Oda srpskom junaku – Zaspanka za vojnika

Beše to davno, u mojim ranim tinejdžerskim godinama, kada ostadoh zarobljena na selu nekoliko dana, bez ponetih knjiga. Tada, u stričevoj polici sam našla ediciju sabranih dela Stevana Jakovljevića. Očeva preporuka je bila da krenem od „Srpske trilogije”, ali, jedino nje nije bilo. Sada me je „Srpska trilogija” stigla u drugačijem ruhu, na filmskom platnu. Iako, idući u bioskop, isto nisam znala. Tek sam tokom početne špice pročitala te reči – po motivima „Srpske trilogije” Stevana Jakovljevića.

Zbog čega to i spominjem? Iskreno, od filma nisam očekivala mnogo, jer naša sinematografija nije prepuna dragulja, naprotiv. Ipak, izgleda da su ga motivi Jakovljevićevih knjiga poneli visoko, učinivši ga sasvim dobrim filmom.

Odlučila sam da ga pogledam nakon što sam naišla na trejler u kome glavnom liku, takođe Stevanu Jakovljeviću, glavnokomandujući poručuje: „Stevane, sine, otadžbina je važnija od naših porodica”. Jedna od prethodnih scena, izjavljuje da „[Austrougari] hoće da nam unište sve što imamo. Da nam porobe otadžbinu. E, branićemo se do poslednjeg čoveka! Je l’ to jasno?!”, na šta vojska zdušno odgovara: „Jasno!” Nakon toga idi ekspolozije, jer ratnog filma nema bez istih, ali ovo prvo me je navelo da pomislim da je glavni junak ovog filma – Patriotizam.

Zbog čega veliko slovo? Jer, Patriotizam je religija, bila ona svetosavska, ili komunističko-jugoslovenska. Patriotizam, sa velikim „P” je ono čime se opravdavaju ratovi, glad i patnja naroda. To veliko „P” kazuje da je država iznad pojedinca, a kralj iznad naroda. Koliko „Patriotizma” u „Zaspanci za vojnike” ima? Nimalo.

Početak filma je relativno slab, tipično sentimentalan i melodramatičan, kako u postavci, tako i u glumi. Majka kuka što joj sin ide u rat, po dužnosti, jer joj je režiser rekao da treba, a Radoš Bajić, koji glumi Stevanovog oca, odaje tu istu depresivnost i beznadežnost koja oslikava njegovu kreaciju „Selo gori, a baba se češlja”. Ta atmostsfera izgubljenosti i hrišćanske pokornosti nije motiv koji boji samo srpsku cinematografiju, nego i čitavo srpsko društvo. Ovde je ljudima sadašnje vreme uvek najgore, i kukanje najprisutnije. Svakako, novija srpska istorija, a i ovih nekoliko skorašnjih godina nisu nimalo zlatne, ali, nedostatak optimizma pravi đavolji krug iz koga se teško da iskobeljati. Srbi beže, umesto da se bore.

Prvi svetski rat, s druge strane, jeste nešto što je crnje i od te atmosfere koja prati nas, ali i konkretno, ovaj film. Za razliku od svih drugih umetničkih žalopojki, ova je izuzetno na mestu. Početak, u kome se kuka nad sudbinom je teško gledati bez kikota, jer, melodrama u stvari zabavlja, umesto da izaziva empatiju. Ipak, ubrzo, čim se Stevan pojavi u svojoj jedinici i preuzme naredničku ulogu, upoznajemo i druga dva oficira, koji, zajedno sa Stevanom, čine trojstvo koje kroz međusobnu interakciju priča o moralnosti rata i vrednosti ljudske žrtve.

Stevan Jakovljević je tu drži najniži čin. Profesor biologije, koji je oficirski čin zaslužio u mirodopskim uslovima, potpuno je izgubljen u ratu. Prvi put regrutovan, sluša savete običnih vojnika, kojima jeste nadređen činom, ali podređen nedostatkom iskustva. Nad njim je Aleksandar, oficirsko dete i siroče kojeg je vojska odgajila i vaspitala. Lik koga tumači Nenad Okanović Stevanu na početku kaže da je Aleksandar „dobar kao hleb”, iako po dužnosti strog. Iznad njih je komandant, onaj koji je za sve odgovoran i koji, po postavci, nad svima njima vlada.

Komandat je taj koji naređuje pogubljenje dezertera, koji bi samo da se vrati svojim ovcama, kao pastir. Isti nikad tražio nije da bude regrutovan, da uzme pušku u ruke i od artiljerije pogine. Ipak, komandant nije taj koji je tražio od Austrije da napadne Srbiju, tako da on čini ono što mora. Kada se o dezerterstvu radi, diktatura je neophodna, i Aleksandar čvrsto stoji iza svog komandanta. Ali, koliko kog bio strog prema svojim podređenima, toliko je strog i prema komandantu, koji više brine o konjima nego ljudima, što Aleksandra nekoliko puta dovodi u nezavidnu situaciju da se javno nadređenom suprostavlja.

Taj prikaz, Komandanta kao državnika, i Aleksandra kao vođe, vraća nas na onu priču o Patriotizmu. Komandant ceni konje više nego ljude jer su ljudi zamenljiviji u ovoj situaciji – samo konji mogu vući artiljeriju. Kalkulantski stav, koji je neophodan za dobro i pametno vođenje države, mora da žrtvuje nešto, a ono što je najjeftinije biva bačeno prvo. Aleksandar, s druge strane, kao ideal srednjovekovnog viteza, ne bori se zarad rezultata, nego zarad ideala.

Šta je ideal patriotizma, onog ispravnog? Koliko god mi teritoriju smatrali svetom, ono što digne kuke i motike nisu stene i pesak, nego plodno zemljište koje im hrani porodice. Na kraju, svaki od tih vojnika je tu na frontu da bi sprečio Austrougare da dođu do njihovih ognjišta, a ne zbog kralja, koji je sasvim sposoban da pobegne čim zatreba, što je i pokazano dvadeset i kusur godina kasnije. Kako otadžbina može biti važnija od naših porodica kada su naše porodice – otadžbina?

„Zaspanka za vojnika” rat ne vidi kao biranje između nebeskog i zemaljskog carstva. „Zaspanka” priča priču o ljudima koji su primorani da se vrate životinjskom, i bore se za teritoriju. Nikakve demonizacije neprijateljskih vojnika nema, naprotiv. Kontekst scene neću dati, jer ne želim da vam odam previše radnje, ali moram da vam je opišem, pošto nam pokazuje ljudskog i jedne i druge strane, koliko smo svi mi isti.

Na polju su rasuta tela obe vojske, a među njima stoje preživeli. Pravoslavni sveštenik obilazi mrtve i žive, kadeći ih kandilom, moleći se za duše palih boraca. Kako prolazi, vojnici se krste, nekome šaka prvo završi na desnom ramenu, sa skupljena tri prsta, dok drugi to čine čitavim dlanom, prvo na levom ramenu. U toj sceni, i pravoslavci, tj. Srbi, a i katolici, Austrougari, pokazuju poštovanje za hrišćanski obred koji ih više spaja nego razdvaja. Iako su Crkve politički razvojene, Isus Hristos je jedan, i oba naroda su njegova deca. Ognjište se mora braniti, pucati se mora čvrste ruke i bistrog oka, ali to te ne sprečava, da u rovovima, kada ne grme ekspolozije, kukaš nadređenom kako su i oni tamo što ih gađaš, ljudska bića.

Na kraju, da se vratimo na ovaj naš mentalitet, koji se čini toliko depresivan. Da, teško je gledati u tu beznadežnost, ali, u takvim situacijama, mi ipak ginemo sa osmehom. U bioskopu, tokom vrlo dramatične i tužne scene, način na koji je komandant izgovorio naređenje, dramatičnost i apsurdnost njegovog me je glasno nasmejao. Samo mene, svi ostali su bili mirni, u skladu sa tragikom momenta. Osim sitnih momenata kada sam se podsmevala zbog mali tehničkih grešaka, svaki neprikladan kikot koji je iz mene izašao kod scena bez šala, pokazivao je da srpski život nikada nije samo tragedija. Svi mi istovremeno živimo i komediju. Dok ne zagusti, samo kukamo. Ali, kada borba počne, ta drama, kojoj smo tako skloni, sve učini vedrijim, te se možemo smejati sopstvenoj maniji za veličinom. Ovaj film to izrazito dobro oslikava, i to mu je možda najveća vrlina.

Pre svega ostalog, „Zaspanka za vojnika” je film o Srbiji. Ne samo onoj iz 1914. godine, nego Srbiji od kako postoji. Od kada, to već ne znam, neki misle od ameba, a neki od Milinog referenduma. Istina je negde u sredini, ali svi mi znamo šta je Srbija. A ona može biti ponosna na „Zaspanku za vojnika”.

Komentarišite putem Facebook-a

Podela: