Igra prestola: sezona 8 Zimovrel, Vitez sedam kraljevstva, Duga noć

Kada je pre osam godina emitovana prva epizoda „Igre prestola“, dočekana je sa odgovarajućom dozom skepticizma i sumnjom da žanr epske fantastike može da stvori ubedljivu TV dramu. Ubrzo skepticizam je zamenilo oduševljenje, a serija je, nošena inteligentno napisanim originalnim materijalom, dobila kultni status. Produkcija serije je postala behemont a sama serija je zauzela jedinstveno mesto u istoriji američke TV scene. U takvom raspoloženju smo, nakon punih godinu i po dana, dočekali poslednju sezonu, Ovoga puta, ekipa serije nije štedela reči hvale, obećavajući nam izvanrednu priču, nezamislive specijalne efekte i vrhunac na kome bi pozavideli i mnogi filmski projekti. I nakon prve tri epizode poslednje sezone, postavlja se pitanje da li je produkcija uspela da zauvek promeni TV scenu? Ne danas.

Pre svega, pitanje koje se neminovno postavlja je šta je to što je učinilo „Igru prestola“ globalnim fenomenom. Da li su to bili inteligentni dijalozi ili karakterizacija likova koji predstavljaju pravu pletaru različitih vrsta junaka? Je li to zaista bio pristup „Sopranovi u Srednjoj zemlji“? Ili pak hirurški precizni preokreti koji su ostavljali milione u šoku i suzama? Možda je sve ovo suvislo, bespotrebno, pa čak i maliciozno pitati, ali nakon tri emitovane epizode ove sezone, zar se ne čini ispravnim? Jer odaje se utisak da je pisanje, likovi i dijalozi u prvoj sezoni bili na ovom nivou, „Igra prestola“ nikada ne bi dočekala drugu sezonu. Dakle, šta je pošlo po zlu?

Seyona 8 scene AVKF

Sezona je počela dolaskom Denerisinih snaga u Zimovrel, gde nailazi na hladnu dobrodošlicu. Prva epizoda ove sezone prati ritam pilot epizode „Igre prestola“ i donosi nam očekivane susrete između gomile likova čiji su se putevi ukrstili a zatim i razmimoišli tokom sedam godina serije. Isprepletano sa ličnim dramama, ojačani Sever se sprema za neizbežni Rat Zore u kome bi trebalo da se odluči sudbina celog čovečanstva. Dok je prva epizoda poslužila da se tabla sa figurama postavi, što je uobičajena praksa za „Igru prestola“, druga epizoda je poslužila da spremi likove za horore rata koji je u Zimovrel stigao nošen hladnim vetrovima u trećoj epizodi. „Duga noć“ je trebalo da bude maestralna završnica svih muka koje su naši junaci preživeli da bi se ujedinili protiv neprijatelja koji ne zna za odanost ili milost. „Duga Noć“ je trebalo da bude kulminacija svega onoga što smo videli. Nažalost, najveća tragedija je u tome da je „Duga Noć“ samo jedna epizoda koja se završava na najapsurdniji mogući način.

Ljudski element u Martinovoj priči je oduvek bila pokretačka snaga zapleta „Pesme leda i vatre“ i to je ono što je ponelo „Igru prestola“ u prvim sezonama. Govorili mi o časti Neda Starka, beskrupuloznosti Tivina Lanistera ili herojstvu Mladoga Vuka, ljudske interakcije su učinile „Igru prestola“ jedinstvenim produktom, kako u svetu epske fantastike, tako i na TV sceni. Zaplet je bio bolji od većine istorijskih serija, likovi ubedljivi kao u najboljim dramama na TV. Smrt Lorda Starka bio je epohalni trenutak koji je neočekivano uticao na celu jednu generaciju gledalaca TV serija.

Sansa AVKF

Upravo su to elementi koji su bili odsutni u prve dve epizode. Ranije je serija veoma uspešno predstavljala kompleksnost određenih sukoba, međutim kada se Deneris susrela sa hladnim stavom Sanse Stark, činilo se da ništa nema smisla. Problem je u tome što smo ušli u igru u kojoj je teško objasniti sve šta je potrebno – da je za Severnjake Deneris strankinja, da je ona na čelu vojske prema kojoj ljudi imaju nepoverenje i koje se plaše, da je ona kćerka Kralja koji je uspeo da okrvavi svaku severnjačku kuću. Kada Lord Rojs u sedmoj sezoni kaže Džonu „Dobro se sećam Ludoga Kralja“, sam način na koji je replika izgovorena daje nam na znanje odakle dolazi nepoverenje. Međutim, ova sezona se toga nije ni dotakla. Sansino nepoverenje je bilo bezrazložno, Denerisin odnos prema Severnjacima je bio zaglušujuće tih. Ovo je žena koja je uspevala da probudi lojalnost u Dotracima, Neokaljanima, robovima moćnim govorima i svojim delima. A ipak, Deneris ostaje tiha i kroz dve epizode, mi vidimo kako ona polako postaje autsajder u priči čiji je ona jedan od glavnih likova. Jednostavno, to nije Deneris koju smo gledali prethodnih 8 godina.

Ako Deneris nije uspela da stvori neki emotivni naboj, onda je za to trebalo da bude zadužena gomila susreta. Ali jedan po jedan od ovih susreta je pisan sa takvom anemijom da je neverovatno poverovati da postoji bilo kakva istorija među ovim likovima. Tako smo došli do toga da ponovni susret Džona i Arje ne može da se meri sa emotivnošću susreta Džona i Sanse na Zidu u šestoj sezoni. Scena koja je trajala otprilike minut je paralisana pokušajima humora i pominjanjem Sanse koje je poslužilo da nas ubedi da je ona najpametnija osoba na svetu. Sansin susret sa Tirionom je protekao a da se ništa pametno nije reklo. Da, Sansa je napustila Tiriona, pobegavši iz Kraljeve Luke nakon Džofrijeve smrti. I umesto razgovora o tome, u kome bi bilo lepo da neko kaže Tirionu da je Olena ubila Džofrija, scenaristi serije su odlučili još jednom da nam kažu kako je Sansa pametna. Što je ove godine postalo pravi problem – ne pokazujemo određene stvari, govorimo o njima kao o nepobitnim istinama. Od toliko ponovnih susreta, samo je jedan koji je apsolutno uspeo da prenese kontekst na male ekrane i doživi katarzični vrhunac, a to je ponovni susret Teona i Sanse u drugoj epizodi. U samo jednoj rečenici i jednom zagrljaju, Teon i Sansa su uspeli da nas podsete na ono šta ih povezuje, na zlo koje su preživeli i zajedničku borbu da izgrade sopstven identitet nakon Remzijeve torture. A kada na to dodate Denerisin pogled, cela scena dobija novu dimenziju u kojoj Deneris shvata da joj se svi klanjaju ali da se svi bore za Starkove. Svakako vredan pomena je i nemušti susret Brena i Džejmija čiji pogled ide od neverice, preko užasa do potpune emocionalne rastresenosti a da se jedan mišić lica nije pomerio. Nikolaj Koster Valdau je podsetio koliko je zapravo potcenjen kao glumac i šta sve može da uradi sa malo materijala.

Bran AVKF

A onda je tu i „ono“ pitanje. Znate, ono na osnovu čijeg odgovora su producenti dobili blagoslov i prava od Martina, pitanje Džonovih roditelja. Misterija Džonovih roditelja nije samo jedna od glavnih misterija Martinovog serijala, već i nešto što ima ogroman značaj na celi zaplet. Nakon što Sem, gnevan na Deneris zbog ubistva njegovog oca i brata, saopštava Džonu istinu o njegovom poreklu. Trenutak koji bi trebalo da postane prekretnica u Džonovom životu, trenutak koji bi trebalo da definiše našeg heroja, jedan od najbitnijih trenutaka za Džona je izgubljen u diskusiji o prestolu. Ovo postaje jedna preovlađujuća tema u celoj seriji, kada se na uštrb karakterizacije ili bitnog trenutka za likove, sve stavi u službu prestola.

Svakako da priča nije tapkala u mesto sve vreme. Džejmijev povratak je obelodanio Serseinu, sada već izuzetno inteligentnu, odluku da ostavi Starkove i Targarjene da se pozabave Noćnim kraljem. Suđenje Džejmiju predstavlja jedan od onih trenutaka kada se lik konačno suoči sa svim zločinima koje je počinio. Džejmi gotovo arogantno govori da se borio za svoju Kuću, na šta ga Bren podseća na „stvari koje radimo iz ljubavi“. Kao što je već rečeno, ne možemo sumnjati u talenat Nikolaja Kostera Valdaua i sa odličnim scenarijem, on bi zaista mogao uraditi dosta toga. Ali ovaj scenario, posebno sa Džejmijem, ide korak napred, dva nazad. Daleko poniznije pristupa Brijeni i Brenu gde konačno dobija oprost i šansu da se bori za Žive.

Na drugoj strani, nerazumevanje između Deneris i Sanse konačno dobija i svoj oblik. Deneris, poslušavši Džorin savet, obraća se Sansi i dve žene, na trenutak dolaze do zajedničkog jezika. Sansa se izvinjava za svoju stoicizam, Deneris joj govori da nema nameru da manipuliše Džonom, a onda, kao što to biva, vratismo se na početak i na priču o prestolu. Sansino „Šta će biti sa Severom“ jeste donekle razumljivo iako malo ko od gledalaca može da shvati kada je to Sansa postala šampion severnjačke nezavisnosti. Deneris je, pak, Deneris i ona želi svih Sedam Kraljevstava. Želi da vlada. I koliko god ove dve žene bi bile nezaustavljive zajedno, i koliko god one razumele jedna druga, suština je da one žele suštinski suprotne stvari.

Ovo uvrtanje priče oko prestola i stavljanje istog u prvi plan je očekivano za one za koje smatramo da bi mogli zauzeti presto, što istini za volju dozvoljava drugim likovima da se suoče sa sopstvenim sudbinama u noći koja bi trebalo da bude njihova poslednja. Tirion i Džejmi učvršćuju svoju bratsku vezu, Brijena dobija minut slave kada je proglase vitezom, Ed, Sem i Džon se konačno ujedinjuju, Lijana i Džora Mormont imaju taj poslednji razgovor o budućnosti njihove Kuće. A onda je tu i Arjina odluka da provede poslednju noć sa Džendrijem.

Drakaris AVKF

Malo je stvari koje mogu iznenaditi ili užasnuti gledaoce „Igre prestola“, ali se čini da su producenti uspeli da nađu način. Arja konačno i seksualno sazreva kao žena, rešivši da poslednju noć provede sa Džendrijem. Za mnoge, ovo je bilo gotovo neprikladno za gledati, posebno imajući u vidu da Mejzi Vilijams gledamo u ovoj ulozi otkako je imala 11 godina. Ali ideja „Pesme leda i vatre“ je oduvek bila odrastanje likova, što svakako uključuje i seksualno sazrevanje. Arjin prvi seksualni odnos nije neočekivan ili pak pogrešan, već predstavlja prirodno odrastanje jednog od glavnih likova sage. Koliko god to bilo neprijatno gledaocima da vide.

A za muzičko-emotivni krešendo nam je bio zadužen Podrik Pejn. Nakon što se gomila sekundarnih likova okupila u zimovrelskoj dvorani, vino i Tormundove priče su uspele da probiju led među osobama koje se sreću po prvi put. Brijena postaje vitez a sudbina ih je povezala da se bore za vekovni dom onih protiv kojih su se svi, barem u jednom trenutku, borili. Tada Podrik počinje da peva „Dženi od Starokamena“ i u stilu Pipinove pesme za Denetora iz „Povratka kralja“ predstavlja uvod u ono što nas očekuje. Ton je izuzetno svečan, tematika prikladna, a Podrikov glas, gotovo kao eho odzvanja Zimovrelom dok se opasnost neminovno približava. A sa završetkom pesme koja nas, prikladno, vodi kod Džona i Deneris gde Deneris biva suočena sa novim stanjem stvari i činjenicom da nije poslednja Targarjenka na svetu, rogovi se oglašavaju. Mrtvi su stigli.
Treća epizoda ove sezone je najavljivana, u najmanju ruku, kao Isusovo vaskrsnuće. Za pravoslavce širom sveta, tako je i bilo. PR mašinerija HBO i „Igre prestola“ je poslednjih godinu i po najavljivala epski spektakl koji nikoga neće ostaviti ravnodušnim. Priče o snimanju koje je trajalo više od 2 meseca, o milionima uloženim za efekte, o iscrpljujućim treninzima i fizičkim naporima kroz koje su neki članovi glumačke postavke morali da prođu su bile narativ koji nas je uveo u Dugu Noć. Noćni Kralj je imao misiju, koja nije uopšte bezumna kao što se pretpostavljalo. Naime, on bi samo da ubije Brena i pokori svet Živih.

Predstavljeni kontekst Armije Mrtvih i Noćnog Kralja je suštinski sve ono protiv čega je „Pesma leda i vatre“. Pre svega, Martin godinama priča da cela ideja o „Mračnom gospodaru“ nije nešto što on smatra poželjnim u svojim delima i da je istorija Tuđina daleko komplikovanija nego što se čini. Deliće toga smo videli i u seriji – nastanak Tuđina, izazivanje Džona u Tvrdidomu. Međutim, ono što dve verzije Rata Zore suštinski razdvaja jeste ideja da će se rat rešiti jednim udarcem. U serijalu, prvi Rat Zore je trajao generaciju. Zamislite, godine borbi, godine bitaka, dobijenih i izgubljenih. U seriji, pak, Rat Zore, prikladnog imena kao čuveno Doba Ultrona, je trajao nekoliko sati uz očekivano neočekivanu završnicu.

Estetski gledano, epizoda je imala dosta problema. Upoređujući se sa Bitkom za Helmov ponor iz „Dve Kule“, epizoda ne samo da je sebi zadala težak cilj, već je i podigla očekivanja. Nažalost, čini se da su kamere i osvetljenje koje je Džekson koristio pre 17 godina daleko bolje od onoga što je bilo na raspolaganju Migelu Sapočniku. Međutim, i to je možda najknofuznije u celoj priči, ovo je bilo namerno odrađeno.

Brijena AVKF

Sapočnik je pre svega želeo žanrovsku raznovrsnost u epizodi. Od trilera, preko horora do akcije, videli smo dosta toga. Međutim, Sapočnik i scenaristi su nekako prevideli šta je to što je učinilo Bitku za Helmov Ponor toliko nezaboravnom. Suštinski, mi smo videli šta se na ekranu dešava. Videli ste svaki izraz, svaki kadar spektakularne postavke seta. Mrak, sneg i prašina jesu odradili svoje, ali sve je to bilo na uštrb onoga što nije smelo da se desi. Pre svega, najbitnija stvar je da gledalac ima šta da vidi. I to je upravo ono što je nedostajalo. Koji god filter da ste koristili, gledali vi epizodu u HD, menjali rezolucija, osvetljenje i kontrast ekrana, rezultat je bio isti. Argumentacija da je to poželjno kako bi se opisao horor Rata za Zoru je moguće, ali Bitka kopiladi, koja je, istini za volju, snimana tokom dana, nije ništa manje efektna, a svaki kadar je bio kinematografsko zlato.

Ipak, i pored toga, bilo je zaista impresivnih trenutaka. Kontrast između mraka i upaljenog rova je bio impresivan, Borbe zmajeva su bile epske, ali i one su patile od konfuzije šta se dešava i ko gde treba da bude. Odeljenju za šminku i protetiku treba odati priznanje, bez imalo cinizma jer ova bitka je bila posebno izazovna. Estetski gledano, sviđalo se to nekome ili ne, bilo je efektno i epizoda je pokazala, ako ne uvek, onda barem dovoljno gde su otišli silni milioni.

A onda je tu Ramin Džavadi. Svaki aspekt epizode je imao problema, ali Ramin je jednostavno majstor svog zanata. Numera „Night King“ urađena u stilu „Light of The Seven“ (koja je pratila Sersein veliki prasak u Belorovoj septi) je izuzetno delo. Klavir svakako nije Džavadijev izbor za „Igru prestola“ i retko ga koristi (daleko ređe nego što je to slučaj sa muzikom za „Zapadni svet“) ali nakon što ga je kao opciju i stilski uveo sa „Light of the Seven“ da podigne tenziju na najviši nivo, maestralno ga je iskoristio u ovoj epizodi. Prvih par minuta lupanje dirki je lagano, zloslutno i tragično, a onda se taktovi pretvaraju u muziku koja na trenutke potpuno staje dok ne krene u krešendo u kome nije jasno šta nas čeka. Džavadi kao i uvek, na visini zadatka, iskomponovao je devet minuta savršene audio podloge za ono što se dešava na ekranu.

Ali, koliko god narativ o tome koliko se uložilo, kako je ova bitka dobila oblik kroz razna odeljenja, ono gde je epizoda suštinski podbacila je njen sadržaj. Da su scenaristi proveli i četvrtinu vremena razmišljajući o ovoj epizodi koliko su ostala odeljenja radila na stvaranju „Duge Noći“. I to je ono što ostavlja gorak ukus nakon gledanja epizode. Pre svega tu je neka poruka koja se izokrenula između Martinovih knjiga i HBO adaptacije.
Martinova ideja je uvek bila da se politička i mitološka misao spiralno uvijaju jedna oko druge da bi na kraju, ljudi shvatili da presto nije bitan. To je nešto o čemu smo dosta slušali, posebno tokom poslednje 2 sezone. Rat Zore je trebalo da bude poslednji okršaj Vesterošana, sublimacija svega onoga što su glavni likovi naučili i iskusili. Trenutak kada politika više nije bitna, kada se svi činioci bore za opstanak civilizacije u jednoj epskoj borbi širokih razmera. Serija je Rat Zore prikazala kao epizodu pre obračuna za tron. Glavni neprijatelj nije Noćni Kralj, već Sersei. Najveća opasnost nije prestanak civilizacije, već Sersei na tronu. Suštinski, ambicija je važnija od herojstva, politika od opstanka. I to je ono što je fundamentalna razlika između Martinovog serijala i HBO adaptacije.

Pored filosofskih, tu su naravno i narativni propusti. Bilo da govorimo o Obećanom princu, Regaru i Lijeni, Džonovoj ličnoj borbi za Sever protiv Noćnog kralja, činjenica je da je bilo bitnije da se gledaoci iznenade nego da im se pruži odgovarajuće zadovoljavajući kraj. Suština je da priča Beniofa i Vajsa nema integriteta, ona je podložna uticajima publike, produkcije pa čak i sopstvenih hirova. Ko bi rekao da će Arja ubiti Noćnog kralja? Niko. Jer suštinski nema smisla. A zašto nema? Pa to jednostavno nije Arja. Arja nikada nije zamišljena da bude veliki heroj čovečanstva. Ona je ubica, oružje, smrt neprijateljima porodice Stark. I nema to veze sa time što je ona žensko, isto tako niko ne bi rekao da će Džora Mormont ubiti Noćnog Kralja, već ima veze sa fundamentalnim pravilima priče koju pratimo 9 godina.

Za kraj ostavljamo rupe u zapletu koje su učinile da ova epizoda izgleda kao neki švajcarski sir. Jedini način na koji bi ova epizoda mogla imati smisla jeste da uopšte ne razmišljate. Na primer, ne bi trebalo da razmišljate zašto se iz Volantisa Melisandra vratila sama, a ne sa celom vojskom crvenih sveštenika. Zašto je konjica Dotraka krenula na neprijatelja koga čak i ne vidi? Kako je moguće da nikome nije palo na pamet da kripte uopšte nisu sigurno mesto imajući u vidu da Noćni Kralj oživljava mrtve? Da li je moguće da je Brenova uloga u svemu bila samo da bude mamac Noćnom kralju? Da li je moguće da epizoda pokazuje kako se zombiji bore sa par likova? Ili pak to da valirijski čelik iskovan u vatri zmaja može da ubije Tuđina, ali zmajska vatra ne? I za kraj, da li je stvarno najveći zlikovac serije ustupio svoje mesto Sersei? Da, kul je što ga je Arja ubila svojim džordanovskim letom i „sad ga vidiš, sad ga ne vidiš“ trikom. Oh, i ona svetla dotračkih mačeva su bila kul. Da, bilo je kul. Samo kada ne bismo previše razmišljali.

„Igra prestola“ nije postala fenomen zbog fantastike, nije postala fenomen ni zbog lažne istorije. Da, bilo je dosta epike, ali toga ima i na drugim mestima. Bili su to inteligentni dijalozi, uverljivi likovi i filosofski diskursi neopterećeni velikim rečima. Bili su to likovi čije su sudbine bile isprepletene u toj borbi na život ili smrt. Sve je to nedostajalo u ove tri epizode osme sezone. Umesto izazivanja publike, „Igra prestola“ se svela na povlađivanje. Umesto stvaranja trendova, „Igra prestola“ ih je pratila. Umesto umetnosti, dobili smo pop kulturu. I stoga se ponovo vraćamo na postavljeno pitanje sa početka. Da li je „Duga Noć“ ispunila očekivanja i postala epizoda o kojoj će se pričati narednih godina? Ne danas.

Komentarišite putem Facebook-a

Podela:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *