoju brigu oko pojedinih članova voda. Jedan od vojnika, suviše preokupiran glancajući cokule, dok ostali pušketaju u prazno, pokazala se kao dobra procena ličnosti i opravdava sumnjičavog Bila. „Gustu travu gazi, Činglera se pazi“ parafraziram moto ispisan u vojnom klozetu i razgovor o neprijatelju, koji je nagonio neprijatelja da se sam pokaže. Baš taj vojnik obuzet pedantnošću, bio je Čingler, gušter nalik gekonu i baš te veličine. To je neprijatelj, od njega se mora Bil paziti, to je arhineprijatelj Zemljana. Harison se ovde narugao propagandi i tome kako od malenih guštera, oni prave dinosauruse, od komarca naprave magarca. Autor jasno to iskazuje nakon te scene, pa nema sumnje šta je pisac hteo da kaže. Način na koji on to servira, izmami će vam smešak, zatim šok, jer odmah shvatite koliko je zapravo tužno, jezivo brutalno i oholo po zdravu svest.

A ispovedaonica pati od nedostatka kadra da bi se izvršavale sve dužnosti, pa Bil saznaje da je kapelan kome se otvorio zbog iskrene zabrinutosti, ujedno i zvanični agent Ministarstva, ali tek pošto okrene okovratnik i izvrne svoju versku kapu u oficirsku šapku. Harison nam ovde dopušta da vidimo kakav je haos u vojsci i da pravila ne moraju nužno značiti zakon. Čemu muka? Zašto uopšte pokušavati? Kako to moguće?, pitanja su bez odgovora, jer stvari jednostavno tako stoje i retko šta može biti učinjeno da se to promeni. Uz to, Harison nam predočava s kakvim se problemima suočava zbunjeni regrut, kakva je hijerarhija u vojnom miljeu i koliko to može biti iskrivljeno.

A susret sa Imperatorom, opet se vraćam na to, gorak je i nimalo onakav kako ga je Bil zamišljao. Cela planeta je košnica iz koje lete papiri, gde ljudi ili trče hodnikom ili su oni prazni, gde kamere snimaju samo na znak agenta propagande. A Imperator, izlapeli starac, nije čak ni Imperator, već neki čovek kog su našli da obavlja tu ulogu. Šta se tačno dogodilo sa Imperatorom, ostaje tajna. Ne bih da kažem da je nama Balkancima ovo poznat osećaj, kada vas sve izneveri, kada se ceo sistem okrene naglavačke, kada ništa ne funkcioniše kako su nas učili. Harison je ovde našao smisao, realnost koja je bila karakteristična za Vijetnam i tu je simbolika koja me je kupila. Kući se prodaju priče o velikim pobedama, raspiruje se strah i mržnja, opravdavaju sredstva i troškovi protiv neprijatelja bez imena i lica. A kada odete u zonu borbenih dejstva, zatičete totalni kolaps, bespomoćnost trupa i nemoć sistema da izgura pravila, uvede disciplinu i napravi pomak bliže razrešenju rata. Ako bih da se vratim u našu realnost, nije li to stereotipna priča svega što smo i sami prošli? Nekako me sve ovo podseća na sukobe koji su se odigrali u regionu, pa ih iz tih razloga i smatram ovo delo istinitim na neki komično-tragični način.

Ono što je Harison kasnije posle te scene prikazao, bila je slika veterana kako u podzemnim tunelima ispod Heliona 1 jedu konjbasice i greju se kraj bureta. Ono što je Harison bez omašaja hteo da vidimo, jeste zabačena ulica u Americi gde se veterani iz Vijetnama okupljaju, ljudi bez duha i funkcije, troše dane u društvu njima istih i hrane se nečim što se ne smatra hranom, već zamenom za hranu. Kao što vidite, Harison je inteligentno pristupio gorućim problemima tadašnjice, a bogami i današnjice, u zavisnosti kako gledamo na ratove koji su došli posle Vijetnama.

Za kraj, Hari Harison nam daje i tračak nade da ipak postoji izlaz iz tog sveta obmana, da neko dobije i slavu i novac, i tu mehaničku mulu. Ali ne samo to, Hari nam pokaže i cenu takvog života koja se mora platiti na proputovanju, mentalnim slikama u vidu uspomena, danas to zovu post-traumatski stres, na Balkanu se to nekad zvalo ‘ratničko srce’. Autor nije hteo ostati nedorečen, pa je posle svake simbolike, posle svakog naleta smeha naglasio šta simbolika predstavlja. Morate ga razumeti na kraju scene, jer on direktno kaže svom čitaocu šta je upravo pročitao. A siguran je u to da će se scena zapamtiti, jer je ili suviše glupa za realno, ili suviše realna za fantastiku.

Na kraju, kao i svaki kraj koji bi da ostavi potpis autora i naglasi suštinu dela, sve se vrti u krug. Baš kako Bil nastavlja tamo gde je stao, pokušava upaliti prastaru mulu, vratio se na početak, proćerdao tolike godine služeći ljudima koji lažu, nailazi regruter, te drugog klinca stavi u kartonske cokule, navuče mu uniformu, pokaže ga u ogledalu, odvede ga sa farme i stavi u vojne redove.

Celokupno delo predstavlja smenu emocija, od tuge i radosti, do jeze i mržnje, s tim da dominira osećaj šoka. Ovo i jeste zamišljeno kao šokantno delo, jer se tako prodire do svesti i izaziva se pobuna. Ratna fantastika se time bavi i to je odlika ovog žanra u generalnom pogledu. Harisonova ideja da se ovim delom našali, ali i da usput kaže šta ima, savršen je sklop satire, fikcije i realnog. U nekoliko navrata sam morao da prođem ispočetka pojedine strane, samo zato što su tako lepo uobličile scenu koja mi je kasnije ostala u glavi.

Delo obiluje lepim opisima, ali ne umara i ne preteruje, već dopušta i mašti da dopuni scenu. Kad smo kod scena, primetna je smena džungle i betona, to jest, privid takvih slika i vizuelne su, te je i delo pitko, lako za čitanje. Ako se dotaknem fantastike i tehnologije, autor se nije zamarao pojašnjavajući principe rada različitih sistema, već je to ostavio kao moguće i prepustio čitaocu da usvoji ili odbaci takav koncept. Kao što je već poznato, ovaj podžanr voli te unutrašnje dileme, pa je autor time začinio strane, kako bi Bil, heroj sopstvene galaksije, postao više nalik ljudima, to jest, čitaocu.

Ostaviću vama da pronađete delo i pročitate ga. Biću subjektivan, jer je ovo roman koji je otvorio vrata za mene i pozvao me u svet ratne fantastike, pa ću reći da mi se roman izuzetno dopao. A nadam se da će se dopasti i vama. Ukoliko ste ga već pročitali, voleo bih da popričamo o tome. Interesuje me vaš utisak o delu i kako ste ga vi doživeli.