Prisustvo

„Da li se i Vi pitate ko ste zapravo?“ – ogorčeno je pitao, meškoljeći se između debelih naslona fotelje. Sat vremena seanse se bližilo kraju, a uspeo je da iznedri svega jedno neodređeno pitanje.

„Ja sam ona koja je prisutna.“ – odgovorila je ispuštajući dim cigarete kroz usne. Odlučno je zaćutala, nagoveštavajući tišinom kraj razgovora. Samouverenim pokretima prstiju primakla je dogorelu cigaretu pepeljari i sabila filter uz ćošak porcelana. Prignječila je žar koji je tinjao, ne skrećući pogled sa klijenta. Sa iznenađenjem je posmatrao zgužvani opušak i unervozio se.

„Isteklo mi je vreme…kao i uvek.“ – obeshrabreno je primetio. Ponovo je pogledao napušteni opušak kao da ga veoma dobro razume, očekujući da bude na sličan način otpremljen u zaborav.

„Istekla Vam je samo jedna seansa, a ne čitavo Vaše vreme.“ – precizirala je, posmatrajući ga pogledom nežne odlučnosti. Ruku je spustila na naslon fotelje, pod uglom koji je odavao pripremljenost na ustajanje.

„Moje vreme…da…ono je i dalje uz mene. Ili se makar trudim da ga držim pod kontrolom. Ali sada…seansa je naše vreme, jel tako? Mi zajedno odlučujemo o njenom kraju?“ – pokušavao je da razume saopštenje, istovremeno se opirući završetku razgovora.

„Seansa je Vaše i moje vreme. To vreme ispunjava razgovor čiji sadržaj Vi birate. Može ga ispuniti tišina, kao što ste odabrali danas. Jednako je značajna za razumevanje onoga što želite da prenesete. Svakako, Vaše  vreme je dostupno i pred Vama je da ga dalje proučavate i koristite.”– stručno je pojasnila, savijajući kažiprst u pokušaju da noktom ureže trag u presvlaku naslona.

„Da…dobro…neću odustati. Potrebno mi je vremena da progovorim o svemu. Odlučio sam da zakoračim u terapiju i ne želim da se povučem. Razmišljaću o problemu.“ – stisnuo je vilicu i ustao sa fotelje.

„Razmišljajte o rešenju. Dovoljno ste vremena posvetili razmišljanju o problemu.“ – ispustila je uzdah dok je ustajala. Posmatrala ga je staloženo i rukovala se uz naklon.

Iskoračio je iz ordinacije, trudeći se da ne replicira na poslednju rečenicu. Uputio joj je posvećeni gest glavom i blagi osmeh, a zatim se uputio ka stepeništu zgrade.

Sačekala je da sam zatvori ulazna vrata, prišla ključu koji je virio iz brave i okrenula tri kruga. Čuli su se dobro poznati mehanički zvuci sigurnosti.

Vratila se do stočića među foteljama i podigla prepunu pepeljaru, a zatim pošla ka balkonu. Čim je iskoračila pod otvoreno nebo, osetila je toplinu sunca. Istresla je pepeo nad  kesom krcatom pokislim opušcima i pratila kretanje pepela kroz oronuli sadržaj.

Nakon nekoliko trenutaka zagledanosti u prizor, zatvorila je oči i uz veliki napor podigla lice ka nebu.

Osetila je kako vreme usporava. Čestice svetlosti su probadale njene kapke i prostirale se lobanjom u narandžastim krugovima. Duboko je udahnula, kao da iznova prolazi kroz svaki trenutak onoga što je razmenila u razgovoru sa klijentom. Primetila je kako se na tren ponovo oseća jednako prisutnom i živom. Čula su ponovo bila ispunjena dinamikom malopređašnje stvarnosti. Uzdrhtala je i ponovo savila prste, kao da pokušava da zarije nokte u betonsku ogradu balkona.

I onda je izdahnula jednako duboko. Nebrojene informacije napustile su svest, a u telu je osetila dolazeću hladnoću. Odškrinula je kapke i kroz mrežu isprepletanih trepavica pogledala još jedanput svet oko sebe koji je ubrzano bledeo. Prsti su se lagano opustili i primetila je kako gubi težinu. Prizor grada je postajao razređeniji, a preostala čula su škrto šaputala. Spustila je pogled ka šakama. Koža je postajala sve prozirnija i na trenutak joj se učinilo da nazire splet kostiju i krvotoka kroz dlanove. Vreme je proticalo sve sporije i više  ništa nije mogla da čuje, niti oseti. Gubila je prisutnost i gasila se ponovo za ovaj svet.

Treptaj kasnije, kratki nalet vetra je zakomešao zalutalo lišće na balkonu, položivši ga povrh tragova koraka u prašini. Pepeo se uzjogunio i započeo orbitu oko jednog snopa svetlosti, ne usuđujući se da uzleti ka nebu.

Njeno vreme je odavno isteklo. Negde u hladovini prezasićene stvarnosti, stidljivo je čekala priliku da ponovo oseti težinu sopstvenog tela. Kao i svi upokojeni, plutala je prostorom neograničene prošlosti – područja nalik bilo kojem ovozemaljskom gradu, jednako krcatom nepovezanim slikama i glasovima nebrojenih individua. Bila je iznova rastrojena pregrštom nedovršenih poruka i namera koje su odjekivale odajama mrtvih.

Za sve vekove dvosmernog putovanja, nije zapazila značajniju razliku između dva sveta. Odaje mrtvih su uglavnom bile ispunjene beskonačnim jadikovkama nad prošlošću, dok je među živima češće nailazila na stalne pokušaje ljudi da suludom aktivnošću utiču na budućnost. U mnogima je lako videla buduće nezadovoljne preminule kako lamentiraju nad svojim postupcima za života, predviđajući čak i rečenice koje će izgovarati kada se prekvalifikuju u mrtve.

Stoga je odlučila da ne odabere nijedan od ta dva sveta. Ignorišući očekivanja kojima su je opterećivali mnogi savremenici tokom života, kročila je u odaje mrtvih svojevoljno i prevremeno, bez suviše izgubljenih prilika u životu. Moć da negira prioritete živih, neočekivano joj je poslužila u otporu prema politikama mrtvih. Samoubistvom je stekla privilegiju da bude ostavljena na miru od oba sveta, a ne samo od sveta živih. Ponekad čežnjiva za životom, a ponekad umorna od večnosti, pronašla je jedini kutak postojanja koji je nije previše zatrpavao pritiscima sredina kroz koje pluta. Ulogom psihoterapeutkinje postigla je da bude dovoljno saživljena sa onima koji još uvek dišu, a istovremeno, u tihoj terapijskoj sobi, zaštićena od kakofonije oba sveta.

Kako vekovi prolaze, sve je bliža rešenju zagonetke dva nepotpuna oblika postojanja, na čijoj granici predugo neodlučno treperi. To nije plesanje među glasovima poginulih i prirodno umrlih, koje izbegava, umorna od dosadnih i ponavljanih priča o herojstvima i kajanju. To pak nije ni srčano življenje na talasima čulnih zadovoljstava kojima nikada nije uspela da pronađe viši smisao. Spokoj pronalazi u empatiji – sposobnosti da bude istovremeno svesna i svojih i tuđih osećanja. Jedino u trenucima takve duševne ravnoteže, tako retke među živima i mrtvima, bliži se suštini onoga za čime je žudela vekovima. Sapostojanju.

Kako se ne bi dosađivala u senkama prošlosti ispunjenim monolozima mrtvih, ruminirala je misli klijenta koji je nekoliko spratova niže i dalje silazio niz spiralnu klavijaturu od mermera. Zavidela mu je na privilegiji da okusi ponor življenja, ali samo na trenutak. Lišena prostornih ograničenja i nužnosti smrti– postajala je osobom.

Autor: Srđan Todorić


Slika preuzeta sa unsplash.com

Komentarišite putem Facebook-a