Ludi, ludi Zagonetarijum – pokrenuti zupčanici Života

„Reči mnogo znače. Čak i misli mogu da menjaju stvarnost, a kamoli ono što se napiše ili izgovori.“

– Uroš Petrović –

neko_se_uselio_u_onu_staru_vilu_Uros AVKFZamislite da tako jednog običnog dana visite naglavačke na svojoj omiljenoj ljuljašci, ispijajući čaj od tek ubranog matičnjaka, u to vam iznenada stigne pismo na svetloljubičastom papiru sledeće sadržine: „Draga/Dragi (vaše ime), neko se uselio u onu staru vilu…“ Zanemarljivo je mali, nerastavljiv broj onih koji bi nakon ovih reči ostali u identičnom položaju tela kao i pre otvaranja lavandasnomirisne koverte. Sasvim je, dakle, zanemarljiva statistika o ravnodušnicima lišenim radoznalosti – te primarne osobine postojanja – koji bi pismo, jednostavno, ostavili po strani. Daleko veći je broj onih koji bi, čak i da su maestralni u klaćenju, pali sa ljuljaške. Ili prosuli čaj po sebi. Ili… štagod, ali svakako ne bi ostali u identičnom položaju tela, i još važnije – ne bi ostali u identičnom stanju uma.

Takav je početak svake avanture, jednako fizičke, umne ili duhovne: nešto vas prene iz jednolične uljuljkanosti i već sledećeg trenutka deo ste nepoznatog čiji je smisao spoznati samoga sebe. Samo gubitak ravnoteže podstiče na istraživanje ravnotežnih činilaca. U bajkama junak, iniciran u svet odraslih, napušta sigurnost i upušta se u niz nesigurnosti, ne bi li se veći, bolji i snažniji na kraju vratio u svoj kraj. Uroš Petrović tvori drugačije bajke: njegovi junaci-deca inicirani su u svet domišljatosti i domaštavanja. U tom svetu nema mesta za dosadna odrastanja niti za odrastanja do dosade. Jedan jedini priznati rast i razvoj jeste rast i razvoj duha i duhovitosti, moždanih vijuga i vijugavih ideja, u inat i nasuprot novom dobu u kojem su, kako tajanstveni glas u romanu otkriva, „sve prave avanture zakonom zabranjene“.

Zamislite da vam jednog običnog dana, dok se ritualno-rutinski njišete naopačke, iznenada stigne vest o tome da se na nekoj hacijendi neko uselio u onu staru vilu pored seoskog groblja. Da li biste hitrim skokom srne napustili poznatu omiljenu ljuljašku i upustili se u nepoznatu pustolovinu koja će vam postati omiljena onda kada je savladate? Ili biste popili još malo čaja i otišli na spavanje, a onda bi vas „jutarnja pesma malabarskog drozda“ probudila i pozvala na ovladavanje mozgolomnih zadataka? Ili…

Lun i Lira (Doktor Izumolog i Gospa Lutkolika), brat i sestra neobičnih karaktera i sklonosti, sa ništa manje neobičnom komšinicom Veom koja ima moć da hipnotiše leteće veverice, na pismo neobičnije od najneobičnijih likova-„opasne čudakinje” Elvire Nule, odgovaraju tako što sedaju na kvadrocikl i kreću put severozapada – pravac planinskog sela gde će im se dešavati stvari koje menjaju njih, njihova znanja i njihove odnose. Mehanovajarka Elvira sa ludim naočarima na glavi i luckastošću u glavi, okružena leopard kornjačama kao čuvarkućama, svoje goste, neustrašivu trojku iz Ulice ljuljaški, vodi do misterioznog zdanja – vile Lila Fjurijusa, „izumitelja ludih tobogana i ostalih karnevalskih mamipara“. A onda ih tu ostavlja.

 

Tu, pred vratima sablasne vile, dešava se momenat sličan Alisinom propadanju u Zemlju čuda. Lun, Lira i Vea se niz vratolomni tobogan spuštaju u odaju koja naduvava i ispušta vazduh, kao da diše (i to disanje ne bi bilo jezovito i ne bi druge ostavljalo bez daha kada ga ne bi pratio „akord od zvukova mehaničkih i organskih procesa“).

Tu, u natprirodnom prostoru, troje pustolova od zastrašujućeg glasa (što je ličio na „samosvojni odjek“) dobijaju pravila ponašanja i uputstva za mogući izlazak. Ako je Pinokio našavši se u utrobi kita iz nje izašao zahvaljujući tome što je kit kijao, onda Lun osetivši se kao da se nalazi u nekoj ogromnoj utrobi, verovatno da shvata da je „iskijavanje“ brzih, tačnih i pametnih odgovora u pravom trenutku jedini način da se radoznala družina odatle izbavi.

A upravo im je to bilo saopšteno: ponoćni luna-park je otvoren! Splet ludih podzemnih sprava (koje prethodno „nisu prošle stroge bezbednosne provere“) čekaju da budu isprobane, ali nikako bez prepreka i caka, možda zato što je lepota doživljaja uvek proporcionalna visini rizika. Upravo to se pred njih postavlja: trideset zagonetki različitih težina, čije se rešavanje otežava dodatnim uslovima i zahtevima – neka imaju vremenska ograničenja („nema oklevanja, kao što nema ni nagađanja“), a neka imaju pravo na samo jedan pokušaj odgonetanja. (Ma, sve isto kao u životu, zar ne?) I upravo odatle kreće najuzbudljivija etapa priče, autentičan Petrovićev roman u zagonetkama, gde čitalac sa Veom i „neistim blizancima“ prolazi ista dvoumljenja i višeumljenja, istu neizvesnost i isti ushit idući od sprave do sprave, od prepreke do prepreke.

I kada dozna ko se uselio u onu staru vilu i kada na kvadrociklu bez praznog sedišta počnu da se okreću točkovi, čitalac će zasluženo imati osećaj da su četvoro junaka i on smešteni u akcijanje.

 

Neko se uselio u onu staru vilu jeste još jedna fantastična Petrovićeva fantazmagorija, eufonično izvajana od avetinjske tišine, zvukova klipova, ventila i prekidača, kretanja galapagoškog dinosaurusa, i negde u dalekoj pozadini pesama kitova i šapata onostranih bića, u koju je vešto ugravirana pripovest o Životu.

Petrović nas i ovom, u pravoj meri kitnjastom knjigom podseća da se vratimo u doba kada smo bili „sobom zaigrani“ i nadahnuto nas uči tri najvažnije stvari za radosno življenje, koje postaju savršeno jasne i blistave tek kada se trojstvo intuicija + inteligencija + iskustvo čvršće ujedini:

  1. put do onoga što želimo da saznamo i dobijemo nikada nije bez prepreka;
  2. iza komplikovanih stvari neretko stoje najjednostavnije istine.

A treću stvar, u maniru Uroša Petrovića, neću napisati.

Do nje doći moramo sami. Sami i ničiji.

P.S. Naročita vrednost ovog romana jesu ilustracije Aleksandra Zolotića, samo na prvi pogled dvodimenzionalne. One ne samo da su više od dvodimenzionalne slike, one su više od slike: dodiruju i aktiviraju čulnost, prave ukus i šire miris… i bude još nekoliko nenaslućenih čula.

P.P.S. Prim. autora ovog teksta: moja devedesetogodišnja baka tražila mi je da joj zbog ilustracija dva puta prelistam knjigu i pronašla je svoju najdražu na str. 75. Koja je vama najdraža?

Komentarišite putem Facebook-a

Podela:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *