Dobro jutro!
Šest popodne. Sam cik zore za one koji pišu noću. Zamenjeni metabolizam s mukom pokreće zupčanike u telu. Ok, mislite da imate direktan kontakt sa kapcima? Veza uspostavljena. Nije to baš uvek tako. Ponekad je ta veza u prekidu. Pa na pipanje locirate toalet. Neposlušno telo ne haje za kreativnost. Ono bi samo da se naspava. Ili ispovraća kad mu prekipi. Danas sistem za podizanje kapaka recimo radi. Sistem koji pokreće noge očigledno štrajkuje. Prednost je što nemate deset pipaka koje treba da nagovorite da bar se usklade i krenu na istu stranu kreveta. Nešto što je nekome izgled skidanja na suvo sa teških opijata označiš sa snenim pogledom kad te time počasti odraz u ogledalu. Pisci ste, može vam se da stvari doživite kako hoćete. Svakako, otvorene oči biće blagodet pri kuvanju kafe. Ljudi žele velike stvari. Ne razmišljaju koliko nekad, za njih sitnice mogu biti velike. Koliko samo patnje istisne ribanje šporeta zbog kafe čije ste prokuvavanje propustili spavajući naslonjeni na mikrotalasnu. Ako stignete do toga.
Pre toga morate biti sposobni da stignete negde drugde. Koliko je malo potrebno da čovek bude srećan? Onoliko koliko ste brzi da stignete do toaleta. Podjednako onoliko koliko si bio prisutan svešću da se skineš. Ne samo da sedneš. Telo u komi odlaže neke stvari. Dok više ne može. Kad dođete do tačke da vam je sasvim u redu da sanjate toalete, znamo šta se desilo.
Premor. Posledica onog dirljivog momenta u kome ubedite sebe da baš sad šurite sa tekstom. Pa šurite dvadeset sati. I onda se onesvestite. Mislim da svaki put kad kreativnost reši da eto samo još nešto dopiše telo zapravo pomalo odumre.
Dobar dan, vrli svete!
Ček, da odkunjate još malo dok ne pritisne opako. Tražeći u krevetu položaj koji će utihnutu vapaj fizioloških potreba. Pa da na zidnim pločicama kupatila naslonite glavu još koji minut. Dok vam grč u nogama ne pojasni da to nije bio samo koji minut. Sve je dobro dok sedeći tako ne rešite da malko spavate na stomaku. Ostavite nos na podu. Koje crno umivanje? Dva prsta koja žrtvujete da otvorite oči do kraja. Kontate, malim prstima ne kucate, ako otpadnu od promrzlina nije neka šteta.
Aj sad. Bili ste tamo gde je telo moralo. Skuvali kafu. Čaj. Profi kreativci nekad i ovo odsanjaju. Znači pod uslovom da ste ovo stvarno iskusili sad treba da sednete negde sa tom kafom. Niste u bistrou pa da je nužno stajati. Mišići leđa upiru svim silama da slučajno ne sednete. Jer za ime nebeskih sila pa to si radio beskrajno dugo! Nemoj nas opet terati na to…nemoooooj. I gde sednete? Na trem, zavaljeni u ležaljku? Na plažu, preko baršunastog peškira? U dvorištu, na pletenu garnituru? Jok. Sednete na isto ono mesto na kom ste već utisnuli svoju pozadinu. Dobro, ne mogu svi ostaviti otisak koraka na Mesecu. Može se reći da si ostavio traga.
Šta radite? Isto ono sokoćalo na kome ste proveli sate, noći, mesece startujete. Nije vam dosta slova? Nikad. Da pročitate šta ste napisali noćas? Da probate da sredite to? Telo je odustalo. Spustilo gard u ramenima. Odustalo od slanja krvi bilo gde drugde sem u ona dva prsta sa kojima nabadate po tastaturi. Hoćete pojesti nešto? Samo ako podrazumeva nešto što se jede u zalogaju. Odatle dolaze sve one mrve, pepeo i fleke od kafe oko kompa. Krvna slika prepuna keksa. Jer tu ne gubite vreme. Što se tiče nove fleke na majci, ionako je nosiš non-stop. Jedna manje više. Već je drapava, odlična za spavanje. Ta majica postane vremenom drevni zapis tvog putešestvija. Vidiš ovu fleku gore levo? E ta je nastala kad ste videli sjajno mesto u tekstu da uturite još nešto pa ste se zalili po njoj od uzbuđenja. Ovo sam bila fina. To je zapravo zalivanje sa pregršt psovanja samog sebe. Ne zbog zalivanja. Zbog propusta u tekstu. I odlično se slaže sa vrapcima koji vam žive u umršenoj kosi. Iz nekog razloga. Gde samo pisci mogu da naprave poređenje. Neretko samo njima razumljivo.
I pišete. Pišete. Pišete. Imate fokus jači od Tibetanca na molitvi. Sve oko kompa se smuti i vremenom nestane. Bubrezi vam peglaju tabliće. Da zanemare da trpe već dugo. Stvarate. Krojite. Cerekate se i kukate žaleći jedino što u sitne sate nemate kome to sad pročitati. Da se cerekate zajedno. Plačete zajedno.
,,Ovo mi se ne dopada…Nije dovoljno zvučno…Ovo je ekstra…Kako sam samo dobar…Šta je sad ovo? Briši sve…Počinjem od umora da lupetam…Ček, sad sam na pravom putu…E sad sam im reko, e vala ako sam.“
Vrzino kolo.
Prvi zraci sunca koji pokušavaju da vas bocnu kroz večno spuštene roletne koje navučete da vas ne bi spoljni svet odvlačio od pisanja vam govore da je vreme da odvučete sebe na spavanje. Pogledate poruke, poštu i objave pre toga. Da bi ubedili sebe da ipak imate udela u spoljnom svetu. Ne odgovorite ni na šta jer bi to značilo da morate komunicirati na duže. Sa onima koju su se naspavali. Svako: eeeee, evo me,.. iziskuje bar sat vremena po osobi koja jedva čeka da vam ispriča bar pola svog života. A o čemu da im pričate? Propustili ste prijeme, koncerte, predstave. Da čestitate prve rođendane a dete im već pošlo u školu? Mučite sebe da ne krenete salvu o svom najmoćnije ikad napisanom delu.
Istresete ikebanu koju ste napravili od pikavaca. Potopite šolju od kafe koju razvlačite od kad ste seli. U koju su nepovratno urezane mrlje po ispucaloj unutrašnjosti.
Pokupite svoje ostatke. Nahranite sirene u akvarijumu. Obećate im da čim ovo završite pisaćete o njima. Pustite na kratko sfinge da se olakšaju u dvorištu. Nehajno zanemarujući da to postaje već jedna iskusna gomilica tokom ovih meseci otkad pišete. Psujući zarđale mišiće leđa pokupite kakvu neugodnost koju su u hodniku napravile harpije. Kad bi makar bolje ocenile prostorno pa da to što istresu se ne poklapa preko kakvog predmeta, tipa cipela. Uostalom koga briga ionako ste u patofnama mesecima. U kamari veša ušuškate trolove. Dajući im instrukcije šta da kažu vašim ukućanima kad pitaju gde su im čiste gaće. U hrpi sudova napravite bazen za kućne duhove. Da imaju šta raditi dok spavate. Makar otpušite odvod istim onim malim prstom što vam je pretekao kod umivanja.
Čujete negde u pozadini one koji ne žive po principu vampirizma. Doživite da vam partner kaže da bi više voleo da imate švalera ili švalerku jer on ili ona nekad i odu. Umesto knjige koju pišete i koja je uvek tu. Spava s vama, jede sa vama, zabavlja se i duri kad radite nešto drugo. Sa nekim drugim.
Spakujete se u krevet. Ono što je od njega za vas preostalo. Zmaj iako naučen na korpu se nekako ufunjario u isti. Treba mu mesta. To hrče, smrdi, odbacuje svuda krljušt. I podgreva. Pa ima prednosti tokom zimskih perioda. Ali je vaš. Vi ste njegovi. Pa ćutke pristanete na delić uz dasku. Da se velika beba ne probudi.
Ne zaspite odmah. To tutnji u glavi. Arlauče. Likovi vaših dela se raspravljaju. Pregovaraju. Prepiru. Zar nisu to mogli tamo? Dok ste sedeli? Grčili? Buljili u ekran? Ne, oni to vole sad. Ako vam je telo već otkazalo pomolite se drevnim bogovima da će te se toga sećati kad ustanete sutradan uveče.
Laku noć!
I tako dokle god pišete. A kad završite, ono izistinski gde nećete više paranoično da dopisujete i premišljate se, shvatite da ste budni noću. Spavate danju. Da ste se pobrkali. Ajmo opet menjanje navike. I to traje. Izvinjavaš se drugima. Ili to preskočiš. Ili preskoče oni. Već ste čudaci. To vam je opravdanje. Etiketa. Titula. Srednje ime koje volite više od onog dokumentovanog u krštenici.
,,A ti si pisac?…Stvarno? …A šta radiš? …Mislim to nije posao. …Ih, pišeš. …Pa znaš kako sam ja lepo pisao kad god sam hteo? …Ja bi to mnogo brž …A o čemu se radi?…Ma ko će to da čita?… U bre mnogo ti to dugačko…Ti da znaš da pišeš dosad bi to napisao…Pišeš? Lepo, svako treba da ima hobi… Lako je to. Sedneš i pišeš…“
A vi ludi. Svojevoljno apsolutno ludi. I ne bi to menjali ni za šta na svetu. Umorani ne objašnjavate da je upravo iznad njihovih glava proleteo svemirski brod. Da baš u toj vodi koja grli obalu kafića žive vodene vile. Da svakog časa očekujete patuljka ispod stola da vam doturi pismo da ste negde potrebni da spasavate čitava kraljevstva u drugim dimenzijama. Još ako je uklesano na kamenu, ihaj.
…………………………………………………………………
Konačno se oporavite. Počnete češće da viđate ljude. Učestvujete u životu van ovog okvira. Smejete se sa osobama od krvi i mesa. Navikavate na sunce. Raspredate sve one nebuloze koje su drage ostalim ljudima. Krpice, automobili, dobri restorani…
Sve dok ničim izazvano ne ugledate maslačak, mrava, osmeh, suzu…i vidite…priču.
Nezaustavljivi proces gde se osećate poput Gremlina koga su poprskali vodom. Jedva stignete da se izvinete jer ste potrebni da ludujete negde drugde.
I ajmo ispočetka…
Autor: Elena Alexandra
About Author
