Autostoperska paralela – Besan (prvi deo)

U nastavku, čitate prvi deo teksta o horor zbirci priča „Besan”. Uživajte, a nastavak očekujte uskoro.

 

Elizabeta Zec

S namerom da se upoznam sa činjenicom kako domaći autori pišu, počela sam da tražim dobre strane u redovima njihove zajedničke zbirke priča „Besan“. Kako sam čitala priču za pričom, namera nije splasnula, već je prerasla u izazov, prvenstveno zbog onih koji su imali hrabrost da se dotaknu ideje u manje ili više uspešnom pokušaju da izgrade svoju spisateljsku autentičnost, te je nastao prikaz o dobrim stranama priča radi davanja orijentira za budući rad. 

„Pod ukletim krovom“ – Nataša Vajić

Značaj istorijata porodice je ključni element ove priče. Ideja je bezbroj puta izlizana u filmskim adaptacijama, ali svi elementi su tu. Zastupljeni su motivi kletve, patnje i iskupljenja greha. Ritam pripovedanja je u nekoliko pasusa solidan, premda se zbog nevešto postavljenih slojeva gubi, što pojačava utisak da je tema obrađena veoma površno. Akcenat se stavlja na „površnu psihologizaciju glavnih likova“ zbog čega će čitalac ogorčeno osuditi glavnu ideju. Nameće se utisak da su nezgrapno opisani disfunkcionalni porodični odnosi koji, kako priča teče, dobijaju efekat „prežvakanosti“, još više kad se to koristi u gradativnom stvaranju napetosti. Možda bi čitaoci ispoljili empatiju da je spomenuti segment priče ubedljivije odrađen. 

O čemu se ovde zapravo radi?

U priči  koja otvara ovu zbirku se pripoveda o majci Mitri, koja je rodila decu i žrtvovala se za njih. Srednji sin, Stevo, nije joj  vratio pozajmicu i ona na njega baca strašnu kletvu, i to jer kasnije vidimo da nije samo Stevo pozajmio novac, već i još jedan sin. Priča je upala u konflikt iz jednostavnog razloga zbog čega se nameće  pitanje zašto je ovaj deo priče serviran iz trećeg ugla naratorke koja ispituje potomka prvobitnog vlasnika uklete kuće koji upoznaje čitaoce sa čaršijskim pripovedanjima na Mitrinoj sahrani? Tek nakon drugog iščitavanja da se videti snaga majčine boli i očaj zbog radikalnog poteza. Motiv se naslućuje u citatu:

…„Ovo mora da je bila neka napaćena duša“ – rekao je pop, stojeći sav mokar ispod stare lipe u crkvenom dvorištu.

Bio je to novi sveštenik neupućen u zbivanja u selu, premda je već načuo da je Mitrina smrt već bila tragična. 

„I više nego napaćena“ –   javila se jedna starica koja je stajala pored popa, i sama cedeći svoju maramu. Rekla bih da je besna otišla na onaj svet. Sigurno ste čuli kako je stradala“……

……„Kažu da je majčina kletva najjača“… 

Ključne  rečenice čitavog zapleta, prerano nagoveštavaju završetak, čineći ga predvidivim, ali je makar ispoštovano fundamentalno pravilo zaokruživanja priče. Savršeno je jasno zbog čega stanari izvesne kuće moraju da trpe duha čitavu večnost, dok žive „pod ukletim krovom“. 

„Stakato“ – Vanja Vidović

Ovde upoznajemo pijanistu, koji je usput i ubica. Rutinskim seciranjem priče, može se doći do zaključka da je lik demonizovan zbog nagomilanih frustracija. Na početku se stiče utisak da je u priču ugrađen motiv blokade koju protagonista ima tokom komponovanja, što mu uništava samopouzdanje u svim segmentima života. Početak priče je obećavao, ali pozitivan utisak su umanjili delovi u kojima se koristi stručnu muzičku terminologiju što umanjuje doživljaj horora prilikom čitanja. 

Čitajući priču po drugi put, pažnju privlači moto priče: „Svako u sebi nosi senku, i što je manje integrisana u svesni život, to je gušća i crnja. Jung“.

Jasno je uočljiva referenca na Džekila i Hajda. Nije loše prisetiti se mudrih reči Robert Luisa Stivensona, autora ovog poznatog dela svojoj supruzi kojoj je objasnio svoju glavnu ideju: „Sve je istina“, rekao je, „tačno je i suprotno; moraš da veruješ u oba podjednako ili da budeš osuđivan.“

Odmah mi pada na pamet odlomak iz početka priče:

„Nije mu trebalo mnogo… Nikada mu nije trebalo mnogo, ali ovog puta je mogao da nasluti kako senke poigravaju unutar njegovog uma.“ 

Deo lika koji se može posmatrati kao asocijacija  na Dr Džekila, ide na biro da traži posao, preživljava od danas do sutra, tu i tamo drži privatne časove klavira i trpi šikaniranje okoline. Tokom razvijanja radnje, mogu se primetiti naznake kako  gdin Hajda izbija te lik postaje otelotvorenje zla. Dobricu smenjuje zloća koji ubija svakog vinovnika njegovog nezadovoljstva i besa – glavnog razloga negativnih emocija nagomilanih vremenom. 

  „Uvek je svirao stakato. Legato je artikulacija za duše mirnije od njegove“. 

Čitaoci koji tek počinju sa čitanjem bi mogli da pretpostave da protagonista želi da dobro pobedi zlo. Međutim, za neshvaćenog pijanistu to je bio samo nagoveštaj „da će se nešto loše dogoditi“. Prilikom čitanja horora ipak je dragocena neizvesnost, koja bi čitaocu  držala pažnju do samog kraja drže u nadi da će se glavni lik iščupati iz zaposednutosti koju pokušava da porekne. Međutim, nešto kasnije se pojačava ubeđenje da je protagonista već podlegao iskušenju i „prodao dušu vragu“ za počinjena zlodela koja su zakopana duboko u njegovoj podsvesti.

„Misao je došla nepozvana:

Uništavanje može biti jednako kreativan čin.

“Nije je prihvatio.“ 

Samo bih dodala da ova priča obiluje opisima u dovoljno lepo sročenim rečenicama koje  čitalac sa uživanjem može proživeti jer su najlepši pasus u čitavoj zbirci i koji čini deo njenog bisera.

„Strah“ – Marija Ilić 

U ovoj priči, nailazimo na radnju smeštenu na početku dvadesetog veka, ali bez uverljive autentičnosti načina razmišljanja mladih devojaka iz ovog perioda. Devojke se igraju zadavanja zadataka jedna drugoj. Na početku su to bezazleni pa onda malo strašniji zadaci. Nameće se pitanje ako je to objavljeno prošle godine, šta bi to za današnje čitaoce ovde trebalo da bude hororično? Od čega se ovde treba uplašiti? Alegorično prikazanog devičanskog straha uzdrmanog prvim dodirom muškarca? Koji je pritom za vreme života bio deklarisan kao veštac „koji je počinio mnoga zlodela“? 

Strah protagonistkinje je pitko i jednostavno upakovan u tako malo redova.

„Rekla je prijateljicama da se ne boji, ali njeno izdajničko srce lupalo je toliko glasno kao da ga je svako mogao čuti….“

….“Osetila je hladne ruke starog vešca i njegov zadah. Pokušavao je da je poljubi. Da je učini svojom.“

Emocija unutrašnjeg stanja lika, u ovom slučaju straha je trebala je da se kanališe u oba smera(pisac je prvi, čitalac drugi), naravno ako se pođe od činjenice da su u 21. veku ovakve ideje u demonstriranoj izvedbi izgubile na „hororičnosti“.

Motel „Čvrsti snovi“ –  Lazar Vuković

Za razliku od bar pola autora ove zbirke, naš saradnik je pokazao da se makar potrudio, iako je i on nekoliko pasusa ispoljio padove u pisanju. 

Primetno je korektno pridržavanje pravila zaokruživanja celine priče, jer svi delovi su spakovani u četiri scene, što jasno ukazuje na konciznu podelu uvertire, početka i vrhunca zapleta, kao i zaključka koji ima svrhu da dodatno pojača efekat na celokupan prikaz širine ideje.

Spisateljski potencijal se ogleda i u dijalozima i unutrašnjim monolozima koji su lepo raspoređeni po čitavoj priči, jer je korišten stil  koji se uklapa u mesto radnje. Izabran je američki način pripovedanja, koji živo podseća na dobre, stare vestern romane. Naravno tu se provlači i poneka psovka, koja fino autentizuje tehniku pripovedanja i zbog toga se u priču ulazi lako i spontano.

  „U baru je Dejvida dočekao dugokosi barmen Rendi. Nosio je šešir nakrivljen preko očiju i cugao pivo, nogu podignutih na šank. Kraj njega je stajao Trak, po svemu sudeći vlasnik onog kamiona na parkiralištu, i prava slika i prilika predimenzioniranog Homera Simpsona. I on je pio pivo pa je Dejvid naručio isto kako ne bi odudarao od društva. Namrštio se otpivši gutljaj piva. Činilo mu se da ima ukus mešavine urina i soka od kiselih krastavaca, a njegov izraz lica nije promakao Rendiju koji je prstima umrljanim od krvi kojota dobovao po šanku.“ 

Dobra uvertira za ono što sledi. 

…„Dobro, Dejvide. Okupao si se i presvukao, probao da gledaš televiziju, ali da li si zaboravio da ugasiš svetlo u toaletu?

Nije bio od onih koji se plaše mraka, ali nerviralo ga je što nije mogao da se seti da li je isključio svetlo. Jebeš ga….“

Tu se ne treba postavljati pitanje da li je protagonista preživeo. Jasna je ko dan  autorova namera. Mogu da pohvalim poznavanje pravila žanra horora, jer su dosledno ispoštovani, ali priča bi bila mnogo bolje napisana kad bi kulminacija i rasplet radnje bili ozbiljnije  napisani. 

„Kuća bola“ –  Boris Mišić

I ovde se susrećemo sa zanimljivom psihologizaciju likova.  Iz ovih redova izbija intrigantnost, što je za svaku pohvalu. 

Kratak sadržaj priče je: Šela je plaćeni ubica. Ona dobija zadatak od Esnafa da locira i ubije Gavrana, najboljeg ubicu koji je ikada hodao Carstvom. 

U čemu se ogleda ta intrigantnost?

U pitanju je zapravo dominacija Erosa i Tanatosa nad smrtnicima,  odnosno, ko je i u kolikoj meri uticajan nad ljudskim umovima i zato nije namera bila da se brzo i lako otkrije koji je od njih izvojevao pobedu. Međutim, priča je napisana šturo, stiče se utisak da se htelo reći mnogo, ali se samo postigao efekat škrte razrade fabule. 

Imamo „kuću bola“, koja se pred Šelinim očima kasnije pretvara u „kuću užitka“. Nakon kraćeg promišljanja, dolazi se do zaključka da je poruka priče bila „da svako vidi ono što želi“, što je zapravo pun pogodak što se tiče smislenosti fabule. U svakom slučaju, zanimljiva ideja. 

Šela vidi ono što poznaje – bol. Ubistva i kasapljenje, zbog toga što je ceo život provela u patnji i ubijanju. To je njena strana medalje. To je njen doživljaj i iskustvo. Zato i shvata, odnosno misli da se nalazi na pogrešnom mestu.

„Razumem tvoje čuđenje – nastavio je Gavran. – Ali Esnaf zapravo i nije pogrešio. Doveo te je tamo gde treba. Ono što oni ne znaju jeste to da su strast i bol dve strane istog novčića. Uživanje i patnja. Život i smrt. Seks i… ubijanje…. 

…..Ono što si najpre videla u kući, to je moja strast. Ali ja nisam mogao da te nateram da gledaš mojim očima. Videla si ono što si sama želela.“

Ove rečenice prikazuju susret dve srodne duše i nagoveštavaju spajanje dve vizije u jedno, jer su život (Eros) i smrt (Tanatos) neraskidivo povezani. To bi možda i bila priča koja stvara biser ove zbirke da je bolje uređena.

Miloš Mihajlović

Kada je izašla zbirka horor priča Besan bio sam zaintrigiran, ponadavši se da smo dobili jedno reprezentativno delo; kao pisca, radovalo me je što okuplja veliki broj neafirmisanih kolega i pruža im priliku. Naručio sam zbirku, želeći da podržim autore, a sada, pročitavši priče, pišem prikaz da bih ukazao na njihove greške. Mogu reći da sam razočaran: samo jedna priča (Dol Milana Simića) kod mene može dobiti malo višu ocenu – oko dve i po zvezdice. Zato neću ni davati numeričke ocene, i umesto toga ću samo analizirati priče i pokušati da odgovorim na pitanje zašto su podbacile.

Pod ukletim krovom, Nataša Vajić – Seljanka sinu uzajmi novac da bi završio izgradnju kuće – konkretno, krova iz naslova. On joj te pare nikada ne vrati, ona umre, pa ga opseda kako bi uterala dug (a vi ste mislili da je vaš zelenaš uporan!). To je ukratko sadržaj ove pričice, koja evocira duh najplitkijih engleskih priča o duhovima: fantastično služi samo da bi utvrdilo postojeći poredak. Izlišno je govoriti koliko je u dvadeset i prvom veku takav pristup prevaziđen; danas je horor mnogo više od običnog moraliteta. Pripovedanje je u najbolju ruku osrednje – zasniva se na prepričavanju, bez upečatljivih slika i osećaja za napetost. Neki momenti su me čak naveli na glasan smeh, na primer: „Jedno je kada se slušaju isprazni seoski tračevi, a sasvim nešto drugo kada u iste te tračeve neko doda i dozu kritičke mudrosti“ (10). Hej! Ali i dalje verujem da greške nisu zbog nedostatka umeća autorke, već anahrone zamisli.

Stakato, Vanja Vidović – Priča koja pokušava da dočara ludilo propalog muzičara; to, dok traje, nije bez nekog đavola. Atmosfera na momente uspeva da ponese, i očit je trud autora da uspešno dočara pomereno stanje uma. Nažalost, u tome nije uspeo. Glavni razlog za to je – bar meni – način na koji se opisuje sviranje protagoniste, koje zauzima značajan deo priče. Primer: „C, A, H, G, na osmoj dirci, dva puta… C, A, H, A, na desetoj isto dvaput… ponavlja se prvi pasaž… C, A, H, A, na desetoj dirci, jedanput… potom isto sa A u višoj oktavi, na trideseti i četvrtoj“ (28). Meni, kao i većini čitalaca, ovaj pasus ne znači ništa, ne ubeđuje, i tu priča gubi na snazi (pogledati npr. Lavkraftovu Muziku Eriha Zana kao uspeli prikaz muzike pripovednim sredstvima).  I bez obzira na to, priča do kraha ostaje donekle zanimljiva: nažalost, on sve ruši. Rešenje misterije je krajnje lenjo i neoriginalno, kao prepisano iz neke kripipaste. Šteta zbog protraćenog potencijala; uz dobrog urednika, Stakato je mogao biti solidan.

Strah, Marija Ilić – Priča na svega tri strane, sledeće sadržine: devojke jedne drugoj zadaju izazove; jedna od njih dobije zadatak da zabode vreteno u grob mrtvog vešca; kada to uradi, padne mrtva. Pasusi se uglavnom sastoje od samo jedne rečenice, pripovedanje je iscepkano, iako ne odveć loše: ima tu pokušaja slikovitosti koji ostaju krajnje rudimentarni. Obim valjda i ne dozvoljava više od toga. Šteta je što se autorka nije potrudila i napisala nešto duže i razrađenije; ovako pred sobom imamo ne baš originalnu skicu, pri tome nevešto izvedenu. Muči me sledeće – koji je razlog postojanja Straha? Šta nam ova priča govori, kakav efekat postiže? Zbog čega je relevantna? Nazovite me staromodnim, ali cenim kada autor zna i zašto radi!

Motel „Čvrsti snovi“, Lazar Vuković – Jedna od dužih i, reklo bi se, ambicioznije zamišljenih priča ove zbirke. Posveta Širli Džekson navela me je da imam visoka očekivanja, koja je samo potkrepilo to što Lazara znam kao pametnog momka (nije džabe naš saradnik!). Šta sam dobio: povest o nesrećnom putniku koji odluči da spava u ukletom hotelu (taj nije gledao puno horora, očito), gde, naravno, zažali zbog te odluke – cele noći ga proganjaju ne naročito originalno zamišljene utvare. Jedna od njih je, na primer, fan Isijavanja, pa provalivši vrata šapuće „Evo, Džonija (sic!)“ (55), a čuje se i usklik „A sad KAA BOOOM!“ (isto). No, ima i smešnijih momenata, kao na primer scena koju je siroti junak prinuđen da gleda na TV-u: „Večerali su i veselo ćaskali kada je u sobu upao Hromi Daba, naoružan ogromnom sekirom i velikim kuhinjskim nožem. Porodica nije stigla da reaguje kada je tati mišu odrubio glavu sekirom, što je bilo praćeno crnim gejzirom krvi. Potom je majka uzela mališane u naručje, ali ih ni to nije spasilo od ubilačkog napada Hromog Dabe. Začas ih je preklao i položio na stolice, kao i njihovog mrtvog oca kome je namestio glavu unazad. Majku mišicu je polumrtvu bacio na krevet i skočio na nju. (…) Hromi Daba je silovao malu mišicu, isparavši joj stomak velikim kuhinjskim nožem“ (53). The horror, the horror!, što reče gospodin Kerc. Ne, stvarno, da li je ikome ovaj momenat kao preslikan iz neke lost episode kripipaste strašan? Nema ovde ni trunke duha Džeksonove; priča je krpež otrcanih momenata horora. Šteta zbog autorovog spisateljskog potencijala, koji bi, uz malo originalnosti i rada, izrodio solidno delo.

Kuća bola, Boris Mišić – Od najpoznatijeg autora zastupljenog u zbirci dolazi nam ova kratka priča (na manje od četiri strane). Ženski plaćeni ubica progoni svog muškog kolegu, poznatog po tome što voli javne kuće; kada pokuša tamo da mu dođe glave, shvata da to mesto baš i nije onakvo kakvo je očekivala da bude. I to je to! Zbog kratkoće, likovi ne uspevaju da ožive, iako zamisao nije nimalo loša; moglo je to da preraste u jednu barkerovsku storiju, samo da je Mišić odlučio da se malo raspiše, umesto da sve skicira. To najviše koči Kuću bolu; utisku da je priča pisana na brzinu doprinose stilske omaške. Primer: „Mornarska 124, usamljena kuća na kraju ulice. Ako oni kažu da je ta kuća Ežad – kuća beskrajnih strasti i uživanja, onda je nesumnjivo tako. Osim što ono što je videla nikako nije moglo biti Ežad kuća. Kuća je bila crna poput večne tame. Nije bilo fenjera, niti bilo kakvog svetla koje bi obasjalo put, kao da je svaka svetlost gasnula u blizini kuće“ (58, kurziv prikazivača). Pa da je od početnika, mnogo je! Šteta što se Mišić nije više potrudio, pošto nesumnjivo ima pripovedački talenat, i uz dobrog urednika sigurno bi bio među boljim domaćim piscima fantastike.

Komentarišite putem Facebook-a

Podela: