1. Zmačko postaje Zmačkoni, veliki čarobnjak

„Šta ti misliš šta je u zemlji iza ovih vrata?” radoznalo će Zmačko. Zagrebao je šapicom frižider i ljutito frknuo što ne može da ga otvori.

Sedela sam u uglu i pokušavala da liznem kraj svog repa.

„Dosadan si, znaš. Svakog dana me to pitaš! Zar ne znaš da je unutra hrana? Tu mama stavlja hranu.”

„Nisam dosadan”, viknuo je. „Samo ti nisi preterano zanimljiva.”

Pomislih da će najzad malo da ćuti. Pauza je trajala pet sekundi.

„A šta misliš kako bi to bilo kad bismo mogli da kažemo magičnu reč i odjednom se frižider sam otvori?” uzbuđeno je skočio. „Znaš, zemlja frižifera!”

„Frižifera, mjau? Pa ta reč ni ne postoji!”

„Naravno da ne postoji, kad sam je upravo izmislio!” ponosno je podigao glavu. „Ali zamisli, svet u kom su frižideri fer, kažeš mu magičnu reč i on se sam otvori!”

Zmačkove oči se napuniše suzama i setno uzdahnu.

Ponekad sam ga gledala kao jednu veselu odrpanu kućnu bebicu. Bio je zdepast, sa velikom čupavom glavudžom iz koje su virile dve dugačke dlake na mestu gde je trebalo da budu obrve, i zapravo je bio vrlo čovekolik. Upadljivo đumbiraste boje, ovaj nestaško je svoje ime dugovao činjenici da je voleo da jede mamine čili papričice. Samo bi netragom nestala po jedna iz saksije u kuhinji, a onda bi moj drug Zmačko, što će reći pola zmaj-pola mačko, bljuvao vatru. (Ovo je radio vrlo tajno, da niko ne vidi, ali smo to svi znali, zato su ga i nazvali Zmačko.)

„Kude vi je onaj Zmačko zvrndelj?” pitala bi baba Ljupka svaki put kad dođe sa sela.

„Eno ga, opet jede” odgovarali bi svi.

Ja sam imala prilično miran život, tj. bio bi miran da me dotični Zmačko nije stalno uvaljivao u razne zavrzlame.

Kao jednoj finoj mačjoj gospodični, moj život se sastojao od uživanja u paštetama, izležavanja pored prozora i spavanja na jastuku pored mame.

A onda dođe ovo zverče i kvari mi dan!

Lenjo sam žmirnula, opet mi se spavalo.

„Mačkonina, ustaj! Ustani!” Zmačko me uhvatio za šapu.

„Fnjf, šta je sad bilo?! Zmačko, ako je opet ovo neka tvoja ujdurma, klepiću te po toj šašavoj tintari!”

„Ali nije, nije! Ustaj, ovo moraš da vidiš!” gurao me šapom da dođem.

Ah, uvek je dosadan kad nešto zgreši. Momentalno sam se zapitala kako ću sad da nastradam. To je nekako uvek bio slučaj sa Zmačkom. Prošli put su me ni krivu ni dužnu okupali. Nemojte pogrešno da me razumete, volim ja da se kupam, ali pod mojim uslovima. Lepo oliskam sve što mi se čini prljavo.

A ovaj nesretnik Zmačko je prosuo celu činiju želea od jagoda na moje divno krzno. Jedino što mi se dopalo je što je žele imao šljokice, baš volim te šljokice. Međutim, skinuti lepljivi žele sa krzna ili otrpeti mamin dug osuđujući pogled – ne zna se šta je teže.

Sišla sam nevoljno s taburea.

„Dobro, šta je sad?” promrsila sam. Spavalo mi se.

„O Ninice, o šećeru šljokičavi!” počeo je maznim glasom. Načuljila sam uši, ovo je zvonilo na uzbunu.

„Slušaj mjau, bolje odmah reci šta si zgrešio!”

„Nisam! Zar bih ja? Frk, pa kad sam ja išta pogrešio? Nego eto, oko mene se stvari ponekad dese. Čuuuuda…!” razrogačio je oči na mene kao dve bubašvabe.

„Vidi”, pokazao mi je glavom u pravcu frižidera.

Vrata su bila odškrinuta. Brzo, brzo, dok se nisu zatvorila! Potrčala sam.

Pff, dok sam stigla samo se čulo trssss, zatvoreno.

„Pih”, rekoh mu „čudo jedno, nisi uspeo da otvoriš vrata!”

„Ali, shvatio sam magičnu reč. Dugo sam je smišljao.” Bio je sav važan.

„Stvarno, najstvarničkije stvarno? Pokaži mi!”

Zavrteo je glavom odsečno.

„Ne, ne. Moja Mačkonina, moraš da obećaš da ćeš čuvati tajnu! Ovo je Sveto znanje kodiranja frižifera.”

„Dobro, obećavam!”

„Obećavaš?”

„Da!”

„Žablja pantofla”, šapnuo mi je u uvo tako tiho da me je prošla jeza i da mi se rep ukovrdžao.

„Molim!? Žablja pantofla??? To je tvoja tajna Zmačko? Sta to uopšte znači?”

„Tiše, tiše”, prošaptao je panično. „Nećemo da niko otkrije. Žablja pantofla je drevna reč, stara reč, stara ko baka Ljupkinoj babi baba. Znači, nesto vrlo ozbiljno.”

„Šta vrlo ozbiljno?”

„Dobro, jesi li spremna za tajnu istinu? Vrlo je ozbiljno.” Zmačko je bio toliko ozbiljan da me sekund delio od toga da mi mjas (glas) pređe u šašavi mjakot (kikot). Žablja pantofla znači žablja pantofla.

Bože mili, šašave li mačke, mislim Zmačka. Zmačkovi šašavitisi i šizolize! Samo sam uzdahnula.

Zmačko je, znate, kao onaj nestašnu debeljucko iz crtaća, kome guza uvek viri iz frižidera. On se stalno sapliće o stvari, u suštini je dobričina, iako je pravi štetko.

„I?” upitah ga.

„Šta i?” nabusito će. „Zmačko postaje Zmačkoni, veliki čarobnjak!”

„Pa jesi li testirao magičnu reč?”

„Ah, misliš to. Da, da! I pola radi”, snuždeno će on.

„Kako nešto može pola da radi? To prvi put čujem.”

„Vidi, ovako. Može. Pola radi, a pola ne radi. Taaako!”

Ovo je jedan od momenata kad sebi kažete: da ja ne volim ovog mačka, on bi sad bio zgažena žaba. Ali, ali…! Da naglasim ALI, volim Zmačka. On je prosto voljiv.

Tako da mu opraštam.

„Šta ćemo sad, Zmačko?” pitam ga nežno, pa predlažem: „Hajdemo do frižidera da ga pitamo je li frižider ili frižifer.”

„Važi”, veselo će on.

„Hajde da zajedno izgovorimo magičnu reč”, dajem predlog.

„Brzo ili sporo?”

„Sporo, da nas i frižider razume.”

„Žablja pantofla!” rekosmo uglas i ništa se ne desi.

Pogledah ga upitno, na šta mi on klimnu glavom i dobaci: „Opet!”

„Žablja pantofla!”

Frižider se zatrese, zabrunda veselo.

U čudu stavih šapu na vrata i vrata se najednom otvoriše. Odskočih uplašeno u stranu.

„Zmačko, vidi!”

„Vidim, šašavice, vidim!”

Naše dve radoznale mačje njuške zaobiđoše vrata frižidera i hrabro kročiše napred. Sobu obasja svetlo.

Zmačko je koračao prvi, a za njim ja, vidno zatečena činjenicom da je moj drug, do juče poznat široj javnosti kao Zmačko, danas postao veliki Zmačkoni, čarobnjak u zemlji frižifera.

Komentarišite putem Facebook-a

Podela: