ŽANR: horor
ZEMLJA: SAD
ORIGINALNI NAZIV: Children of the Night
GODINA IZDAVANJA: 1992.
OCENA: 7
Vampir je demonsko biće poznato kod svih Slovena. Ljudi mogu postati vampirima nakon smrti, a mogu takođe i za života. Verovalo se da se dobri, pošteni i pravični ljudi lakše rastaju od duše od onih zlih i nepravičnih. Vampiri su obično postajali zli ljudi, kao i oni koji su na samrti se teško rastajali od duše. Uglavnom se to događalo u roku od 40 dana, pre nego što duša ode u drugi svet. Međutim kod zlih ljudi, duša nije imala pristup drugom svetu, te bi ostala zarobljena u svetu živih. Takva duša bi se vraćala u svoje telo i mrtvac bi postao vampir. Ukoliko je duša zarobljena, ona može ući u telo i nakon 40 dana.
U raznim delovima slovenskog sveta vampir se naziva i drugim nazivima: vukodlak, lampir, lapir, vjedogonja, jedogonja, a najčešće – upir. Na staroslovenskom, reč za vatru je – pir, a un označava negaciju. Unpir, odnosno upir je izraz za biće kome vatra ne može ništa, odnosno označava biće koje je osuđeno na to da bude zarobljeno u telu čoveka koji nije spaljen.
Svaka generacija doživljava vampire na različiti način. Vampiri kao mitska bića, oličenje zla, stvorenja noći i tame inspiracija su stvaraocima u svim aspektima umetnosti. Šta su razlozi za popularnost tih čudovišta? Odgovor na to traže brojni naučnici i „istraživači vampira“. „Vampir je najuspešnija projekcija naših drevnih strahova, teološko biće sa dubokom filozofskom i psihološkom pozadinom“, kaže Hans Mojer, koji se već godinama bavi tom temom.
Najpoznatiji vampir decenijama u nazad je svakako Drakula, glavni lik istoimenog romana Brema Stokera, objavljenog 1897. godine. Inspiraciju za lik najpoznatijeg vampira svih vremena Stoker pronalazi u liku Vlada III, kneza i vojvode Vlaškog, poznatog i kao Vlad Cepeš (rum. Vlad Ţepeş — Vlad Nabijač) ili Vlad Drakula.
Vlad Drakula bio je vlaški vojvoda, koji je vladao Vlaškom u tri navrata: 1448, 1456—1462. i 1476. godine. Poznat je po tome što je tokom svoje vladavine navodno sprovodio surove metode u odbrani od osmanskih osvajanja, naročito nabijanjem na kolac, pre svega osmanlijskih zarobljenika i njihovih pomagača. Zbog svoje svireposti legenda o Vladu kao vampiru zaživela je do danas.
Den Simons nam u svom romanu „Deca noći“ donosi novu priču o poznatom vlaškom vojvodi. Ako očekujete roman poput Stokerovog „Drakule“, koji će vas voditi kroz sukobe sa stvorenjem noći, sa vampirima koji ispijaju krv loveći svoj plen, nećete se oduševiti ovim romanom. Iskreno, u par navrata sam želela da odustanem od čitanja, pošto roman nije bio ono što sam očekivala i čemu sam se nadala. Ipak, vredelo je pročitati knjigu do kraja. Pristup vampirologiji i Vladu Drakuli se razlikuje od onoga što sam do sada čitala.
Simons je izuzetno vešt pripovedač koji dobro poznaje materiju o kojoj piše – savršeno je upoznat sa životom i delom istorijskog Drakule, kao i o političkim i društvenim prilikama u Rumuniji neposredno nakon pada Čaušeskua. Na samom početku knjige, Simons se obraća čitaocu govoreći:
„Uopšte nisam planirao da provedem deo proleća i leta 1991. u potrazi za Vladom Cepešom – istorijskim Vladom Nabijačem, uzorom za Drakulu iz priča – kroz postrevolucionarnu Rumuniju i Transilvanske Alpe. To se prosto samo tako desilo.“
„Deca noći“ nisu prevashodno roman o vampirima. Bave se mnogo dubljom temom – situacijom u rumunskom društvu nakon smene Čaušeskua. Opisi stanja u njihovim sirotištima i bolnicama, kao i nemar medicinskog osoblja, jeste ono što ostavlja najsnažniji utisak na čitaoca. Tu su i opisi veoma neefikasne i preobimne, ali zato veoma korumpirane, državne administracije koja guši celo društvo, a ponekad svojim nemarom i ubija neke pripadnike tog društva. Stanje u sirotištima i gomili odbačene dece, davanju krvi odraslih kako bi deca ojačala i širenje HIV virusa zaista čine da se naježite.
Na početku romana upoznajemo Kejt Njuman koja se nalazi u Rumuniji u okviru spasilačke misije. Njumanova je zgrožena neljudskim uslovima u kojima žive i „leče“ se deca u tamošnjim sirotištima. Sve što je videla ju je duboko potreslo i razbesnelo i pod uticajem svega odlučuje da usvoji dečaka bez roditelja, kojem daje ime Džošua. Osim činjenice da pati od nesvakidašnjeg poremećaja krvi, ono što čini Džošuu izuzetnim jeste to što je on direktni potomak loze Vlada Tepeša, poznatijeg pod imenom Grof Drakula. Kejt Nojman pomišlja da detetov imuni sistem možda krije tajnu leka za rak i sidu. Njen cilj je da izleči Džošuu i da možda pomogne milionima obolelih… Međutim, problem je u tome što Kejt nije jedina zainteresovana za Džošuu – njegova porodica ga želi nazad.
Roman je pisan u trećem licu, sa povremenim segmentima koji predstavljaju sećanja i razmišljanja samog Drakule, koji daju tu specifičnu notu jeze i mistike kakvu, po mom mišljenju, roman o vampirima treba da ima. Ono što može da odbije čitaoca na samom početku je veliki broj strana posvećenih medicinskim istraživanjima, pa čitaoci koji nisu upućeni u medicinu i nemaju previše interesovanja za tu temu mogu da odustanu od daljeg čitanja. Mada Den Simons zapravo uspeva na odličan način da skine vampire sa trona vrhovnih predatora koji su se ustoličili na samom vrhu lanca ishrane, ali o tome više otkrite čitajući roman.
Roman svakako vredi pročitati, ali budite spremni na to da nećete naći klasičnu priču o vampirima koji piju krv i ujedaju svojim oštrim zubima. Iako sam mislila da će roman biti razočarenje, moram da priznam da je veoma dobar i vredan pažnje svakog ljubitelja priče o vampirima.
„U tom slučajnom poetskom odlomku opisano je nešto od transilvanijske i rumunske duše. To je vučije zavijanje – samotno, užasavajuće, odjekuje kroz divljinu – koje predstavlja muziku rumunske duše. U šumskoj tami nalazimo naše spasenje i vaskrsenje. U planinskim utvrdama okrećemo leđa kamenu, a lice prema neprijatelju. Oduvek je bilo tako. Uvek će biti tako. Ja sam izrodio i odgajio rasu dece noći.“
About Author
