U izdanju novosadske izdavačke kuće „Orfelin” stiže nam zbirka priča engleskog pisca fantastike Roberta Ejkmana „Hladna ruka u mojoj”. Treba naglasiti da je Ejkman, kao i neki drugi autori iz edicije Orfelina posvećenoj hororu i mračnoj fantastici (poput Blekvuda) nikad do sad nije prevođen na srpski jezik. Njegov opus, iako značajan, nepoznat je našoj čitalačkoj publici tako da svih osam priča koje zbirka donosi imaju svoju premijeru na srpskom. Šta bi jedan čitalac koji nikad pre nije čuo za Ejkmana trebalo da očekuje kada otvori ovu knjigu? Pre svega – da ono što će ga sačekati između korica knjige nije ni nalik na bilo šta što je imao prilike da čita, barem ne u ovom žanru. Ejkman, iako se oslanja na bogatu tradiciju engleske priče o duhovima ipak pristupa žanru na specifičan način i pri tom piše na način koji je redak kod drugih pisaca fantastike i horora. Pre svega – on je majstor, gotovo mađioničar, suptilnog i to je nešto što će, nažalost, u prvi mah odbiti prosečnog čitaoca. Kod Ejkmana ne postoji razrađeni mitološki sistem kao kod Lavkrafta, on se ne služi šokom kao Klajv Barker i nije čitljiv kao Stiven King. On svoju poetiku gradi na poseban, njemu svojstven način. Kao što je malopre rečeno, Ejkman se oslanja na jednu vrstu fantastične priče koja je u Engleskoj imala dugu tradiciju, ali ipak, kod njega duhova maltene i nema. Natprirodno kod njega postoji, ali ono je nekad toliko suptilno da se čini da je nepostojeće. Pisac nam u toku pripovedanja daje sugestije da ono što se dešava glavnom junaku (često i pripovedaču) nije prirodno ali u većini pripovedaka natprirodno postoji tek kao mogućnost i pojedine priče možemo tumačiti i kao izvanredne primere psihološke priče. Međutim, na nekim drugim mestima je jasno da postoji upliv fantastičnog i da fantastično postoji uporedo sa onim što glavni junak smatra realnošću.
Natprirodno tako vreba u vašaru postavljenom u malom engleskom provincijskom gradiću („Mačevi”), zabačenom ostrvu („Pravi put ka crkvi”), ukletim vodama jezera na granici Nemačke i Švajcarske („Niemandswaser”), oronulim vilama u italijanskim gradovima 19-og veka („Stranice iz dnevnika jedne mlade devojke”), napuštenoj kući na selu („Isti taj pas”), čudnom drumskom konačištu („Konačište”), zgradi u predgrađu („Upoznati gospodina Milara”), pa čak i u okvirima jedne porodične kuće („Čuvar časovnika”). Ejkmanova pripovedačka veština leži u tome što uspeva da nas ubedi u istinitost onoga što pripoveda iako se često radi o krajnje apsurdnim događajima i ličnostima. Po tome je sličan Francu Kafki – mi prihvatamo da se Gregor Samsa pretvorio u bubu jednako lako kao što prihvatamo da u nemačkom jezeru stanuje nepoznati užas ili da pripovedač iz „Mačeva” provodi noć sa čudnom devojkom koja zarađuje za život tako što je u toku bizarne predstave svaki dan probadaju mačevima.
Osobenost njegovog stila je i kamernost pripovedaka – najčeće imamo osim pripovedača, i nekoliko drugih likova – i to je sve. Slično kao i kod Kafke ili Lavkrafta, težište je na sukobu pojedinca sa čudnim i natprirodnim, a nepoznati entiteti (ako uopšte postoje) mogu se razumeti i kao manifestacije onoga što muči glavnog junaka – strah, usamljenost, osećaj krivice i gubitka.
Vremenski, priče obuhvataju razne istorijske epohe – za razliku od pisaca koji inspiraciju crpu ili iz daleke prošlosti ili sadašnjosti, Ejkman se odlično snalazi u raznim vremenskim epohama. U „Stranicama iz dnevnika jedne mlade devojke” on se bavi vremenom u kojem je živeo lord Bajron, u „Upoznati gospodina Milara” periodom neposredno posle Prvog svetskog rata, dok u „Konačištu” i „Pravom putu ka crkvi” pripoveda o svom vremenu, što doprinosi raznolikosti pripovetki.
Ako se potrudite i pročitate pažljivo svih osam pripovedaka, zasigurno ćete želeti da im se vratite još neki put i još malo odgonetnete pravila čudnog sveta u kojem obitavaju Ejkmanovi junaci i junakinje – sveta čudnog, ali sveta koji se nalazi tu, na korak od nas.
About Author
