Andrej Rubljov (1966) – Umetnost i religija

Boris nam govori o Rubljovu

Podela:

Kao jedan od najuticajnijih ruskih/sovjetskih filmografa, Andrej Tarkovski je neko koga ne treba posebno predstavljati iako verovatno nije preterano popularan među mlađim generacijama. Njegovi filmovi su vizuelna poezija karakteristična po dugim kadrovima koji sa lakoćom prevazilaze duge kadrove, recimo, Serđa Leonea. Teme kojima se bavi kako u ovom tako i u ostalim ostvarenjima su umetnost i umetnička sloboda, naročito pod represivnim, diktatorskim režimom, politika, religija, kao i sprega ova dva sveta. I upravo su u ovom filmu religijski motivi značajno naglašeni, predstavljajući religiju kao značajnu sponu u identitetu ruske države i nacije. Za vreme kada je film sniman to je bilo nečuveno. Nakon umetnički liberalnog perioda koji je završen dolaskom Statljina na vlast, nastupa period represije i cenzure kada su snimani isključivo propagandni filmovi. Kao zvanično ateistička država, Sovjetski savez nije bio pogodno tle za filmove koji su prikazivali religiju ne samo u pozitivnom svetlu, već i kao esencijalni deo ruske istorije i kulture. I tako je ostalo sve do 50-ih i ranih 60-ih, što je bio period vladavine Nikite Hruščova, obeležen znatno liberalnijom politikom koja je umetnicima omogućila veću slobodu izražavanja. Međutim, kada je Hruščov osetio da su oni ipak dali sebi „previše“ slobode u kritici države, ta ista sloboda im još jednom biva oduzeta. Iz ovog razloga film nije prikazivan u Rusiji do kasnih 80-ih, dok je evropska publika prvi put mogla da ga gleda još u godini produkcije, na Kanskom festivalu.

Andrej AVKF

Andrej Rubljov je bio jedan od najznačajnijih ruskih srednjovekovnih ikonopisaca i umetnika uopšte. Međutim, kako je sačuvano malo zapisa o njegovom životu, Tarkovski je sebi dozvolio veću umetničku slobodu u kreiranju filmske verzije. Ovo, naizgled ograničenje, navelo ga je da zapravo odbaci klasične kanone filmske kompozicije i glavnog lika samo povremeno predstavi kao protagonistu, a češće kao pukog svedoka dešavanja koja su u centru pažnje ili da ga čak i potpuno odstrani iz određenog dela filma. Više je razloga zašto je to urađeno. Jedan je što se time naglašava da fokus i nije na Rubljovu već na svim ostalim gorepomenutim temama i da je jedan čovek samo izgovor kako bismo mogli da se upustimo u istraživanje socio-političko-religijskih aspekata života u Rusiji s početka 15. veka. Drugi razlog je što Andrej Rubljov na metaforičkom nivou povezuje celine filma. Iako je podeljen na 8 poglavlja, ako bismo umetnike uzeli kao predstavnike celina ovog filma, onda se može reći da ih ima tri. Prva je sam početak filma i deo koji svi obično odmah zaborave jer ne deluje logički povezan sa ostatkom. Ovaj deo može da se u metaforičkom smislu shvati kao prošlost i čovek koji leti rudimentiranim balonom je i sam umetnik, vizionar, drugačiji od ostalih i on ostvaruje svoju životnu aspiraciju o (umetničkoj) slobodi kada se, poput ptice, balonom vine u nebo. Sadašnjost predstavlja sam Rubljov dok je budućnost oličena u mladom Boriski, koji nakon očeve smrti nastavlja posao izrade zvona. Ljudima sa ovog podneblja nije teško da razumeju značaj i simboliku zvona u pravoslavlju te i u samom filmu. Treći razlog je i najočigledniji – Rubljov je metafora za umetnika u (ruskom) društvu uopšte. Umetnost, kao i religija, na svoj način pomaže ljudima da nađu mir i utehu u teškim vremenima, a ovaj period, obeležen čestim napadima Mongola odnosno Tatara, je svakako bio jedan od težih i mračnijih. To je upravo ono što Rubljova čini idealnim simbolom svetlosti takvog razdoblja – on je i umetnik i pobožan čovek.

Međutim, i njegova vera u Boga ima svoje limite i on uskoro počinje da je preispituje, suočen sa grehom ljudi oko sebe i sumnjom da li uopšte ima moć da utiče na tolike ljude. I drugi likovi odslikavaju ove njegove sumnje.  Kada Kiril napusti selo i slikanje ikona ljut na boga što mu nije dao talenat da slika, pas ga prati ali ga Kiril odmah ubija. Možda deluje konfuzno, ali ako psa shvatimo kao simbol vernosti, što je oduvek i bio, može se reći da Kiril na taj način metaforički ubija svoju veru u boga.

Rubljov AVKF

Tarkovski nam u startu daje neke vizuelne naznake da će staza kojom Rubljov korača biti duga i trnovita. Vidimo čoveka čije je telo (tačnije noge) prekriveno mravima, što je simbol truljenja, raspada, propadanja. Ubrzo vidimo i zmiju u vodi, koja u sveopštem religijskom kontekstu treba da evocira zmiju iz rajskog vrta koja je iskušavala Adama i Evu. Nemogućnost Rubljova da stvara umetnost kojom bi širio reč božju reflektuje i njegovu veru u boga koja zamire. Razlog tome nije samo greh kao takav već i sopstvena nemogućnost da ga definiše. Da li je počinjeno delo greh u božjim očima, ili samo u očima njegove religije? Da li će taj greh rasrditi Boga? Ili Čoveka? I kako da se takav grešnik iskupi? I pred kim? Pred Bogom ili Čovekom? Takođe, Rubljov vidi i nesklad između onoga što smatra grehom i onoga za šta Crkva kaže da je greh. Zašto je licemerna i okrutna prema grešnima i odbija da im pruži utehu i oproštaj? Da li su mračna vremena posledica bezbožnosti?

Film daje mnogo scena u kojima se priroda greha preispituje. Kada lakrdijaš ismeva Državu i Boga, neko iz krčme obaveštava vlast i ubrzo dolaze vojnici koji ga muče i odvode. Koga je on uvredio – Čoveka ili Boga? Da li je uopšte moguće tako lako uvrediti Boga? Na kraju krajeva, zar ne bi trebalo da je Bog iznad toga? U jednoj sceni se osoba, pretpostavljamo, osuđena za neki zločin, stavlja na točak za mučenje. Da li je njegov zločin greh ili je greh i mučiti ga? Da li ovo prvo opravdava ovo drugo? Scena u kojoj se rekreira Hristovo raspeće zapravo i daje odgovor na ovo pitanje tvrdnjom Rubljova da su ljudi koji su ga razapeli to uradili po Božjoj zapovesti što ih abolira od greha.

Andrej rubljov AVKF religija

Rubljov odbija da naslika biblijsku scenu koja predstavlja Strašni sud jer želi da ohrabri i motiviše ljude da veruju, a ne da ih strahom primora na to. U tome se sastoji srž konflikta koji se vodi u njegovom umu – on želi da širi reč Božju, ali se, sa druge strane, boji jer ljudi tu istu reč s lakoćom zloupotrebljavaju. Ako ovo znači da čovek nije dorastao zadatku širenja vere, onda je taj posao, po Rubljovu, uzaludan. Kada spašava mladu devojku tako što ubija vojnika koji ju je zgrabio, Rubljev se, u pokušaju da se iskupi, odriče svog rada i zavetuje na ćutanje. U kontekstu filma i religijske teme kojom se bavi, svakako je bitno da li je njegovo iskupljenje uspešno i da li će ga Bog za to nagraditi. Ako se napravi paralela između njegovog umetničkog rada i njegove religioznosti, odgovor je svakako potvrdan. Kao i u svom odnosu prema religiji, i u umetnosti on stvara, ima period sumnje i iskušenja, ali ipak poslednji kadrovi, koji su u boji, pokazuju njegova do danas preživela dela, te vidimo da on kroz njih večno živi i da mu je to nagrada. Slično se, pretpostavljam, može reći i za samog Tarkovskog. Stvarao je umetnost u vreme velike represije, trpeo posledice zbog toga, ali i dan danas živi kroz nju.

Komentarišite putem Facebook-a

Podela:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *