Crno ogledalo, S02E01: Od erekcije prošlosti do impotencije budućnosti

Drage autostoperke i autostoperi, priča se da je civilizacija napredovala onda kada smo ovladali beleženjem iskustava ranijih generacija. Kažu da smo na taj način postigli da ne ponavljamo previše grešaka predaka, a da se prirodna selekcija potrudila da prilagođeniji produže vrstu. Nije bilo više neophodno iznova otkrivati vatru, točak, pismo ili kompjuter. Postali smo vrsta koja ima gotovo neograničeno dugoročno pamćenje, sposobna da ga koristi u svrhe daljeg usavršavanja. Ispada, po navedenim pretpostavkama, da smo tom neizbrisivošću prošlosti dosegli slobodu nesputanog razvoja i koračanja dalje.

U domenu ručnog pranja veša ili porođaja na livadi – verovatno da jesmo olakšali svoju svakodnevicu. Ipak, kako su nam vajna tehnologija i kultura prenošenja znanja pomogle u emotivnom sazrevanju?

Razmislite kako je to bilo nekada, kada je celokupno sećanje na izgubljenog bližnjeg bilo svedeno na jedan portret. Koliko su ljudi tada bili prinuđeni da koriste imaginaciju, diskutuju sa poznanicima bližnjeg, i sklapaju narativ o pokojniku. Koliko je tu idealizacije i imaginacije investirano, kako bi se proživelo, saživelo, uživelo – sa pretpostavljenim usponima i padovima jednog skromnog i nepreciznog portreta. Kako je tehnologija napredovala, preciznost i realističnost memorabilije je postala moćnija, usmeravajući nas ka sve većim mogućnostima opservacije života pokojnika. Pojavile su se fotografije, veoma brzo i u boji, a nedugo nakon toga i video zapisi sa zvukom. Novo doba personološke nekrofilije je moglo da otpočne. Ceremonijalni trenuci pripovedanja uz vatru i vino, prevaziđeni su nostalgičnim „bindžovanjem” snimaka voljenih bića. Etiologija ove epizode vuče korene iz pomenutih stremljenja, afirmišući ideju „oživljavanja” partnera koji je tragično preminuo.

Iluzija oprisutnjenja koju sledi junakinja epizode dostiže svoj vrhunac u trenutku kada se android nalik pokojniku budi i izlazi iz kade. Potpuno isti kao i poginuli partner: smotan, smeran, politički korektan, poslušan. Osim u jednom detalju: ne pati od impotencije i zamora tokom vođenja ljubavi. Akterka napušta ambivalenciju u korist simpatije, i proživljava medeni mesec sa svojim električnim dečkom. Šta je prethodilo ovoj plimi simbioze? Sestrina upozorenja da se suviše usmerila ka samoizolaciji. Da li je kritika prekomerna, uzevši u obzir neophodnost perioda žalosti i ritualnog opraštanja od voljenog? Odgovoru na ovu dilemu pristupamo u raspletu epizode. Akterka ne postiže da u potpunosti predvidi i potvrdi autentičnost svojeg rebootovanog partnera. Đavo je u sitnicama, pa tako i njena opsesija stoprocentnom autentičnošću počinje da uništava najsavršeniju repliku pokojne ljubavi u istoriji čovečanstva. Frustracija koju proživljava ispoljava se kroz bes prema zameniku, i ona tone u prokletstvo detaljnih sećanja na pravog partnera.

Da li nam epizoda poručuje da je prošlosti ponekada suviše? Da li je hipoteza koju ovaj scenario testira – možemo li da dovoljno obmanemo svoje nagone? Reklo bi se da je to moguće, još od mehanizma „halucinatornog ostvarenja želje”, kada sa majčine bradavice kreativnošću razvoja pređemo na sisanje palca. Ipak, šta je sa odgovorom na prvo pitanje, i da li je prošlost nagona jedino što je psihološki izazov naše junakinje? Mislim da je odgovor na to pitanje – da je najveći problem memorija. Nagon, kao ciklični kult somatskog i emocionalnog, podložan je supstitucijama, sublimacijama i raznim propustljivostima za nove sadržaje, više ili manje slične originalnoj adresi objekta želje. Nasuprot tome, okoreli neprijatelj lične tranzicije ovde je iskazan u memoriji, tehnološki osnaženoj da psihofizički opojmi celokupan doživljaj naše želje. Onoga trenutka kada je svaka interpretacija nepreciznog portreta izlišna, onoga trenutka kada je ponovno posećivanje sećanja podložno finim i postepenim izmenama i zarastanjima, mi ostajemo zarobljenici frustracije beskonačne identičnosti originalnog iskustva. Tu se priča o razvoju i koračanju dalje – završava.

Crno ogledalo nas upozorava, revnosnije no u prethodnim epizodama, da je nekadašnja moć beleženja iskustava generacija – postala kolevka tamne materije. One koja vuče unazad, uništava osmišljavanje lične budućnosti, i u krajnjoj impllikaciji života junakinje: ubija postojanje smeštajući ga na tavan.

Da li želite da gajite android verziju svog bivšeg na tavanu, samo zato što konačno ima stabilnu erekciju?