U susret novom filmu o Zvezdanim ratovima

rogue-one-sheet-aPočeo je decembar i približava nam se 15. u mesecu, datum kada će nam biti predstavljeno još jedno poglavlje svemirske sage zvane Zvezdani ratovi. OK. Nije baš poglavlje. Više je kao predgovor za knjigu, ili kada su sage u pitanju, onaj uvod koji nam po formi liči na glavu, ali znamo da nije i da je tu samo da nas uvede u glavnu priču sledeće celine nekog debelog romana.

To je zapravo ono što nam Odmetnik-1 (Rogue One) donosi. Zato je zanimljivo da se osvrnemo na doprinos Diznija ovoj priči koja je integralni deo moderne kulture već 40 godina. To znači da će Epizoda VII: Buđenje sile ponovo biti izložena analizi i kritici, praktično godinu dana nakon što je bila senzacija u bioskopima.

Kako smo dospeli ovde?

Kada je Dizni Džordžu Lukasu dao da prebroji $4 milijarde i još koje milionče (figurativno) da bi mu oduzeo njegovo mezimče, svet Zvezdanih ratova je bio slatkiš koji budi nostalgiju dok ostavlja gorak ukus u ustima. A Lukas je bio zaslužan za oba.

Originalna trilogija je takoreći postala zadužbina svetske kinematografije, remek delo koje izaziva podjednako uzbuđenje i posle 30 godina od svog snimanja, a bradati reditelj je s pravom mogao da prisvoji sve zasluge. A onda je taj bradonja rešio da nam uzvrati svo to obožavanje sa nečim što je uglavnom ličilo na svet Zvezdanih ratova koji smo znali, a opet i ne baš. I sa Dža Dža Binksom.

Kakva god da je bila rediteljska vizija, način na koji je oblikovana u filmove nas je ostavio zatečene. Epizoda I je bila kao bensedin – ubila je svaku euforiju u nama. I dok se utisak malo popravio kroz naredne epizode, trilogija je efektivno bila mrtva.

Imidžu franšize nisu pomogle ni dorađene verzije originala, gde je Lukas u nekoliko navrata preterao sa kompjuterski generisanim „poboljšanjima“. Posledica svega je bila da posle Osvete Sita iz 2005 i svog negativnog publiciteta koji je pratio Lukasa i prikvale, niti je Lukas bio voljan da nastavi sagu posle Povratka Džedaja (1983), niti je publika bila voljna da tako nešto vidi u njegovoj izvedbi.

Ali publika je i dalje bila željna Zvezdanih ratova, što je i bio razlog da Dizni da onolike pare Lukasu. Sledeći korak je bio da se ponovo animira javnost i probudi onakva euforija kakva je svojevremeno stvorena originalnom trilogijom.

Fantomska patnja

fantomska-pretnjaA evo zašto je publici bila potrebna reanimacija.

Epizoda I: Fantomska pretnja (1999) je trebalo da nas povede u priču nastanka Dart Vejdera. Umesto toga, Lukas nam je u svom nastojanju da ubaci što više vickasto zabavnih elemenata u svoju priču, koju je potkrepio neinventivnim dijalogom, servirao film sa drvenom glumom (Lijam Nison pre svih), statičnim scenama u kojima glumci izgledaju kao da recituju u školskoj predstavi, i previše šegačenja sporednih likova (tri robota kao braća Marks između ostalog), kao da nam neizlečivo smotan i večito iritantan Dža Dža Binks nije bio dovoljan.

Na sve to smo imali robotsku vojsku Trgovinske federacije, koja je bila nepojmljiva mešavina patetičnih borbenih droida (Battle Droids) i super-sofisticiranih razarača (Destroyer Droids), kao i gungane koji bi i ličili na nešto da nisu bili u srodstvu sa Binksom i kao vođu imali žaboliko stvorenje koje je svako malo mlataralo svojom glavom poput nekog psa koji je upravo izašao iz jezera i hteo da otrese svu vodu za sebe.

U svemu tome se udavila priča, koja bi možda bila bolja da silna kreativna energija nije potrošena na sporedne stvari. Kao dodatni šamar smo doživeli Dart Mola, odličnog negativca koji je bio osuđen na ulogu epizodiste koga ubija mladi Ben Kanobi. Svakako najveći gubitnik filma je Džejk Lojd (Anakin), koji je postupio kako mu je bilo rečeno, većim delom filma izgledao stvarniji od glumaca oko sebe, a završio kao psihijatrijski slučaj.

Jedino šta možemo da uvažimo Lukasu je da je pokušao da ispriča svoju priču, i da nam je usput omogućio da koju godinu kasnije uživamo sa Golumom.

Buđenje euforije

I tako dolazimo do Epizode VII, čiji je primarni cilj bio da vrati poverenje u franšizu, sekundarni da zaradi pare kao potvrdu tog poverenja (a i da opravda onih $4 milijarde), tercijalni da napravi otklon sa Lukasom i prikval trilogijom, a tek negde usput i da nastavi priču koju svi volimo. I takav smo film i dobili.

Da se razumemo, Buđenje sile jeste zabavan za gledanje film… ako ste se pre toga distancirali od originalne trilogije. Tu je u prednosti nad Fantomskom pretnjom koja nije čak ni bila toliko zabavna. Oba filma nas, međutim, ostavljaju pomalo zbunjene.

Gledano po gore definisanim ciljevima, film je apsolutno ostvario prva tri. Problem prikvala je bio što je predstavljeni svet delovao nestvarno zbog prezasićenosti specijalnim efectima i kompjuterskom animacijom (posebno u kasnijim epizodama) tamo gde bi praktični efekti odradili bolji posao.

Diznijevo rešenje je bilo povratak praktičnim efektima upotpunjenim sa kompjuterizovanim, umesto komjuterizovanih uz minimum praktičnih (snimci erupcija vulkana Etna su iskorišćeni u mahom kompjuterski generisanim scenama na planeti Mustafar u Osveti Sita). Zeleni ekran koji je dominirao na snimanju prikvala je ovog puta mnogo selektivnije korišćen. Sve to je doprinelo doživljaju stvarnog sveta kakav je publika imala i sa originalnim filmovima.

Zarad utiska je takođe vraćeno sve od vizuelnog što je moglo da probudi nostalgiju publike. Dok su reference na original filmove u Fantomskoj pretnji bile diskretno ubačene, i zbog toga zasenjene lošim elementima filma, Buđenje sile nas je zatrpao skoro svim što je moglo da se reciklira iz istih. Poenta je bila da prepoznamo sve ono što smo nekada voleli. Bukvalno sve. Ali o tome kasnije.

Ova strategija je urodila plodom i prevazišla sva očekivanja. Film je skoro dostigao milijardu dolara samo na američkoj blagajni, uzeo četvrt milijarde samo za prvi vikend prikazivanja i ukupno inkasirao nešto više od dve milijarde dolara, prema Box Office Mojo sajtu. Po svim pokazateljima prva dva cilja su bila više nego ostvarena.

Što se trećeg tiče, Dizni i Lukasfilm su se polomili da nam iz kolektivnog pamćenja izbrišu prikvale. Film počinje sa napomenom da je Luk Skajvoker nestao, prva rečenica dijaloga u filmu je: „This will start to make things right“ (Ovo će sve da ispravi), nema pomena medihlorijana, uz manje modifikacije su tu i taj-fajteri i eks-ving lovci, storm truperi, imperijalne krstarice… jedina očigledna referenca na prikvale je pretnja Kajlo Rena generalu Haksu da uvek mogu da vrate vojsku klonova.

Ispod sve šminke

budenje-sile-rej-crtezMalo je fascinantno videti na Metacritic da od 52 ocene kritike njih 11 je čista stotka! Ocena 60 ili manje ima samo 4, i najniža je 50, za ukupnih 81! A opet, imam utisak da je kao film podjednako nesavršen kao i Fantomska pretnja, koja ima ukupnu ocenu kritičara 51. O čemu se radi?

U nastojanju da povrate poverenje publike i naprave otklon sa Lukasom i prve tri epizode (gledano kroz hronologiju sage) Lorens Kasdan, Džefri Džejkob Abrams i Majkl Arnt su se opredelili da nam uglavnom prežvaću Novu nadu. To ne znači da u filmu nema originalne priče, ali ne možete da ne vidite paralele sa prvencom iz franšice Zvezdani ratovi.

Fantomska pretnja je zapravo imala svoju priču, koja se izgubila u za nas vizuelno stranom svetu, sa nepotrebno razvučenim scenama, nerazumljivim tehnikalijama i krajnje iritantnim sporednim likom. Buđenje sile nam je dao našminkano sve ono što smo već videli u Novoj nadi, ali ako zanemarimo sve te stvari da li nešto ostaje?

Ono što imamo je mladu devojku (Rej) koja je kao mala ostavljena na pustinjskoj planeti Džaku nakon pada Lukove džedajske akademije, čijem uništenju je doprineo Kajlo Ren, Lukov sestrić a sin Han Sola koji se otisnuo ka mračnoj strani.

Imamo sasvim dovoljno za nastavak sage. Imamo kontinuitet sa starim likovima koji figuriraju u priči (Luk, Leja i Han). Imamo nove mlade korisnike sile (Rej i Kajlo) da nose franšizu. Imamo zaplet: očigledno bitna u širem kontekstu Rej je sakrivena na zabačenoj planeti dok je Luk po padu svoje akademije nestao, ostavljajući vakum za ponovni uspon mračnih sila koje bi da vrate primat Imperije.

Film zapravo počinje dobro i ima neki logičan tok. Ali počinje da škripi onog trenutka kada Abrams i ekipa odlučuju da na silu ubace poznate elemente iz originala. OK, opet imamo droida koji ima tajne podatke koji su bitni za otporaše (koji su nekada bili pobunjenici), ali nekako je prelako dospeo u ruke Rej.

Sama scena je pomalo usiljena, gde Rej samo dolazi i spašava BB-8 bez da nam je njen motiv jasan. Objašnjenje da bi ga nomad, koji ga prvi nalazi, prodao u delove nema smisla ako znamo da i Rej živi od kanibalizovanja krhotina koje su u pustinji. Luk i njegovi u originalu nisu ni mislili da kupe R2-D2 od džava. Trebao im je samo C-3PO kao interpretator i da se drugi droid koga su kupili nije pokvario, a C-3PO im skrenuo pažnju na svog saputnika, R2-D2 bi završio ko zna gde. Rej je iz nekog razloga znala da mora da spasi loptastog droida. Svi smo znali da će on na kraju dospeti u njene ruke, ali je trio scenarista mogao malo realnije da uobliči tu scenu.

Kada smo kod realnosti, Fin spašava Poa Damerona sa istim entuzijazmom kao Luk Leju. Dok nam je lako da razumemo motivaciju mladog Luka da skine kacigu i euforično deklamuje jednoj princezi da je došao da je spase, posebno što je zatiče kako leži na krevetu u svojoj ćeliji, ne vidi se Finova motivacija da to na isti način saopšti Pou (koji čak nije ni ležao na krevetu). Mogli su uz malo tenzije i poverenja iz oportunizma da pobegnu kako su pobegli i da njihov kasniji ponovni susret ima svu potrebnu težinu zbog svega što se u međuvremenu desilo. Scena njihovog bega je bila idealna prilika da se ubaci prepucavanje u stilu Hana i Čuija dok pod pritiskom pokušavaju da poprave svoju letelicu.

Kasnije, u situaciji dok je Rej uhvatila momenat predaha nakon što je bila napadnuta na buvljaku, i suočila se sa Finom, ovaj joj saopštava sve detalje koji su mu poznati, umesto da prvo pokušaju da se sklone negde bezbedno. Luk je u Novoj nadi upućen u šira zbivanja i svoju buduću misiju tek kada su se svi sklonili u Ben Kanobijevu kuću, a ne u sred kamenjara dok su se peščani ljudi motali unaokolo.

Ali detalj iz filma koji je verovatno najviše doprineo tome da 654 od 1929 ljudi na Metacritic daju negativnu ocenu filmu je bilo uključivanje Zvezde smrti u radnju filma. Do njenog pojavljivanja je fokus bio na podacima koji će omogućiti da se nađe Luk. I dok su očigledne reference na original bile blago iritantne, nisu odvraćale od glavne radnje filma. Sa pojavom Zvazde smrti (tačnije Starkiler baze) fokus je najedared prešao na uništenje nečega ka čemu nas dotadašnja radnja nije ni vodila, za razliku od Nove nade koja će sada u decembru da dobije filmski predgovor za ono što je bila okosnica radnje tog filma.

I dok možemo da kažemo da uništavanje Starkiler baze izgleda realnije od uništenja Zvezde smrti, ostaje pitanje čemu? R2-D2 je imao planove originalne Zvezde smrti od početka filma, koje je držao za sebe dok nije dospeo u ruke pobunjenika, a usput ih je ažurirao tokom kratkog boravka na Zvezdi smrti. Luk i Ben Kanobi su i dalje bili zatečeni prizorom same stanice, a pobunjenici su našli rešenje za njeno uništenje samo zato što su imali taman dovoljno vremena da analiziraju detaljne planove koje im je droid doneo.

Naspram toga, Fin, koji film počinje na razaraču, a ne u Starkiler bazi, kao novopečeni vojnik nekako zna njenu celu detaljnu konstrukciju i kako je integrisana u planetu na kojoj je, dok otporaši bez problema izviđaju situaciju na terenu da bi moglo da se sprovede nasilno ubačeno uništavanje baze. Sve ovo postaje dodatno iritantno kada uzmemo u obzir da posle dve trećine filma Buđenje sile BB-8, sa svojim delom mape koja vodi do Luka, nalazi R2-D2 koji ima ostatak mape bitne za njegovo pronalaženje, a onda ne rade ništa do samog kraja da bi smo mi videli Abramsovu viziju realnijeg uništenja Zvezde smrti.

Da li je treća verzija stanice sa istom manom koja je došla glave prethodne dve mogla da ima mesto i u ovom filmu? Jeste, ali kao nagoveštaj veće opasnosti od povampirene Imperije i nešto što predstavlja očiglednu pretnju u budućim filmovima.

Nekada davno, u udaljenom delu Diznija

Dosledno makjavelističkoj filozoviji, cilj je ostvaren i opravdava sva sredstva koja su korišćena. Žrtve povratka poverenja su obećavajući likovi Rej, Kajlo, Fin i Po, koji su uglavljivani u prepoznatljive klišee iz originala. Uprkos svoj euforiji nismo videli kakvu priči Dizni može da nam ispriča jer ono malo inovativnog u Buđenju sile je zatrpano lavinom već viđenog (ali to je ono što ste voleli!).

Odmetnik-1, koji nam generalno gledano nije nepoznata priča, kroz Gareta Edvardsa i tim scenarista koji nemaju veze sa Buđenjem sile stavlja pritisak na Dizni da nam uobliči priču iz sveta Zvezdanih ratova. Nema džedaja i sile (osim Vejdera), nema Luka, Leje (bar do samog kraja, ako i tada) niti Hana (osim ako ne reše da se prave Marvel sa nagoveštavanjem budućih filmova).

Dakle, samo znamo da će tim pobunjenika doći do planova i elektronski ih proslediti Leji (bar je Vejder na početku Nove nade rekao da su oni tako dospeli na brod). Sve do tog trenutka je prepušteno imaginaciji ljudi iza filma, koji imaju malo toga u originalnoj trilogiji što mogu da plagiraju.

Da li će nam Dizni pokazati da ume da stvara nove priče, ili će se dokazati kao večiti plagijator (koji trenutno filmski adaptira sopstvene adaptacije popularnih bajki) dok se Lukas zadovoljno smeška znajući da smo sami krivi što ga nismo razumeli, videćemo od 15. decembra. Nova epoha Zvezdanih ratova počinje tek sada.

Komentarišite putem Facebook-a

Podela:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *