Beyond the Black Rainbow (2010) – s one strane (crne) duge

Živimo u vremenu gde je nostalgija za prohujalim erama snažnija nego ikada. Preciznije, imamo potrebu da oživimo period od pre tridesetak godina, njegovu sliku i zvuk, a nigde to nije primetnije nego u sferi filmova (Drive, The Neon Demon, Turbo Kid, Ready Player One, Kung Fury…) i serija (Glow, Dark, Stranger Things…). Ovaj fenomen najbolje opisuje koncept utvarologije (u originalu na francuskom – hantologie; na engleskom – hauntology, od haunt = uhoditi, opsedati nalik duhu ili prikazi, i ontology = ontologija, nauka o prirodi postojanja), koji je skovao francuski filozof Žak Derida. Izraz se odnosi na stanje fizičkog, istorijskog i ontološkog razilaženja u kojoj je prividno neposredno prisutno, zamenjeno figurom duha kao ono što nije ni prisutno ni odsutno, ni mrtvo ni živo. Zapravo, na francuskom se utvarologija i ontologija (fr. ontologie) izgovaraju isto a razlike u pisanju skoro i da nema, maltene samo to „h“ na početku, koje se piše ali ne izgovara. Tu je, ali ga zapravo nema. Baš kao i retro filmovi ili synthwave muzika – osamdesete žive kroz njih, ali osamdesete su prošlost, prošlost koja nas opseda i odbija da umre.

Izvan crne duge1

Ovde treba istaći da retro filmovi imaju za cilj omaž minulim erama, što istorijskim, što filmskim, kao i filmskim žanrovima čije vreme je prošlo. Dok neki od njih samo izgledaju retro ali je sve ostalo u skladu sa trendovima vremena kada je film snimljen, s druge strane imamo filmove koji se trude da budu maksimalno autentični u repliciranju svih aspekata perioda u fokusu. Ova prva grupa za cilj najčešće ima da probudi nostalgiju i eventualno nas nasmeje nekim parodijama. Druga grupa se, međutim, ne samo poigrava prošlošću, već ima i moć da je preispituje i revidira.

Izvan crne duge2

Beyond the Black Rainbow je film o promeni perspektive iz koje posmatramo ljudski um i njegov potencijal. Priča istražuje gubitak indetiteta, moć spoljašnjeg izgleda, manipulaciju društvenih sistema kontrole i ludilo koje čuči u našoj podsvesti. Film počinje promotivnim video snimkom u kojem dr Arboria (Scott Hylands) govori o istoimenom eksperimentalnom institutu koji je osnovao.  Cilj ustanove je razotkrivanje misterije ljudskog duha i otključavanje skrivenih, najdubljih potencijala ljudskog uma a sve sa ciljem stvaranja harmonije, sreće i unutrašnjeg mira, što je filozofija koju je lako povezati sa tim vremenom. Potraga za spiritualnošću u filmu predstavlja potragu za verom i Bogom ali takođe i potragu za identitetom. Ovo je jasno kroz čestu upotrebu ogledala i odraza kao i način na koji doktor pokazuje svoje pravo lice. Sam institut je svojevrsna vremenska mašina i mi pratimo njegov razvoj, kroz idealističke šezdesete do posledične propasti tokom egocentričnih, zabludelih osamdesetih. Arboria kombinuje New Age spiritualizam sa legitimnim naukama poput psihologije. No, to su bile samoobmanjujuće 1960te, ova utopijska filozofija je bila samo nedostižni san, crna duga. Odavde se transportujemo u 1983. godinu. Sada smo s one strane (crne) duge.

Izvan crne duge3

Ostareli i onemoćali dr Arboria, sveden na zavisnika od droge, uzde je prepustio svom štićeniku, doktoru Beriju Najlu (Michael Rogers). Na površini, Najl deluje kao čovek koji svoje okruženje drži pod apsolutnom kontrolom i uživa u toj moći, ali poput likova u filmovima Dejvida Linča, ispod fasade normalnosti krije se čudovište. U zgradi instituta, on drži mladu devojku, Elenu (Eva Allan) kao zamorče nad kojim vrši ispitivanja. Mučena kombinacijom narkotika, čudnih zvukova, modernih umetničkih oblika, ogledala i društvene izolacije, ona je izgubljena u sopstvenom umu. Međutim, postoji nešto još mračnije – sunovrat instituta posledica je eksperimenta sa ljudskim umom koji je opasno krenuo po zlu, eksperimenta sa halucinogenim drogama koji je više naginjao ka okultnom nego ka nauci. U toku halucinacije, Najl se suočava sa sopstvenom smrtnoću i činjenicom da je telo samo ljuštura koja truli, te spoznaje svoje najmračnije želje i tone u ludilo. Posledično, on odbacuje masku normalnosti i prihvata sebe kao istinskog psihopatu. Elena, shvativši da je ona ta koja ima moć a Najl samo njen privid, pokušava da pobegne prateći svetlost televizora na putu iz mraka u civilizaciju, nesvesna da tehnologija kojom ju je Najl držao zatočenu postoji kao neizostavni deo našeg sveta. Ovo šalje jasnu poruku – on je inkarnacija ovih sistema za kontrolu, ali svi mi živimo unutar njih, mi smo njihovi zarobljenici.

Izvan crne duge4

Audio-vizelni elementi filma su spektakularni i oduzimaju dah, posebno nostalgičarima. Muziku čine spore, jezive i na momente prelepe darksynth note, kombinovane sa zvucima orgulja. Boje su osnovne, jarke i prave snažan kontrast sa tamom. Kadrovi su dugi i praktično sve, svaki pokret, svaki govor jeste ili makar deluje usporeno, možda čak i previše. Ili se to samo tako čini. Jer, to i jeste poenta filma – mi se u ovim kadrovima i scenama osećamo zarobljeno koliko i Elena u institutu. A kada smo već kod nostalgije, efekat filma o osamdesetim koji izgleda kao da je i snimljen osamdesetih je i zrnasta slika. Međutim, to ovde nije samo repliciranje nusprodukta hemijske obrade filmske trake iz analogne ere, već i legitimna vizuelna tehnika, poput osvetljenja ili boje, i vitalni je deo slike i građenja atmosfere.

Izvan crne duge5

Razlog za kratak flešbek u šezdesete je što je to bio period nastanka hipi pokreta. Ova, takozvana baby boomer generacija (deca rođena malo nakon Drugog svetskog rata), usvojila je filozofiju mira, želeći da stvori bolji svet, svet bez (oružanih) sukoba koji su obeležili generaciju njihovih roditelja. Ovaj, i neki drugi razlozi, doveli su do razvoja nekog novog spiritualizma koji je težio više orijentalnoj nego filozofiji abrahamskih religija (hrišćanstvo, islam i judaizam). Prelaz u osamdesete godine nam daje odgovor na pitanje šta se desilo sa ovom generacijom – postali su tvorci i predvodnici modernog kapitalizma, bankari, lobisti. Usput su u značajnoj meri narušili kako životnu (priroda) tako i urbanu (tržište nekretnina) sredinu. Ovo se naročito ogleda u zaostavštini Ronalda Regana, koji je takozvanom Reaganomics politikom umanjio poreze bogatima, liberalizovao zakone o zaštiti životne sredine, sproveo deregulaciju tržišta i privatizovao značajan deo državnog sektora.

Izvan crne duge6

Kao sredovečni predstavnici vladajuće, srednje klase baby boomera, dr Merkurio Arboria i dr Beri Najl se potpuno uklapaju u sliku. Arboria je u svojim poduhvatima imao najbolje namere. Kao što možemo videti iz promotivnog videa sa početka filma, Institut se vodio mantrom praktično identičnoj onoj Pokreta ljudskih potencijala (Human Potential movement, HPM) iz 1960ih i 70ih. Po njoj, ljudski duh/um većim delom predstavlja neiskorišćen potencijal koji je moguće otključati i tako spasiti svet od samouništenja. Ovo mesto nimalo slučajno izgleda kao SF verzija HPM Esalen instituta (Big Sur, Kalifornija) i javlja se i u brojnim popularnim serijama, kao što su Mad Men i True Detective, no tamo ne igra ni izbliza ovako značajnu ulogu.

Izvan crne duge7

S druge strane, dr Najl i sam kreće u potragu za tajnama uma ali ovo postaje opsesija koja erodira njegov moralni kod. Činjenica da je zavistan od brojnih lekova može se shvatiti kao aluzija na kulturu konzumiranja droga iz 1960tih i mračne posledice koje su promolile svoje ružno lice u dolazećim decenijama. Generacija koja je drogom želela da, u Hakslijevom (Aldous Huxley) stilu, otvori „vrata percepcije“ (istoimena knjiga u kojoj autor govori o konzumaciji meskalina kako bi dostigao „višu ravan svesti“) nekako je zalutala u mračne zabiti okultnog. U jednoj sceni čak i vidimo televizijski govor Regana iz te iste 1983. godine o, takozvanom i, ispostaviće se preambiciznom, Star Wars Misslile Defense sistemu odbrane naoružavanjem satelita u svemiru. U jednom političkom govoru sumirana je propast sna o mirnodopskoj budućnosti koju su ove generacije priželjkivale.

Izvan crne duge8

Doktor Najl je u neku ruku i odraz Regana, sa svojom nemarnom, apsurdnom i opasnom zloupotrebom nauke i širenjem paranoje o neprijatelju koji konstantno vreba (Elenu) te se on nameće kao jedini pravi zaštitnik i spasitelj. Ova paralela postaje još uočljivija u sceni kada se on presvlači. Fiktivni proizvođač njegove kožne odeće, kompanija „Noriega“ očigledno aludira na diktatora Paname i kralja droge, Manuela Norijegu, koji je na vlast došao upravo 1983. Dva predsednika u direktnu vezu dovodi Iran-Kontra afera, politički skandal kada se otkrilo kako je 1986. godine SAD tajno prodavala oružje Iranu, kako bi tim novcem, i zaobilazeći zakone, finansirala „kontraše“ (the Contras), radikalnu gerilu u Nikaragvi i slala im oružje posredstvom Norijege.

Izvan crne duge9

S odećom u vezi, identitet igra jako bitnu ulogu u filmu, i vizielni jezik filma nam ovo najbolje dočarava upotrebom odraza i ogledala. Doktor Najl je opsednut izgledom i održavanjem iluzije moći, kontrole i stabilnosti. Ovo se odražava i na dizajn samog zatvora koji je kreirao za Elenu. Sve površine su reflektujuće i ona je primorana da uvek vidi sebe, dok on s druge strane ima izbor da napusti institut i bira da li će i kada da gleda svoj odraz. Ali kada to uradi, vidimo njegovu ranjivost i pravu prirodu. Kako film odmiče Elena se oslobađa društvenog pritiska koji izaziva samosvesnost, dok se on prepušta čudovištu koje se krije iza debelog sloja šminke.

Izvan crne duge10

Doktor Beri Najl postaje abominacija nakon što uspeva da dosegne krajnji cilj istraživanja. Problem ovde leži u činjenici što nema ničeg da nas zaštiti od negativnih posledica izvanih spoznajom naše istinske prirode. Poput mnogih priča H.P. Lavkrafta, naš protagonista uviđa onaj neopisivi aspekt realnosti i to ga odvodi u ludilo. Nadalje on živi pod uticajem ovog iskustva, kamufliran svojim položajem i upražnjava svoju moć kroz one aspekte kontrole koje svesno ne poseduje. On nema moć nad svetom u kojem živi, ali stvara privid moći svojom titulom, skupom odećom, automobilom i vilom u kojoj živi kao i time što manipuliše ženom. Uzmite ovu rečenicu van konteksta filma, i komentar na ljudsku prirodu i život u modernom svetu se nameće sam od sebe.

Izvan crne duge11

Kako bi mogao da kontroliše Elenu i osigura status quo, Najl koristi dve stvari, izvesnu svetlosnu piramidu, čija tehnologija poništava Elenine moći i izaziva bol, i Sentionauta. Ovaj džin u svemirskom odelu nalik onom iz Odiseje u svemiru, predstavlja svojevrsnog policajca i manifestaciju fizičke sile kojom se po svaku cenu sprovodi doktrina instituta. No on je zapravo psihološki mehanizam za kontrolu i moć crpi iz svoje zastrašujuće pojave – u osnovi, jer ima uniformu. Čak i izvan ovog mikrokosmosa, oni koji nose uniforme zapravo nemaju (znatno) veću moć od nas, ali njihov status čini da naša percepcija bude suprotna.

Izvan crne duge12

Beyond the Black Rainbow može delovati ezoterično, konfuzno i besmisleno, ali film je sve samo ne to. Njegova priča je zapravo prilično jednostavna, ali je umotana u prebogatu pripovedačku audio-vizuelnu oblandu. Da bi nam pravilo servirao svoju poentu, film želi da probudi našu radoznalost, da nas zbuni, hipnotiše, zarobi i konačno, izmanipuliše. I sve ovo radi da bi izneo konačan sud o našoj stvarnosti i društvenom sistemu čiji smo svesni i možda nevoljni učesnici. I koliko god se trudili da pobegnemo iz njega, to je nemoguće, ali je sam akt bunta neophodan jer tako se štitimo od odbojnosti koju izaziva inherentna nepravednost sistema. Sam institut Arboria predstavlja ovu društvenu slepu ulicu. Oba glavna lika žive u njemu sve dok u sebi ne spoznaju moć da se pobune protiv sistema.

Izvan crne duge13

Beyond the Black Rainbow je film čiji značaj leži u tome što osporava status quo i one na vlasti koji koriste brojne manipulativne tehnike kako bi osigurali našu poslušnost i apatiju. Pritom, šalje poruku da iako se osećamo bespomoćno, mi smo ti koji imaju moć. Moć kritičkor razmišljanja o svetu oko nas i tome kako on funkcioniše. A kada ovo spoznamo i postanemo svesni stega sistema te pokušamo da mu pobegnemo, otkrićemo da nema ni tamničara ni straže. Dobri filmovi imaju tendenciju da nas navedu da se suočimo sa apsektima stvarnosti koje bismo normalno izbegavali kao temu za razgovor. Niko recimo, ne voli totalitarizam, ali rado gledamo filmove o njemu. Moža u ovome leži razlog zašto se mnogima film nije dopao. Jer, kao i sistemi koje kritikuje, i Beyond the Black Rainbow je totalitaristički, na svoj način. Film nam ovo radi kroz jezivu muziku i dizajn zvuka koji izaziva nelagodu, vizuelni stil i montažu, tačnije duge, spore scene. Ukratko, film nije pretenciozan, „style over substance“ – sam stil filma predstavlja osnovu priče, baš kao i recimo u slučaju Eraserhead-a Dejvida Linča. Priča filma je sam film. Ili čuvenim rečima Maršala Makluana, „medij je poruka“.

Komentarišite putem Facebook-a

Podela:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *