Odred otpisanih – recenzija

Početkom avgusta ove godine na filmska platna nam je stigao najnoviji DC film, koji je konačno trebalo da zaseni bioskopsku publiku i zapuši usta kritici, naročito posle mučnog za praćenje Betmena protiv Supermena (BvS). Umesto toga, film nas je ostavio podjednako podeljene, pa čak i podstakao kontroverznu peticiju da se sajt Roten Tomejtos (Rotten Tomatoes), koji je ovom filmu dao očajnu ocenu 26%, ugasi. Ali sa otklonom od mesec dana, autor ovog teksta će pokušati da vam pruži objektivan prikaz filma, uz spojlere. Pa da krenemo.

Pre nego što počnem, malo konteksta. Braća Vorner i DC su sa Čovekom od čelika (Man of Steel, 2013) počeli da grade svoj filmski univerzum (DCEU) u nameri da imaju nešto sa čime bi mogli da pariraju Marvelu. Film nije oduševio u meri u kojoj se to očekivalo, a usput je izazvao i malo kontroverze. Na njega se nadovezao Betmen protiv Supermena: Zora pravednika (Batman v Superman: Dawn of Justice, 2016), koji je još manje oduševio, izazvao poprilično podeljene reakcije i, sve ukupno, bio džumbus od filma. Doduše, doprineo je opštoj kulturi sa tužnim Aflekom i popularizacijom imena Marta. I na sve ovo se nadovezao Odred otpisanih (Suicide Squad, 2016), bez ikakve presije da postigne bilo šta posebno osim da obuzda posrnuli DCEU projekat.

Na papiru, Odred otpisanih je trebalo da bude interesantan film. Njegovi glavni akteri su opasni kriminalci, tj. stripovski zlikovci koje vladin predstavnik Amanda Voler (Viola Dejvis) organizuje u udarni tim koji može da šalje na posebne misije gde vlada ne bi slala svoje specijalne jedinice. Vodeći likovi koji čine ovaj tim su dovoljno živopisni: mentalno poremećena Džokerova devojka Harli Kvin (Margot Robi), plaćeni ubica i vrhunski strelac Dedšot (Vil Smit), sitni kriminalac koji bljuje vatru El Djablo (Džej Hernandez), arheolog Džun Mun (Kara Delevine) koju je zaposeo duh drevne boginje Enčantres, i mutant koji je čovek krokodil Kiler Krok (Adevale Akinuje Agbaje). Najbitnije od svega, u filmu je trebalo da se pojavi nova inkarnacija Džokera, u interpretacije Džareda Leta.

I film jeste dobro odradio neke stvari. Svi likovi su uglavnom sjajno ispali na bioskopskom platnu. Film jeste izgledao življe od tmurnog BvS, a njegovi tvorci su se sa korišćenom paletom boja pobrinuli da junaci budu što bliži svojim stripovskim pandanima. Film takođe ne manjka akcionim scenama i skoro svi članovi tima imaju priliku da se pokažu. I za razliku od BvS, šale i pošalice nisu zabranjene.

Veliki pomak filma u odnosu na BvS je i način na koji su mnogobrojni likovi uvedeni u priču. Mnogima je zasmetao način na koji su Fleš, Akvamen i Sajborg ubačeni u DCEU – kao kompjuterske datoteke. U Odredu otpisanih su glavni junaci imali svoje scene koje nam predstavljaju njihovu pozadinsku priču, što izgleda mnogo bolje od Vonder Vuman koja pristupa fasciklama i klikće na pojedine datoteke.

Sveukupno, ako želite da odete u bioskop na lepu vizuelnu zabavu uz entuzijastično mljackanje kokica, možete pogledati Odred otpisanih. Posebno vredno isticanja je scena preobražavanja Džun Mun u Enčantres, kao i nešto što se dešava pred kraj filma sa jednim od likova. Dedšot je ono što mu ime i kaže (gađa na mrtvo), dok Harli Kvin pleni u svakoj sceni u kojoj se pojavljuje. Čak je i popularni reditelj Kevin Smit (Prodavci/Clerks, 1994, Dogma, 1999) bio oduševljen filmom, kao i činjenicom da je njegova ćerka svojski uživala u njemu.

Ali film ima i svoje probleme, ozbiljne probleme, kojima ću se sada malo posvetiti.

Činjenica je da se skoriji DC filmovi prave ne da bi prvenstveno bili dobri filmovi, već da bi parirali Marvelovim ostvarenjima. Problem takvog pristupa je što fokus odlazi na pojedine elemente koji pale kod konkurencije, dok se zanemaruje ono što je i te kako bitno u bilo kom dobrom filmu – smisaona priča.

Kao što sam ranije u tekstu napisao, koncept odreda otpisanih je udarni tim koji vlada može da šalje na posebne misije gde ne bi slala svoje specijalne jedinice… osim što je ovaj odred otpisanih sve vreme u pratnji članova specijalnih jedinica, ne računajući Rika Flega (Džoel Kinaman) koji je sa njima po službenoj dužnosti. Možda to samo meni (i nekolicina YouTube vlogera) bode oči, ali ako je formiran udarni tim za operacije na koje vlada ne bi da šalje svoje specjalce, zašto je desetak njih sve vreme sa otpisanima? Nije da ovaj detalj toliko smeta u filmu, ali čini ove načelno izuzetno opasne pojedince manje opasnim ako u startu ne mogu sami sve da urade.

Na početku filma imamo premisu da je potrebno formirati ovakav tim kako bi američka vlada na raspolaganju imala oružje sa kojim bi mogla da se suprotstavi nekom budućem Supermenu (vremenski, film je smešten posle smrti Supermena u BvS). A to super oružje čine lujka sa bejzbol palicom, snajperista, čovek sa bumeranzima, čovek krokodil bez posebnih supermoći, čovek koji bljuje vatru (Supermen je u BvS preživeo eksploziju i obične i nuklearne bombe) i žena sa katanom koja isisava duše ubijenih (što je nevešto razrađeno u filmu i nedovoljno iskorišćeno). Najmoćniji član tima je Džun Mun/Enčantres koja postaje glavni zlikovac!

Kada smo već kod nje, koliko god da deluje kao zanimljiv lik, nju Amanda Voler kontroliše tako što u posebnoj akten tašni drži njeno „srce“, dok na nju stalno motri Rik Fleg, bez obzira što ona može da manipuliše ljudskim mislima i emocijama, i u bilo kom trenutku da se stopi sa senkama i ode gde hoće… što zapravo i jeste način na koji uspeva da pobegne. Jednostavno, Enčantres je suviše moćna da bi Amanda Voler realno mogla da je kontroliše, a ostatak odreda otpisanih joj se suprotstavi.

U suštini, odred otpisanih je formiran tako da samim svojim postojanjem može da izazove sranje koje onda taj isti odred ide da rešava, što nameće pitanje zašto Amanda Voler nije u najmanju ruku na birou, ako ne već u zatvoru. Stripovska varijanta odreda zapravo ide na misije koje po svojoj prirodi ne zavređuju pažnju DC superjunaka (koji takve mislije možda ne bi ni prihvatili iz moralnih razloga), ali koje su suviše rizične za timove specijalaca.

Gledano i kroz oblikovanje likova, Braća Vorner i DC su promašili temu. Odred otpisanih je trebalo da nam predstavi grupu zlikovaca koji nemaju nikakve ideale koji bi publici bili prihvatljivi, ali koje okolnosti navode da međusobno sarađuju u ostvarenju višeg cilja. Umesto toga dobijamo brižnog oca Dedšota, pacifistu El Djabla i spadala Bumeranga. Da, oni su počinili neka loša dela, ali nam više liče na antiheroje nego na okorele zlikovce. Ni jedan od njih nije na nivou Arčera Megota (Teli Savales) iz Dvanaest žigosanih (The Dirty Dozen, 1967) koji je optužen za silovanje i gine kada ga taj poriv navodi da tokom tajne misije zaskoči još jednu devojku.

Drugi članovi Odreda otpisanih jedva da su i razrađeni. Kiler Krok nema priču koja ga izdvaja, osim što se vizuelno ne uklapa, dok je Katana, sve sa šturom pričom koja je za nju urađena, više mračni junak nego neki zlikovac. Najveći promašaj je Slipnot (Adam Bič) koji je tu isključivo da bi bio ubijen na samom početku, a kako bi Amanda Voler i Rik Fleg demonstrirali ostalima da su oni u njihovoj milosti ili nemilosti.

Inače, priča takva kakva je gubi svaki smisao sa scenom posle odjavne špice, u Marvelovom maniru, gde Brus Vejn dolazi da kaže Amandi Voler kako može da raspusti tim koji je spasao svet (grad, kvart, nešto vajda) zato što će on da okupi superjunake u ligu pravednika. I šta je onda u nekom širem kontekstu svrha postojanja Odreda otpisanih?

Priča na stranu, montaža filma je takođe omanula, i to zato što je konačnu verziju filma oblikovao isti tim koji je radio na trejlerima. Tako da film u navratima izgleda kao sekvenca kadrova iz trejlera, a ne film sa radnjom koja se razvija. Zapravo, kako kreće akcija, film se sa dinamikom pretvara u video igricu gde junaci dolaze na novi nivo, bore se protiv generičkih protivnika, nastavljaju na sledeći nivo, i tako do glavnog zlikovca na kraju igre.

Promašaj u montaži je i inače odlična selekcija popularnih pesama. Tarantino nam je pokazao da je odabir muzike i njena upotreba u filmu umetnost za sebe (šta reći kad je čovek ove godine namakao oskara Enju Morikoneu). Ali kada u prvih pola sata imate utisak da ste na mobilnom zaboravili da isključite svoju omiljenu plejlistu kada je počeo film, ili na vas veći utisak ostavlja izbor pesama nego sama scena koju one prate, onda tu nešto nije u redu.

Sad, ima tu opravdanja. Dejvidu Ejeru (David Ayer) nije dato dovoljno vremena da napiše dobar scenario (samo 6 nedelja); montaža je poverena ekipi koja samo ima iskustva sa montiranjem trejlera, ali ne i konačnih filmova; studio je insistirao na nekim stvarima koje tvorci filma inicijalno nisu ni mislili da uvrste u film; trebalo je privući što širu publiku…

Sve to stoji, ali kumulativni efekat je da imamo još jedan DC film koji je podbacio u odnosu na očekivanja i zbog čega ja (i vi koji čitate ovu i slične recenzije) mogu da zaključim da Vonder Vuman (koja će sigurno da bude vizuelno impresivna) možda nije vredna mojih 400+ dinara za kartu i da imam bolje načine da iskoristim dva i nešto sata slobodnog vremena. Što je zaista šteta imajući u vidu da nam je kao klincima, svakako starijoj generaciji, DC-jev svet bio daleko bliži od Marvelovog.

I za kraj par reči o Džokeru.

Najveća kontroverza filma je uloga Džokera i naknadne reakcije Džerada Leta zbog svoje konačne uloge. Trejleri su nas naveli na zaključak da bi sva  akcija u filmu mogla da se vrti oko njega kao glavnog zlikovca, uz mogućnost da Harli Kvin u nekom trenutku izda tim koji će nekako uspeti da osujeti Džokerov plan, ali ne i njega da likvidira.

Takođe smo očekivali da će u nekoj meri biti razrađena tema njihovog odnosa, tema koja je u animiranoj seriji i stripu poprilično kontroverzna imajući u vidu Džokerovu sklonost fizičkom i emotivnom zlostavljanju i maltretiranju (blago rečeno) Harli Kvin, koja sama pati od stokholmskog sindroma (emotivno vezivanje žrtve za zlostavljača).

Prvo je u dobroj meri ispalo prvoaprilska šala (mada Harli Kvin jeste u jednom trenutku izdala tim, ali im se posle vratila kao da se ništa nije desilo) i to je ono što možda najviše smeta u filmu. Što se drugog tiče, s jedne strane je bilo očekivano da Dejvid Ejer ne ostane dosledan originalnoj priči, posebno u današnje vreme gde bi takva verzija Džoker Harli odnosa naišla na negodovanje šire javnosti i verovatno ograničila dostupnost filma široj publici (R umesto PG-13).

Međutim, način na koji je prikazan odnos njih dvoje se kosi sa time šta Džoker, ponajviše, jeste kao lik i koja je njegova uloga u filmu. Umesto kriminalca sa zamršenim planovima koji samo njemu imaju smisla (Leks Luter iz BvS), imamo ludo zaljubljenog narko bosa koji nakon ostavljanja svoje ljubavi na cedilu ostatak filma provodi pokušavajući da je izbavi. Džerad Leto je očigledno snimio mnogo više scena koje su trebale da prikažu drugačiju i verovatno kompleksniju priču njihovog odnosa, kao i da mu daju značajniju ulogu, ali je od svega ostalo minimalno prisustvo Džokera u filmu.

I to je Odred otpisanih, film koji je obećavao, a koji će vas možda ostaviti izneverene sa gorkim ukusom u ustima. Osim ako vam je vizuelni dojam najbitniji. Što se DC-ja sve ukupno tiče, nada poslednja umire, ali ne pre 2017. kada ćemo da vidimo šta će Peti Dženkins, Gal Gado i Kris Pajn da nam serviraju.

Komentarišite putem Facebook-a