Poslednja kap – Dragan Jovićević

Odavno nisam pisala osvrt na neko književno delo „domaće proizvodnje“, ne zato što nisam imala vremena da čitam, nego zato što nisam imala šta da napišem. Ništa od pročitanog nije ostavljalo neki dublji trag  ili uskomešalo emocije, sve je bilo ravno, sivo i dozlaboga monotono. A onda je usledila i ta poslednja kap.  Knjiga koja je 2016. godine ušla u širi izbor za NIN-ovu nagradu.

Na koricama knjige piše:

Proročanstvo se obistinilo! Svet je prekrila tama…

„Snažan potres zemaljskog tla uništio je sve što je ikada stvoreno i uveo čovečanstvo u razdoblje beskonačnog rata između ljudi-i vampira! U epohi nakon apokalipse, jedan mudri starac pronalazi radost življenja u pričanju priča samo jednoj osobi, devojci britkog uma i blistavog pogleda. Njihove sate očaja u tišini zajedničkog skrovišta uveseljavaju pripovesti o moćnim ratnicima, nemilosrdnim krvolocima i čudnovatim događajima. Ali, jedne noći iznenada, njihova životna priča postaće strašnija od svih…

Originalni koktel postapokaliptične fantastike, akcione melodrame i vampirskog horora, držaće vas u neizvesnosti do samog kraja, ispunjenog neočekivanim obrtima.

Roman Dragana Jovićevića ujedno je i prva novelizacija jednog filma kod nas.“

Roman je zapravo baziran na istoimenom kratkom filmu Miroslava Lakobrije čiji je scenario u saradnji sa Dušanom Bulićem pisao i autor ove knjige. Mislim da je nešto što je nastalo kao ideja za film trebalo da ostane na tome. Ne volim recikliranje starih ideja jer kao i papir u procesu reciklaže izgube sjaj. No, nije na meni da sudim o nečijoj inspiraciji, pa ću preći preko toga.

Ovo šta sledi je ne tako kratak osvrt na pročitano, sa hrpom spojlera, jer ja ne umem drugačije. Stoga ako ne volite da znate o čemu se radi u knjizi pre no što je pročitate preskočite ovaj tekst, kupite knjigu i napišite svoje mišljenje – kako bismo mogli da vodimo neku argumentovanu raspravu o delu.

Na samom početku stoji upozerenje (koje ja nisam shvatila ozbiljno, a trebalo je) u vidu uputstva za upotrebu: „Spaliti nakon čitanja.“

Zatim sledi uvod koji zapravo i nije tako loš.

… „Ljudski um nikada nije bio toliko maštovit da opiše ono što očima nije video.

Čovek je sve priče o neverovatnim stvarima i bićima stvorio na osnovu sopstvenog iskustva.

Iskustva iz podsvesti.“…

Složiću se sa prvom rečenocom uvoda „Ovo je priča strašnija od života.“ Zašto? Zato što je veoma dobro zamišljena i izuzetno loše izvedena. Neke rečenice su takve da me od njih zaista hvata jeza, a strašno je i to što je sama priča puna rupa i nedoslednosti… No, krenuću redom, od tzv. „pronevere žanra“. Autor se hrabro upustio u poigravanje sa formom i žanrom, ali nažalost nije ponudio baš ništa novo. Žanrovski posmatrano tu su postapokaliptična tema i poznati klišei o vampirima: kolac, sveta vodica, odsecanje glave… zanosna vampirica,  nekoliko podvrsta vampira, tačnije vampiri starog i vampiri novog sveta kao i pravampiri.  Prisutna je i ideja uspostavljanja nove hijerarhije na zemlji uz proglašavanje vampra jedinom čistom, uzvišenom rasom koja teži da vlada drugima.

Ni priča o apokalipsi ne nudi ništa novo, ali obiluje površno obrađenim detaljima.

Svet je prekrila Tama, od tog dana nisu viđeni sunčevi zraci, autor nas obaveštava da sunca odavno nije bilo  i da su dani bez trunke svetlosti… ali ipak i da pada noć i da sviću dani! Primećuje suton i sumrak, upoznaje nas sa zelenim nijansama trave. Ne mogu a da se ne zapitam kako.

Dalje, snažan potres uništio je  gotovo sve što je čovek ikada stvorio,  i uzdigao sve do tad umrle. Tek  razrušeni svet prekrile su legije vampira, sa kojima su se, ako uzmemo u obzir njihovu brojnost ti malobrojni ljudi poprilično uspešno borili.  Nemam snage da sada računam odnos brojeva živih i „probuđenih“, ali ova priča jednostavno ne drži vodu. Prihvatiću je kao umetničku slobodu pisca.

Dakle, sve je opustelo. Ali gle čuda! „…retko kada bi se dešavalo da (Učitelj) na putu ne sretne apsolutno nikog“.  Izgleda da je ipak veliki broj ljudi preživeo apokalipsu. Živeli su u gradovima kao i u  utvrđenjima opasanim visokim bedemima, kojih je iz godine u godinu bilo sve manje… što znači da ih je neposredno nakon kijameta bilo mnogo više (Objašnjenje da su ih ljudi izgradili nakon apokalipse je neuverljivo, evo i zbog čega. Ilarion je umro neposredno pred apokalipsu, to znamo jer je „ustao“ , a nasledio ga je prečasni otac Miroslav – isti onaj koji je odigrao ključnu ulogu pri kraju priče, neposredno određujući njen kraj. Dakle, taj viševekovni rat ljudi i vampira, kao i postapokaliptična evolucija ljudskog društva morala se odigrati za njegovog života, tačnije u svega par decenija.). Dalje, autor nas obaveštava da „Učitelj nije mario za zakone“, što navodi na pomisao da je morao postojati  određeni vid državnog uređenja.  Samim tim ta Apokalipsa izgleda i nije bila tako apokaliptičnih razmera.

Svaka novost unutar nekog žanra nastaje kao zasićenje već ustaljenim obrascima i ubacivanjem novih elemenata, ali na žalost ovde toga nema. Ako posmatramo pisanje kao vrstu intelektualne igre, poigravajući se sa činjenicama i maštom autor je mogao da oblikuje svet kako god mu odgovara, a on je odabrao da nejasno definisanim ili pak oprečnim informacijama zbunjuje čitaoca.

Koristeći postmodernistički pristup pisanju  on piše monološko asocijativni roman i roman struje svesti upadajući u zamku već viđenog (ok, možda ne u fantastici, nisam dovoljno informisana o žanru, ali svakako već viđenog na glavnotokovskoj sceni).

Ulazeći u svest i podsvest likova koristeći tehniku solilokvija, untrašnjeg monologa ili u ovom slučaju pričanja priča, pokušava da osvetli događaje koji su se zbili u prošlosti iz jedne nove perspektive. Recimo kroz kolektivnu podsvest mase prikazuje Karinino stradanje, ali to čini nevešto, ponavljajući reč umetnost toliko puta da sam na kraju i sama poželela da dohvatim kamen.

(…) mnogi u to vreme nisu ni znali šta reč umetnost znači (…) volela je svoju umetnost i volela je da je pokazuje drugima. Muškarci su iznenada shvatili kako ih umetnost zapravo zanima (…) i pored poznavanja retkih jezika, Karina nikada nije savladala lokalni dijalekat, jer sa njom zapravo niko nije ni hteo da razgovara. Ljudi su jednostavno bili opčinjeni njome, i vremenom su shvatili da vole umetnost, iako je za mnoge, pamćenje te reči ponekad bi predstavljalo preveliki problem (…) Žene su se pobunile, shvativši da njihovi muževi sve više vole umetnost (…) zato su žene najpre izdejstvovale da se reč umetnost zabrani, jer potiče od sotone samog  … onda su zatražile da se Karina spali, kao primer svima onima koji se bave tom đavoljom rabotom, kao što je umetnost (…) nakon toga reč umetnost bila je zabranjena brojnim potonjim generacijama

Ipak, akcenat priče nije na kolektivnoj svesti, niti na događajima koji su se dogodili, u prvom planu je pojedinačna sudbina. Težište je na liku.  Doba rata prati se iz perspektive jednog starca, Učitelja, koji  živi povučeno i čuva svoju učenicu koju je spasio od smrti, sa akcentom na melodramu. Zato ju je držao vezanu u pećini, sve dok nije naučila da živi normalnim životom, onakvim kakvim ga je on zamislio.

Događaje saznajemo kroz reprodukciju njegove svesti.  Istorijski tok je ukinut a sama priča izgrađena od fragmenata. Tok radnje nema izraženu uzročno posledičnu vezu, fabula je slaba, ali se ipak ne gubi potpuno. I kao što u „Gospođi Dalovej“ V. Vulf koristeći unutrašnje-psihološko (subjektivno) vreme,  prikazuje svoju junakinju u toku jednog dana, prateći tok njenih misli da bi osvetlila njenu prošlost, tako i  autor ovog dela prikazuje jedan dan Učiteljevog života, ali odlazi i  korak dalje, pokušavajući da osvetli  prošlost čitave civilizacije.  Ideja mi se veoma dopala, šteta što autor to nije uspeo da učini malo veštije.

Autor koristi pripovedni monolog, sa naglaskom na asocijacije, koje su kao kod Prusta osnovni izvor građe za priču. Dakle, učiteljeve uspomene niže po asocijativnom principu, dok kroz njegove misli mi upoznajemo spoljašnji svet i saznajemo u kakvom stanju se društvo nalazi. Ali problem nastaje što ovde pored subjektivnog pripovedača u prvom licu imamo i „sveznajućeg“ pripovedača u trećem licu a njihove informacije su često oprečne. Dok su misli Učitelja napisane tako da dovode u zabludu i  čini se kao da ga sećanje vara, sam sveznajući nam daje delimične i nepouzdane informacije.

Na primer, na pitanje zašto Učitelj nikad ne spava nude nam se dva odgovora, da ne bi kada zatvori oči video porodicu bez koje je ostao, ali i zbog straha od Učenice.

Od autora dobijamo informaciju da su vampiri mrtvi koji su „ustali“, ali posle čitamo „Kada se probudila u pećini, suvoj i mračnoj, bila je ubeđena da je prešla na onaj svet, o kakvom ranije nije smela ni da pomišlja.“ Ova izjava je poprilično zbunjujuća ako se uzme u obzir da je ona vampir, da je samim tim jednom već bila mrtva, te da bi bilo za očekivati da joj je barem „podzemni svet“ poznat.

Takvih oprečnih informacija ima baš puno. Recimo na osnovu informacija iz knjige nikako ne mogu da zaključim da li je Učitalj bio slabovid ili je imao oči sokolove: „Bojažljivo je pogledao ponovo, kroz stisnute kapke. Iako mu je pogled odavno bio zamagljen mrenama, oči ga nisu prevarile (…) Iako nije baš najbolje video, mogao je da ih prebroji već iz neposredne daljine (…)  Izgleda da se nešto pomerilo. Baš tu dole na drumu, u mrklini noći (…) mrak je potpuno prekrio zemlju i u svoju boju utopio crnilo kapuljača“…  ali Učitelj je uspeo da ih primeti! Hmmm…

Zbunjuje me i to što je Učitelj  koji se uvek trudio da izbegne svaki susret sa drugima, voleo da razgovara sa ocem Miroslavom. I što je imao toliko poverenja u njega da mu kaže svoju najveću tajnu i tim faktički položi svoju sudbinu u njegove ruke. Zapravo, još više me zbunjuje kako je moguće da toliko dugo niko nije otkrio tu tajnu, koja se „pročula u svetu živih“ iako se poštujući njegovu mudrost i istrajnost otac Miroslav zavetovao na ćutanje.

Kad sam već kod toga, moram da napomenem da su svi  likovi neubedljivo napisani. Šteta. Ima onih koji su dobro skicirani, da se autor samo malo više potrudio da im doda boje, mogli su to biti dobri portreti.

No, da se vratim na nedoslednosti u opisima. U jednom trenutku autor nudi veoma zanimljiv opis Smrti, govoreći između ostalog da izgleda „poput savršene hanume“, da bi se ipak kasnije ispostavilo da je ona stara i prefinjena, a potom samo prastara gospođa.

I kad već pominjem Smrt, osvrnuću se i na Interludium – međučin u vidu kratkog dramskog komada, umetnut između četvrte i pete glave, pod nazivom Ples sa Damom u belom – priča od dvadesetak sličica u sekundi, onako kako ju je ona videla.

(…) Smrt stoji ukipljeno iznad umirućeg Oklopnika.

Dramska pauza.

Smrt žustrim potezom cimne obe ruke ka sebi.

Oklopnik se istog trenutka strovali. Kao da mu je šakama iščupala dušu.

(…) Učitelj je ukipljen.

Pruži ruke. Krene da izusti nešto…

(…) Učitelj sedi pored reke.

Gleda zamišljeno u vodu.

Zatamnjenje.

Ne znam kako se vama čini, ali meni se uopšte ne dopada. Pokušavam da zamislim kako to izgleda kada se šakama čupa duša…

No, kako god, ovde akcenat i onako nije na tekstu, nego na poigravanju sa samom formom romana, koji čini mi se možemo posmatrati i kao postmodernistički roman sa elementima satire, jer kroz čitav tekst provejava istančana intelektualna ironija kao i prikazivanje ogoljene ljudske prirode banalizovane do granica apsurda. Autor ne daje opise zločinstva svake vrste, već prikazuje gorku poročnost aktera, koje baš kao i Jevenal – koji je to radio radi vlastite sigurnosti, povezuje sa ljudima neke prethodne generacije. Ne pokazujući svoj stav, autor ni jednog trenutka ne osuđuje aktere, čak ih i ne kritikuje, već samo ukazuje na njihove ljudske mane. Pitam se da li je u pitanju nedostatak hrabrosti ili volje. Sada bi neko trebao da upita, ako je satira književni oblik u kom se kritički ismevaju pojedinci i društvo uopšte, a on čak i ne kritikuje, gde su tu elementi satire… a ja ću odgovoriti: između redova, nadam se.

Uostalom, evo nekoliko primera pa sami procenite:

 „Jer da mu je barem neko, za života rekao da se one stvari ne rade sa stanovnicima štale, verovatno bi njegovo telo sada spokojno počivalo u miru, duboko ispod zemlje.“

„Njegovo ime niko nije mogao nikada da izgovori, a kamoli da zapamti. Imalo je tačno trinaest slogova u imenu i tridesetšest slova u prezimenu. Iz tog razloga, nadenuli su mu nadimak Džo.“

„Zvala se Karina i bila je miljenica u čitavom kraju već onog trenutka kada je tu kročila. Da bi lakše zapamtili njeno ime rekla je da je zovu Slađanka, jer je imalo isto značenje, a bilo je daleko zapamtivljije lokalnom stanovništvu. Za sebe je govorila da je umetnica…“  (Leposava 😊)

No, satiričan ili ne, postmodernistički roman svakako jeste. Pored forme i alata, uočavaju se i teme karakteristične za ovu vrstu romana kao što su traganje za  smislom života, razmišljanja o sebi, pitanja o svetu i njegovom smislu, aktuelna društvena pitanja. Ipak, taj filozofski aspekt romana, tako prisutan u postmodernističkim delima, ovde nije naglašen, mada moram da priznam da u knjizi ima nekih veoma lepih ideja vrednih pamćenja.

Ono šta nisam primetila, a što je, takođe, jedna od odlika postmodernističkog romana je jezik usmeren ka dubljim značenjima, uz upotrebu simbola, metafora i drugih stilskih figura, i izuzetno mi je žao zbog toga. Ali, sa druge strane čini mi se da su uočljivi eksperimenti na planu jezika, možda po uzoru na Dž. Džojsa, koji doduše ne čine čitav ovaj roman nerazumljivim delom, ali svakako čine nerazumljivim  pojedine rečenice, tako da stil pisanja mogu opisati kao pomalo čudan.

Neke glave imale su nežne crte lica, druge su bile oštre                                                          kap… kap…

Sve da su neki među njima imali moć govora, teško da bi uspeli da se međusobno sporazumeju, jer su i tako govorili različite jezike.                                                                                                 kap…kap…kap….

 A bivo je toliko oštro i masivno da bi osuđeni umetnik vrlo brzo ispustio dušu.                    kap…

Sećao se da je nekuda krenuo i da ga je posred puta zategla razarajuća grmljavina.          kap …

 Haljina koju je nosila bila je gotovo savršeno skladna uz njene obline.                         kap…kap….kap…

Činilo mu se da takvom licu svaka likovnost pristaje                                                      kap…kap…kap…

Pogledala ga je začudno.                                                                                                       kap…kap…kap….

…dok je posmatrao njene zenice, koje su se sve više otvarale pred njim.                  kap…kap…kap…

U njenom pogledu nazirala se potpuna osvešćenost opasnosti situacije u kojoj su se našli.  

Njegov umirući pogled je poželeo još nešto da joj kaže.                                                   kap…kap…kap…

Njegov pogled zaustavio se na pećinski ulaz…                                                                   kap…kap…kap…

…starac shvati da je ovo trenutak kojeg se bojao otkako ju je uvek u pećinu.           Kap…kap…kap…

 … zbog čijeg su opoljnog misira usnuli snovima pravednika.                                         kap…kap…kap…

Onda, shvatio je bi to bio i suviše kukavički potez…                                                         kap… kap…kap…

                                                                                                                                                              …kap!

 Učitelj je video da štap koji mu je ostao u ruci više ne može mnogo da naudi njegovom protivniku, dok je ovaj leteo svuda okolo. Brzim matematičkim proračunom, došao je do zaključka da bi samo jednim pravim rezom, tamo u to nežno mesto tik iznad pete gde je svako biće najranjivije o čemu se ispleo čitav jedan ep koji je čitao još u mladosti, vrlo lako može da onesposobi čak i tako usiljenog borca, kao što je bio ovaj.                                             (Za radoznale: to je „ta“ poslednja kap.)

 Konstrukciju rečenice još i mogu da progutam, mada teško… naivno ubeđujem sebe da je lektor uradio svoj deo posla i da je autor pod uticajem Džojsa rešio da eksperimentše sa jezikom… ali Ahila ne mogu. Ama ljudi, ne skrnavite mitove!!! Ne pišite o stvarima koje ne poznajete! Za razliku od prsate vampirice „britkog uma i blistavog pogleda“ i matorog Učitelja koji bi da bude nešto što nije, antički mitovi zaista sadrže u sebi višeslojnost koju treba razumeti.

I ne, nije svakom biću peta ranjivo mesto, već samo i isključivo Ahilu, i to sa razlogom… a razlog vam neću otkriti u nadi da ćete možda poželeti da pročitate mit.

No, da se vratim na roman. Prvih deset poglavlja niti su napeti, niti su strašni niti dinamični. „Neočekivani obrti“ su zapravo prilično očekivani ako iole pažljivo čitate tekst i neće vas držati u neizvesnosti. Ipak, završno, jedanaesto poglavlje je delimično iznenađujuće, radnja se prebacuje u drugo vreme, saznajemo je iz druge perspektive i imamo dva uporeda toka svesti kao i sveznajuće treće lice, ali ni ono nije mnogo bolje napisano od ostatka knjige, a obeležava ga svojevrsan poetički diskurs, tako karakterističan za postmodernističke romane. Nastaje iz potrebe da se zauzme samokritičan odnos prema stvaranju, ali i iz potrebe da se neki postupci opravdaju i teorijski podupru, da se obezbedi distanca ili alibi, da se obezbedi umetnička opravdanost. Dakle, radi se o prikrivenim ili eksplicitnim iskazima o pisanju, priči, građi i slično koji su upućeni čitaocu.

Fuj! Kakve su bre ovo gluposti!?

Baca knjigu, rezignirano.

Ko bre još piše ovakva sranja?

Na korici knjige malog formata, koja pada na pod pokraj police za televizor, stoji naslov Poslednja kap (…) Vampirski roman, kakav dosad niste videli, uz svaki primerak novine! (…. ) Šta nismo videli? Da vampira ubija kolac? Da mu neko odseče glavu? Šta u ovom proseravanju od romana dosad nismo pročitali? I šta se uopšte desilo na kraju? Jel Učenica preživela ili nije? I ko su uopšte ljudi a ko vampiri?

Da je tu autor stao rekla bih:  ok, ova knjiga zapravo uopšte nije loša! Možda bih je i ponovo pročitala da proverim da nisam propustila neke detalje.

 Ali ne, autor je ipak osetio potrebu da se brani i  pojasni svoj rad.

Struktura dela postmodernizma je potpuno otvorena čitocu i njegovoj interpretaciji, priča stoji između realnog i imaginarnog  i  izbegava se apsolutni kraj,  dok mu ovde autor teži, verovatno samo da bi se ponovo poigravao sa formom, mada i ovog puta nevešto, jer ma koliko se trudio on ne uspeva da zatvori sve krugove i odgovori na sva pitanja.

Po mom mišljenju sve iza gore navedenog citata u knjizi  je suvišno, ali  pošto je već napisano osvrnuću se i na to.

Pravi neprijatelj ostaje delimična misterija do samog kraja, način na koji on strada je u najmanju ruku apsurdan, pa autor nudi objašnjenje uvodeći u priču kiborge, šumske bogove, neinteligentnu veštačku inteligenciju:

Bila je to samo jedna razarajuća mašina, bez imalo mozga i svesti.

Ta neuništiva mašina je jednostavno otkazala. Bogovi koji su ga stvorili ugradili su u njega primitivnu tehnologiju, koja je upravo u tom trenutku prestala da radi.

Pored toga, obaveštava nas da su ljudi ipak izgubili bitku i da su se pokorili vampirskoj rasi, da svet od tada pripada vampirima, ali tu se ne zadržava, već uvodi u priču tako popularne teorije zavera i objašnjava strukturu vlasti svetske politike, stanje na polju umetnosti, psihologiju pokornih masa…

Ipak ne uspeva da odgovori na neka od ključnih pitanja.

Ko su bogovi i zašto nisu bili u mogućnosti da pomognu ljudima? Kako i gde je Učenica videla glave koje treba da pokupi? Na koga se odnosi rečenica „Otkada su vampiri prekrili zemlju, svaka sledeća generacija donosila je nove ratnike, sposobnije od prethodnih“, ako se zna da vampiri ne mogu da se reprodukuju, i ako se uzme u obzir podugačka priča o generacijama „oštećene“ dece koju su roditelji upropastili štiteći ih od nedaća života?

Iako uporno  pokušava da iskoči iz stereotipa, autoru to izgleda nikako ne polazi za rukom. Verovatno otuda i potreba da se opravda i distancira od priče pripisujući je Učenici.

(…) Povremeno sam imala potrebu da je ispričam, onako kako je ja vidim.  I uvek je izgledala isto! I, neverovatno, ali uvek sam nailazila na kretene koji su bili spremni da je objave. Toliko je priča o vampirima već ispričano, a kada bih svoju nekome rekla taj bi odmah hteo da je prenese drugima. (…) A onda je jedan iz ekipe, najluđi od svih, uzeo tu priču da od nje napiše roman. Tek taj se bavi svim i svačim , a osnovni posao mu je da uređuje stranice kulture u nekim nedeljnim novinama koje niko živ ne čita (…) I on je sve preneo kako treba. Malo je to nemušto sročio, ali dobro. I tako nije imao nekih velikih ambicija sa tim rukopisom. Da jeste, neki ozbiljan izdavač bi to objavio, a ne list u kome prima platu (… ) uvek bi se pokajala i tražila bih onda sve koji su to mogli da kupe i pročitaju, i ubijala ih redom.   

Vidim da je pisac do tančina isplanirao kako će se braniti… Po mom mišljenju, čitav taj pokušaj da ispadne duhovit je prilično jadan.  Nemojte me pogrešno razumeti, ne morališem, volim humor, ironija i sarkazam su mi omiljene stilske figure, ni cinizam mi nije stran, ali ovo „proseravanje“ je jednostavno previše. Šamar čitaocu koji nema mogućnost da mu odgovori? Čemu? Malo je to nemušto sročio, ali dobro. I tako nije imao nekih velikih ambicija sa tim rukopisom?!

Mala digresija: ja sam taj rukopis tražila po gradu nedeljama, ja sam taj rukopis kupila, ja sam taj rukopis pročitala verujući da ulažem svoje dragoceno vreme u ostvarenje nečijeg sna. Zbog ove rečenice osećam se prevareno. Zbog ove rečenice rukopis sa kojim autor bude imao velike ambicije neće biti na mom spisku knjiga.

No, vreme je da polako privodim kraju ovaj osvrt. Pisanje mi se oteglo u nedogled, a obećala sam da ću naučiti da pišem kratke tekstove.

Na  kraju knjige autor se zahvaljuje:

…Hvala i nekolicini prijatelja-da, i tebi-na divnim, pravim i vrlo inspirativnim savetima. Da sam vas poslušao barem malo, ovaj rukopis bi nesumnjivo izgledao znatno drukčije. I bolje.

Ali, nema veze, sada je i tako kasno.

Moram da napomenem da smatram da je šteta što urednik nije ozbiljnije radio sa autorom na stvaranju ovog dela, jer mi se čini da je uz adekvatne savete ova knjiga mogla da ispadne stvarno dobra, ali, da, sada je svakako kasno.

Ne znam kada ću napisati sledeći književni osvrt, ali znam da ću ovaj završiti citatom iz knjige  sa 71. strane:

Uvek se pažnja posvećuje onima koji to najmanje zaslužuju.

Komentarišite putem Facebook-a