Prvi čovek i poslednji superheroj

Upozorenje o sadržaju: Tekst sadrži psovke i grube reči.


Nije loš ovaj film, dragi moji autostoperi. Na skali od pet podeoka – solidna četvorka. Profesionalno se ističe najveličanstvenijom muzikom i kadrovima uzletanja i sletanja koje ćete ikada videti na bioskopskom platnu. U tim umetničkim trenucima, optočenim grandioznim neposrednim sudarom dve epohe pred očima i ušima, uzdrhtavao sam u predelu grudnog koša i zaplakivao se nad veličanstvenošću civilizacijskog poduhvata. Osećao sam neopisivo poštovanje i ponos što sam – depilirani majmun. Ali ovo nije samo priča o poduhvatima čovečanstva u kozmetici, ovo je pre svega priča o psihološkom putovanju jedne osobe od žrtve do preživelog.

Uopšteno, najviše sam impresioniran, ali i zaprepašćen, dočaranom istrajnošću glavnog aktera misije. Sahranjujući sopstveno nesretno dete, sahranjujući prijatelje i kolege jednog po jednog, urnisavši suprugu nesagledivim anksioznostima – teško da se može reći da mu je cilj bio mentalno zdravlje porodice. Ali Mesec jeste. Artefakt preskupog patrijarhalnog arhetipa da baju kući moraju da dočekaju sojka i čeljad, kao u epskoj pesmi.

Tek otkrovenje nakon sletanja pruža konačan i nadrealno jak uvid u duhovnu pustoš same ideje leta na Mesec. Prazni trijumf oličen u večnoj tišini koji jednostavno ne može da se opravda bilo čime, osim možda konačnim sahranjivanjem sopstvene kćeri u krater. Taj, mnogima patetičan i istorijski diskutabilan momenat – ipak nam donosi spasonosnu mogućnost da putovanje sagledamo iz sasvim nove perspektive. Kao mehanizam prevladavanja neposlušnih osećanja. Putujemo onoliko koliko nam je potrebno da pronađemo večni mir sa voljenima. Put je naša duhovna profesija, a ljubav je bol kojom se leči smrt.

Celokupna bitka, napori, trpljenje, istrajnost, gubici, znoj, odlučnost, fokusiranost – kao grandiozna lična priča o neophodnosti da postaneš izmenjen na putu postignuća nemogućeg. Ne možeš se pomaći sa mrtve tačke ukoliko ne uradiš nešto izvan granica svoje zone komfora. Moraš umreti na hiljadu načina. I kao drugar, i kao otac, i kao suprug. Nema zajebavanja, dragi moji autostoperi, već guljenje mozga i okrutna determinisanost gladijatora. Crni pojas!

Namerno ignorisanje američke zastave i konvencionalne pojavnosti ovog projekta – odličan je umetnički potez. Budući da je jasno naglašeno ono šta je zapravo dovelo čoveka na Mesec. Ne grupa građana u vidu države – već duhovni skok pojedinca iz obične osobe u konstruktivnog sociopatu.

Doduše, muškarca. Doduše, sa stalnim radnim odnosom. Doduše, Amerikanca. Doduše, kavkaskog etniciteta. Doduše, heteroseksualca. Doduše, roditelja. Doduše, oženjenog. Nema tu neke sociološke avangarde.

Ipak, ukoliko dopustite sebi da zanemarite katastrofalne posledice po okruženje i narcističku strukturu celokupne motivacije da se dosegne utimativni i beskompromisni cilj – možete se makar na nekoliko desetina minuta odistinski diviti onome šta glavni akter iskazuje. Nekada vam jednostavno treba takav mačo badža da završi prljav posao. Bilo da je to jebač, ortak, ili ćale. Štagod mi mislili o širem kontekstu, on je rodio novu stvarnost. Pretvorio bajku u dokumentarac. Bogove u kepece. Silu u velesilu. Udavaču u princezu. Vojnika u cara. On je poslednji istinski superheroj.

Gledajte filmove na način da proživite svu odgovornost i neodgovornost životne uloge koju vam protagonista iskazuje, i bićete nagrađeni za trud. A ovde se morate oznojiti da biste preživeli, jer film traje onoliko koliko je trajao i sam boravak na prirodnom satelitu – dva i po sata.

Nile Snažnoruki, ako si ovo stvarno delom bio ti, jeb’o si kevu Mesecu. Ali i on tebi duplo.

Nadam se da si konačno pronašao svoj mir sa izgubljenom porodicom.

Čuvaj budućnost od prošlosti, gdegod da sada koračaš.

Komentarišite putem Facebook-a

Podela: