Dan trifida

Pozdrav ljudi. Verujem da se dobro držite u karantinu i da vreme ubijate na kvalitetan način uz dobru seriju, film, knjigu ili strip. I vaš profesor je živ i zdrav i za danas vam je pripremio jedan must read klasik apokaliptičke fantastike koji je postao obavezna lektira kada se pojavio uživajući i danas kultni status. No, idemo redom.

Sećate se kada sam na jednom od prošlih časova pominjao britansku apokaliptičnu trojku? Vrlo dobro i drago mi je što niste zaboravili ko pripada istoj. Isto tako sam pomenuo da je britanska škola apokalipse dosta drugačija od američke po pristupu, na koji su direktno uticali Hladni rat i još sveže rane od Drugog svetskog rata. Kao što ste pretpostavili, tema našeg predavanja će biti jedno od dela iz britanske škole katastrofe, ali kao što se navikli, prvo ću vas upoznati sa njegovim autorom.

Džon Vindhem (John Wyndham) danas uživa veliko poštovanja među ljubiteljima fantastike. Svoju spisateljsku karijeru je počeo koristeći pseudonim Džon Bejnon (John Beynon) pod kojim je objavio prve romane tokom tridesetih godina prošlog veka. Po izbijanju Drugog svetskog rata, usledila je pauza u pisanju.  Stupio je u Ministarstvo informacija kao cenzor. Svoja iskustva tokom Blic bombardovanja i službu u brigadirima preneo je u svoje najpoznatije delo, Dan Trifida. Pridružio se vojsci kao šifrant u ROYAL SIGNALS jedinici. Učestvovao je u iskrcavanju u Normandiji nekoliko dana posle Dana D gde se istakao svojom hrabrošću. Po završetku rata, vraća se pisanju i objavljuje svoja najpoznatija dela o katastrofama (Dan Trifida, Buđenje Krakena, Hrizalidi, Midvičke kukavice…) koristeći svoje ime Džon Vindhem. Pisao je i dela druge tematike, ali su ona, uprkos kvalitetu, ostala u senci dela o katastrofama. Za ovaj čas sam izdvojio jedno od dela za koje se može reći da je njegov magnum opus.

Roman Dan Trifida (The Day of the Triffids) objavljen je 1951. godine i odmah je privukao pažnju po svojoj radnji i pristupu katastrofi koja je uništila ljudski rod. Priča prati biologa Bila Mejsena koji je, zbog operacije očiju, propustio da pogleda astronomski fenomen meteorske kiše u bolnici. Sutradan sam skida svoje zavoje i suočava se sa opštim haosom izazvanim pandemijom slepila kod ljudi koji su sinoć prisustvovali fenomenu. Da stvari budu gore na scenu stupaju Trifidi, hodajuće biljke mesožderke, kojima ljudi postaju glavno jelo na meniju. Naš junak odlučuje da pronađe još sposobnih ljudi koje nije zahvatilo slepilo i započne borbu za opstanak čovečanstva i izgradnju novog društvenog poretka.

Prvo što krasi ovo delo je jednostavan stil. Vindhem nas lagano vodi kroz Bilovu dnevnu rutinu u proučavanju Trifida do incidenta sa očima. Ono što je trebalo da deluje kao njegov lagan oporavak postaje borba za goli život i opstanak čovečanstva. Nema opširnih opisa, a kako čitamo u glavi nam se stvaraju slike Bilove potrage za sigurnosti i borbe kako sa Trifidima tako i sa drugim grupama preživelih.

Za radnju bih mogao da kažem da je dosta slična Smrti trave Džona Kristofera (bila je predmet našeg predavanja). Dnevna rutina biva narušena iznenadnom katastrofom s tim što su, za razliku od Kristofera gde su uzroci propasti civilizacije klimatske promene i ljudski faktor, kod Vindhema to često vanzemaljci. Zajedničko njihovim radovima je što su ljudi sami sebi najveći neprijatelji, Homo homini lupus, iliti čovek je čoveku vuk. Dok bi u Smrti trave ljudi zajedničkim udruživanjem mogli da reše problem gladi, ovde je neprijatelj vidljiv i pred nosem, ali ipak i dalje postoje klasne i ideološke podele. Za razliku od Kristofera koji je objasnio uzrok apokalipse u svom najpoznatijem delu, Vindhem je ostavio čitaocima da sami nagoveste odakle su potekli Trifidi.

Knjiga je doživela filmsku adaptaciju 1962. godine, tri radio drame iz 1957, 1968. i 2001. godine i dve tv serije iz 1981. i 2009. godine. O njenom kvalitetu ide u prilog i nominacija za Internacionalnu fantazi nagradu 1952. godine i uvrštenje u BBC- jevu listu Big read najboljih knjiga na engleskom u 2003. godini. Direktno je uticala na Denija Bojla da snimi svoj horor klasik 28 dana kasnije (28 Days Later) sa prepoznatljivom početnom scenom u bolnici.

Kultni status je stekla i među poznatim piscima naučne fantastike. Karl Edvard Vagner (Karl Edward Wagner), američki pisac fantastike i horora, za nju je rekao da je jedna od trinaest najboljih horor naučnofantastičnih romana ikad napisanih. Artur Klark (Arthur Clarke) ju je nazvao besmrtnom pričom. Detaljnom analizom ovog klasika se bavio Brajan Oldis (Brian Aldiss) koji je upotrebio izraz udobna katastrofa distancirajući vizije propasti čovečanstva u Vindhemovim i radovima drugih engleskih pisaca od američkih kolega. Kod Engleza nema bučnih i pompeznih katastrofa. Oldisova namera je bila da ospori komercijalno blešteće katastrofe bez dubokog promišljanja o opstanku ljudske vrste.

Popularnosti ovog remek dela ide u prilog tome što su se dvojica pisaca odvažila da napišu svoje nastavke originalne priče. Simon Klark (Simon Clark), britanski horor pisac, 2001. godine je objavio Noć Trifida (The Night of the Triffids), koji se odvija 25 godina nakon originalne priče. Ove godine, engleski pisac Džon Vitbourn (John Whitbourn) je objavio Doba Trifida (The Age of the Triffids) i prati pokušaj grupe preživelih da zadaju konačni udarac Trifidima.

Ne morate ni da pretpostavite koja edicija je zaslužna za objavljivanje ovog klasika? Naravno, Kentaur. Ne brinite, biće knjiga i iz drugih edicija u našim predavanjima, samo polako.

I tako. Pročitajte ovaj klasik ako do sada niste, osvojiće vas. A za sledeći čas spremam nešto drugačije da ne bude da u ovim teškim vremenima pričam samo o apokaliptičnim temama.