Crno ogledalo, S01E03: Kako uništiti stvarnost pomoću realnosti

Drage autostoperke i autostoperi, da li ste se nekada našli u situaciji da nekome verujete na reč? Na osnovu kojih početnih premisa ste dospeli u takvu situaciju? Da li je to bilo prethodno povoljno iskustvo sa osobom, krvno srodstvo, zarečeno prijateljstvo, deklarisana emotivna veza, vera u suštinsku dobroćudnost ljudskih bića? Koliko vas je koštalo to poverenje? Da li ste razborito podneli plaćanje tog računa u slučaju neuspeha, ili ste sasvim odustali od ideje poverenja? Da li možete da definišete šta za vas znači poverenje?

Ova epizoda Crnog ogledala nas poučava da poverenje čak i među bližnjima u budućnosti – ne postoji. Najjednostavniji argument za ovakav civilizacijski izbor je da je nepotrebno i da je preveliki luksuz. Tehnologija je sposobna da zabeleži svaki detalj audiovizuelnog iskustva, prevazilazeći rezolucijom i brojem frejmova čak i sposobnosti potiljačnog režnja mozga i ‘asocijativnih’ zona. Milionima godina, homo sapiens je ustoličavao svoje kapacitete za dugoročno pamćenje. Od nekadašnje čulne memorije i ikoničkih reprezentacija, napredovao je ka biću sposobnom da usmenim jezikom prenosi sećanja, a kasnije da iskustva stotina generacija čuva od zaborava – pismom.

Paralelno sa procesom evolucije preciznih beleški, evoluirala je i još jedna vrlina, duboko usađena u osnove naših mehanizama senzitizacije i habituacije na draži iz spoljašnje sredine. Radi se o zaboravu. Sposobnošću da se izbavi iz užasa konkretnosti i nepovezanih doživljaja, čovek je pronašao strategiju oguglavanja na senzacije koje se ne ponavljaju suviše puta, pa su time i pretpostavljenog manjeg značaja. Ipak, jedna vrsta senzacije je preživela taj evolucioni holokaust dezorijentacije, i uspešno se otrgla praksi organizma da izbledi tragove neponovljenih dešavanja. Govorimo o fobiji, koja je, kako nas epizoda diskretno usmerava, latentno povezana sa sklonošću da se sumnja i zapaža ‘nešto što štrči’ čak i kada se jednokratno ukaže. Šta je to što smo označili kao fobično, ili kao fobijski objekat? Zbog čega u kliničkoj psihologiji govorimo o specifičnoj fobijskoj strukturi? Na koji to način naša anksioznost uspeva da generiše fokus na jednu jedinu stvar, događaj, predmet, doživljaj? Zašto je opsesija toliko jaka, neublaživa, iako je retko ili gotovo nikada u prošlosti ponovljena, i izostaje iz faktografije pojedinčeve istorije? Uprkos tome što se čuveni Ajzenk bavio formiranjem uverljivih objašnjenja ove specifičnosti, postmoderna psihologija odgovor je pronašla u dekonstrukciji značenja onoga što nas ‘opseda’. Kada malo dublje zađemo iza protagonistovljevih preneraženosti tehnološkom dostupnošću faktografije, i ukoliko sa naporom uklonimo zavesu čarobnjaka iz Oza zvanog anksioznost, dolazimo do – straha. Straha od situacije da boravimo u nedorečenoj obmani, podnosimo neispričanu ‘istinu’, trpimo posledice stvarnosti čiju esenciju ne možemo obuhvatiti subjektivitetom našeg uma. U praksi, nemoć da se oslonimo na sebe, ruku pod ruku sa nekontrolisanom zavisnošću od instrumenata koji nam uklanjaju neizdrž neznanja.

Zašto je naša potreba da sumnjamo toliko nesavladiva, ukoliko je izvesnost ideal kojem težimo tehnološkom utopijom? Da li je to zato što ne umemo da suštinski verujemo onome što – verujemo?

Pitanje koje pokreće ovaj epizoda Crnog ogledala fokusira se na nemogućnost da dosegnemo odnos stvarnog poverenja. Ovaj pojam se neoprostivo često vezuje za početne premise dokazanosti, uverenosti, istorije doslednog ponašanja, i sličnih koncepata koji su zapravo suprotni onome što je ideja poverenja. Verovati nekome, i umeti dosledno uložiti svoja očekivanja u drugoga kojeg ne možemo kontrolisati, nadovezuje se na sposobnost da istinski ‘stičemo iskustvo umesto da učimo da budemo neiskusni’ i pristanemo na kontakt sa neizvesnošću, kao i sa proradom oproštaja i prevazilaženjem razočarenja. ‘Gajiti’ poverenje u nekoga, znači biti spreman da zadovoljstvo kontrole odlažemo u budućnost, i vezujemo ga za posledicu tog odnosa. Sve ono što anksioznošću, fobijom i sumnjom kontaminiranom protagonisti nedostaje. Crno ogledalo nam sugeriše da bi savršeni sistemi reprodukcije i izvlačenja dugoročne memorije na uvid u sadašnjosti, zapravo ubili našu osnovnu karakteristiku kao ljudskih bića – da se kockamo, i aposteriorno testiramo naše hipoteze. Beskonačna apriorna sigurnost, granična sa mediokritetizmom životarenja u snimcima čulnih zapisa, uništila bi nam spremnost da se otisnemo dalje od sopstvenih osiguranja.

Kao posledica mračne determinacije istine u snimcima, ne sprečavamo samo naše odnose da se unaprede, mi obustavljamo svaku mogućnost da se u odnosu dvoje emotivno povezanih – kreira dijalog oko emotivne neispunjenosti saputnika, redukujući ambicije na forenzičko mrcvarenje pokojnih doživljaja i zakopavajući odnos u esencijalizam prošlosti. Posledicu opažamo kroz pouku autora epizode – protagonista je svojim paranoičnim i visoko strukturisanim zlostavljanjem saputnice, proizveo gubitak celokupnog užitka u sadašnjosti, kao i stvarnosti kakvu je subjektivno priželjkivao. U porivu za destrukcijom poverenja, plasiranjem svoje seksualne projekcije na kućnog prijatelja, odabrao je da veliča svoje instinkte sumnje i kukavičkog odnosa naspram rizika poveravanja oslonca u drugoga.

Epilog epizode nam predstavlja svu tragediju njegove alternative. on mazohistički odstranjuje procesor koji mu omogućava obradu podataka iz audiovizuelnog iskustva, i pokušava da svu krivicu i nemilost groznomorne realnosti svali na hardver moderne tehnologije. Zanemarujući iznova sopstvenu participaciju u opsednutosti istinom, poput kompulzivnog prijatelja koji ne ume da se zaustavi na jednoj flaši alkohola, pa izbegava vaše pozive na druženje kako bi utekao sopstvenoj navici. Ostajući ponovo – sluga fobije, koja se preselila na novi objekat.

Da li želite da uništite svaku priliku da ikome verujete u životu, makar ta vera koštala ponekada mnogo, ali vas istovremeno čuvala od dobrog dela užasa realnosti, i ponekada nagradila gotovo natprirodnim lepotama doživljaja stvarnosti? Da li ćete koristiti tehnologiju na način koji je propustljiviji za oproštaj i veru u ljudsku promenu, nasuprot tome da postanete grobar loših uspomena kojime gospodari demon sumnje. Crno ogledalo vam ne govori kako da to uradite, ali u toj neizvesnosti prividnog izbora između opsesije i namagarčenosti – nalazi se trag rešenja zagonetke kako (p)ostati čovek koji ume da ispolji poverenje.