Julijin zakon

Tridesetog aprila 2020. godine pokrenuta je najveća tužba za seksualno uznemiravanje u zabeleženoj pravnoj istoriji čovečanstva. Spletom neobjašnjenih okolnosti, drugog avgusta 2019. godine, u Veroni, u Via Cappello 23, oživela je statua Julije Kapuleti, čuvenog lika iz tragedije Romeo i Julija engleskog pisca Vilijama Šekspira.

Tog dana, statua se neočekivano pomerila, da bi zatim ošamarila iznenađenog nemačkog studenta koji je trenutak ranije držao ruku na Julijinoj desnoj dojci. Zatim se obratila prisutnim turistima psujući ih na dvadeset šest jezika, i potom otišla u restoran niz ulicu, u kome je pojela dva kompletna jela, popila bocu Pinot Grigio i ispušila paklicu cigareta koju joj je ljubazno ustupila jedna gošća restorana. Račun je poslala muzeju u kome je bila izložena dugi niz godina. Iste večeri je prisvojila takozvane Julijine prostorije u istom muzeju.

Ovo dešavanje je preko noći postalo medijska senzacija. Uvidevši priliku, uprava muzeja je predložila statui da nastavi da bude deo izložbe, ali kao plaćeni član tima. Odgovor koji je kustos dobio je bio udarac u stomak i podsećanje na sedamnaest prilika u kojima je dotični dodirivao jednu ili drugu Julijinu dojku. To je, nakon celonoćnog ubeđivanja, shvaćeno kao “ne”.

Interesovanje posetilaca za Julijom Kapuleti, kako se dotična sada zvanično zove, se videlo u višednevnom dozivanju da se pojavi na balkonu svoje sobe. Izvikivani su citati iz Šekspirovog dela, Julijino ime na svim svetskim jezicima, kao i prostačine poput “Pokaži sise!” Julija se doista jeste pojavila na balkonu i na tečnom savremenom italijanskom rekla prisutnima šta misli o njihovim zahtevima, upravi muzeja, praksi nepristojnog dodirivanja i golubovima. U afektu je takođe izjavila da bi, da je finansijski sposobna, tužila svakog ko je ikad takao.

Ova izjava nije prošla nezapaženo usled velikog broja snimaka sa lica mesta koji su se delili putem društvenih mreža. Jedna advokatska kancelarija iz Firence je kontaktirala Juliju i ponudila joj besplatno pravno zastupanje ukoliko odluči da tuži ljude koji su je uznemiravali. Šesnaestog avgusta, Julija se privatno sastala sa predstavnicom te kancelarije, advokaticom Laurom Biađi, kako bi raspravile o pokretanju sudskog procesa i prolanaženju prestupnika.

Narednih osam meseci Julija je bila van pogleda medija. Slučaj je sastavljen detaljno, uz pomoć privatnih istražitelja i stručnjaka za društvene mreže. Kada je tužba predana, sadržala je zapanjujućih 736.914 optuženih za seksualno uznemiravanje. Svi optuženi su stanovnici država u Evropskoj Uniji, što znači da ne uključuje prestupnike iz zemalja Azije, Afrike, Australije, Severne i Južne Amerike i zemalja van Evropske Unije. Konačan broj spremljenih tužbi još nije objavljen.

Sudija Alfredo Lorenco se našao zatečenim u kabinetu punom predmeta. Uvidevši potencijalnu negativnu reakciju javnosti ukoliko odbije, prihvatio je obradu samo prestupa koje su počinili građani Italije. “Za ostalo se obratite Višem sudu u Strazburu”, rekao je pre no što je otpio gutljaj viskija. Bilo je 8:49 ujutru.

Dokazi su bili fotografije i snimci objavljeni na društvenim mrežama. Slučaj je pokrenut. Sve optužbe su pokrivale period od osam godina. Šezdeset osam hiljada petsto dvadeset jedan građanin Italije je dobio poziv da se pojavi na sudu, sa rasporedom davanja izjava. Većina je smatrala da je reč o neslanoj šali i ignorisala sudski poziv. Drugi su burno reagovali na društvenim mrežama i potražili pravnu pomoć, da bi se organizovali i zajedno obratili jednoj uglednoj advokatskoj kancelariji u Rimu. Uveravani su da će tužba biti odbačena na osnovu činjenice da Julija nije ljudsko biće.

Dvadesetog maja 2020. godine u sudnici sudije Lorenca bili su prisutni gospođa Biađi, Julija, jedan pripravnik i dvoje mladih advokata na strani koja tuži. Na strani tuženih bilo je oko tri stotine optuženih, dvoje advokata iz kancelarije u Rimu sa svojim pripravnicima, zapisničar i mnogo medija. Juliju su svi prepoznali. Dočekana je uvredama i pretnjama s jedne strane, povicima podrške i ohrabrenja s druge. Među povicima sa prve strane se čulo “Pokrij se!” Julija je izgledala kao i uvek. Na njenim grudima bronza je bila žuta i uglačana.

Odbrana je tražila da se tužba odbaci zato što tužiteljka nije ljudsko biće i samim tim ne može da bude žrtva. Predstavnici tužiteljke su skrenuli pažnju na činjenicu da žrtve seksualnog uznemiravanja i napada nisu isključivo ljudska bića, navodeći seksualno zlostavljanje životinja kao primer. Zatim su pružili rendgenske snimke Julije kako bi dokazali da u njoj nema mehaničkih delova, te da nije robot pod kontrolom programa ili neke osobe. Nastavili su skretanjem pažnje na mirijadu dokaza na kojima se optuženi vide kako dodiruju Julijino telo bez njenog pristanka.

“Ovo je smešno”, rekao je odsečno advokat odbrane.

“Pitanje pristanka nije smešno”, odgovorio je sudija. Zatim se obratio Juliji.

“Gospođo Kapuleti, da li želite da nastavite sa tužbom?”

Julija je iznervirano podigla obrvu, ali je pristojno odgovorila:

“Da, gospodine sudija, želim da nastavim s tužbom.”

Svedočenja optuženih su se pretvorila u javni spektakl. Svako od njih je to uradio, dokazi su jasno pokazivali, i jedino što su mogli da kažu je “Pa, svi drugi su to radili”. Tih dana je pokrenuta inicijativa da se druga statua Julije, u Minhenu, odvoji od posetilaca ili skloni sa svog postolja. “Iako ona nije oživela, ne želim da druga ja trpi isto što i ja ni dan duže”, Julija je izjavila za štampu. Nemci nisu bili oduševljeni pritiskom iz Italije, ali nisu želeli negativan publicitet, pa su postavili stative oko svoje statue i veliku tablu na dvadeset jezika na kojoj je pisalo “Ne dirajte statuu”.

Presuđeno je Juliji u korist. Moramo napomenuti da je slučaj, neprevaziđen po svom obimu, sproveden i zaključen u rekordnom roku od jedanaest meseci. U međuvremenu se u Parizu probudila statua Viktora Noara na groblju Per Lašez. Stupio je u kontakt sa Julijom, dopisivali su se, uz pomoć prevodioca. Noar nije želeo da ulazi u sudski proces, ali je potpuno podržao Juliju, i objavio vrlo detaljan i emotivan prikaz svog “vremena izloženosti” i uputio apel javnosti da se suzdrži od neprikladnog dodirivanja ikoga, pa i statua.

Prema poslednjim informacijama, Julija je od muzeja i grada Verone dobila odštetu od nekoliko miliona evra. Preselila se u Firencu i bavi se aktivizmom. Odbija da se od njene priče napravi film. Julija u Minhenu nije oživela. Noar živi povučeno.

 

Autor: Sybil Míro