Lov za kvalitetom u senkama

Neko bi rekao da smo preplavljeni tinejdž literaturom koja, pod plaštom epske fantastike protkane elementima horora, zapravo plasira klasične trivijalne ljubavne priče. Činjenica je da je ovakvih ostvarenja, pre svega knjiga, a onda i filmova i serija na njima zasnovanih, zaista mnogo. Uzmimo, na primer Sumrak sagu, Vampirske dnevnike ili Senolovce. U nekima od njih autori definitivno preteruju sa ušminkanim i, zaista preko svake mere dobrog ukusa, hiperbolisanim ljubavnim pričama. Ipak, iako je Sumrak saga gotovo potpuno bljutava ljubavna pričica, a Vampirski dnevnici klasična tinejdž-serija sa privlačnim likovima i srednjoškolskim peripetijama, ova ostvarenja neke od nas (možda zato što smo emotivno nezreli) drže bez daha prikovane za ekran.

Ljubavne priče, hteli mi to da priznamo ili ne, oduvek su imale izuzetno privlačnu moć. Što su jednostavnije, lepršavije, predvidljivije, to nas više opijaju. Možemo se sad praviti nevešti ili polemisati o ovom fenomenu. Možemo, recimo, ponuditi klasična dela koja govore o ljubavi („Romea i Juliju“ na primer) i tako zalepiti one koji imaju razumevanja za ovu, na prvi pogled, površnu sklonost jednog (prilično velikog) dela populacije zašećerenim, nerealnim zapletima i obaveznom „I živeli su srećno do kraja života“ završetku.

Pokušaćemo, ipak, da se ovom pojavom pozabavimo držeći um otvoren za večitu čovekovu težnju da doživi i ostvari apsolut u ljubavi. Imaćemo, pri tome, u vidu i činjenicu da živimo toliko zastrašeni mogućnošću da budemo povređeni ili da smo osuđeni na kontakt sa onima koji ovaj strah nikako ne mogu da prevaziđu, da znamo da je verovatnoća da se ovo desi veoma blizu nuli. Stoga kompenzujemo. I to pribegavajući sadržajima u kojima nema opasnosti da autor, u pokušaju da se približi realnosti od koje mi pokušavamo da se na trenutak sklonimo, pokvari očekivani ljubavni vatromet sa zagarantovanim srećnim ishodom.

Kada se ovakvi ljubavni zapleti prepletu sa očaravajućim pričama o natprirodnim pojavama, sa vilama, vešticama, vampirima, vukodlacima, pa kada se još neka od ovih moćnih mitskih bića antropomorfizuju i u život običnog smrtnika donesu fantastičnu dinamiku i uragan emocija, dobijamo delo koje u nama budi uspavanog tinejdžera koji još uvek sanja o herojstvu i idealima.

Ovim bismo možda mogli da objasnimo i veliku popularnost trilogije Senolovci Kasandre Kler. Ipak, kada govorimo o romanima pomenute autorke, moramo ih razgraničiti od ostalih sličnih fenomena. Prvo, u ovom slučaju imamo onu toliko čestu situaciju da je knjiga stvarno bolja od ekranizacije. Mitologija i verovanja različitih religija u ovim su knjigama prilično vešto iskombinovani u celinu u kojoj pagansko i mitološko ne remete hrišćansko-judaističko shvatanje više sile, već postaju komplementarni elementi jedinstvenog poimanja dobra i zla. (Nećemo je, naravno, podići na nivo jednog Tolkina, ali moramo joj priznati određenu vrednost.) Uz to, oni su fantastični samo utoliko što su skriveni od očiju smrtnika, ali su zapravo, u svetu romana, realniji od svakodnevice koju obični ljudi, blagosloveni neznanjem, smatraju stvarnošću.

Iako pisan bez pretenzije da se svrsta u klasike, zamišljen, pretpostavljam, samo kao jedna zanimljiva, dinamična i uzbudljiva priča u čijem se centru nalazi ovaploćenje idealne ljubavi, delo zaslužuje neki vid literarnog priznanja. Pisana lakim, pitkim stilom, sa solidno izgrađenim karakterima i njihovom međusobnom korelacijom, čvrsto povezanim događajima koji se razvijaju i linearno, i paralelno i koncentrično, ova trilogija predstavlja dobar primer veštine pripovedanja. Veština opisivanja ne zaostaje, pa roman obiluje vizuelno raskošnim, živim i ubedljivim slikama.

Ovo poslednje je, verujem, i dovelo do ideje da knjiga bude ekranizovana. Gledajući ga, stekla sam utisak da nije bilo naročito teško pretočiti je u scenario. Mora se priznati da je vizuelni momenat odlično prenesen na film, ali i da se, u nekim delovima, oslanjalo samo na njega. To se pre svega vidi po kastingu. Glumci su, očigledno, birani tako da što više liče na likove iz romana. Ovo samo po sebi ne bi predstavljalo problem, naročito zato što je glumačka ekipa više nego solidna, da nije napravljen promašaj sa glavnom glumicom. Iako ne možemo reći da je potpuno netalentovana i sramotno neekspresivna, kao na primer Kristen Stjuart u Sumrak sagi (koja je, da uzgred napomenem, po mom mišljenju sasvim upropastila nešto što bi možda bilo gledljivo ostvarenje da je za glavnu ulogu odabrana osoba sposobna da ima izraz lica – bilo kakav osim kiselog mrštenja i krivljenja usta), ipak je bledunjava i neubedljiva. Bez obzira na to, ostatak glumačke postave uspeo je delimično da „pokrije“ nedostatke ove mlade dame, pa smo dobili film koji apsolutno drži pažnju i koji, i pored svih nedostataka, ne kvari opšti utisak o priči. Iz ličnog iskustva mogu reći da, čak, može navesti gledaoca da poželi da pročita knjige zbog čistog nestrpljenja da sazna šta se dalje dešavalo i tako otkrije jednog novog, zabavnog autora.

Bilo bi, dakle, sasvim prihvatljivo i solidno uklopljeno da su drugi i treći deo ove trilogije pretočeni u film sa istom rediteljsko-scenarističko-glumačkom postavom. Ne bismo svakako mogli govoriti o remek-delu, ali, iako ni knjige ne pretenduju da to budu, ne bismo dobili potpuno banalizovanje početne ideje.

Nažalost, na scenu je stupila sveopšta tendencija da se u komercijalizaciji uvek ide još nekoliko koraka više. Tako smo od jedne popularne, komercijalne, ali ipak solidne knjige za tinejdžere i jednog prihvatljivog, ali već malo previše komercijalnog filma, dobili potpunu trivijalizaciju. Naime, uvek žedni novca, producenti su odlučili da snime seriju koja bi, razvlačeći radnju i trajući kao gladna godina, mogla da donese mnogo veću zaradu. Možda to i ne bi bio problem da su ovakav poduhvat napravili autori serija Vampirski dnevnici ili Prava krv, koji su istoimene romane ostavili da se dave u njihovoj prašini. Međutim, sa serijom Senolovci dobili smo trapavi pokušaj „nadograđivanja“ priče kako bi ona trajala i popunila zadati broj epizoda. Umesto nadograđivanja imamo nepotrebno razvlačenje, glumačku postavu izabranu kao za seriju o ragbi igračima i navijačicama, a ne o herojima koji se bore protiv suštinskog zla, a od vizuelne raskoši nije ostao ni trag. Sve što je ovom, jedva gledljivom serijom postignuto jeste potpuno obesmišljavanje ideje i proveravanje granica strpljenja gledalaca. U mom se slučaju, na primer, pokazalo da mi je prag vrlo nizak, jer nisam sebe ni pod puškom uspela da nateram da je odgledam do kraja.

Komercijalizovanje komercijalnog – apsolutno svođenje na apsurd. Jer ne samo da je beskrajno iritantno, već je i kontraproduktivno. Pokušaj pravljenja trilinga od Senolovaca doveo je do toga da se izgube svi do tada dobijeni čipovi.

Komentarišite putem Facebook-a

Podela: